Stefan Hajdin je jedan od retkih profesionalnih fudbalera koji se osim sportu posvetio i visokom obrazovanju. Osim velike strasti koju oseća prema fudbalu – prvo Crvenoj Zvezdi gde je započeo, a sada prema Voždovcu gde trenutno igra –  Hajdin uživa da čita, uči i da se neprestano usavršava. A svoj mir posle teških utakmica, kako nam je sam ispričao u razgovoru uz popodnevnu kaficu, pronalazi u porodici, prijateljima i svom ljubimcu, crno-belom mačoru Šimetu

Tekst: Dunja Božić
Foto: Privatna arhiva

– Šime je punih sedam godina bio mačak mog brata. Ja sam drugi vlasnik, ali odmah da kažem ne osećam se tako. Neki bi rekli da sam “nasledio” Šimeta, a ja sam se jako vezao za njega, da uopšte nemam osećaj da sve ove godine nije bio sa mnom. Mada, u početku je bilo teško, moram priznati. Jer, mačke se vežu za dom, ne vole da menjaju mesto boravka, navike, vlasnike itd. Kada je došao kod mene, bio je strašno oprezan, nije mi dozvoljavao da mu priđem ili kada bih ga mazio po određenim delovima tela znao je da me ugrize. Međutim, prevazišli smo i to dosta brzo. Za par nedelja postali smo najbolji prijatelji. On je divan mačak, umiljat, i pažljiv. Voli ljude i lepo se slaže sa decom.

Zbog svakodnevnih treninga, da li stižeš da se družiš sa Šimetom?  I kako vaše druženje izgleda?

– Kada nisam na treningu ili ako nemam utakmicu, onda sam sa svojom porodicom ili u stanu, odmaram, čitam ili je neko od drugara kod mene. Šime je uvek sa nama. Stalno se mazi, dođe kod svakog, sedne u krilo, traži pažnju, sve ono što je svojstveno mačkama, a Šime je stari šmeker (smeh). Ide lepše vreme pa je terasa otvorena, voli da boravi tamo, leškari u cveću i sunča se, gleda golubove, pa i tamo provodimo vreme zajedno. Međutim, oprezan je dosta, pošto je pre par godina pao sa trećeg sprata, na sreću, sve je bilo u redu. Ali, ostala je neka trauma, tako da nije od onih „visinskih“ mačaka.

Kakav je Šime mačak, kako provodi dane?

– Prvo što kažem kada me to neko pita, kažem da je Šime jedan izuzetno promišljen ljubimac. I uvek se nešto nećka. I kada ga pozovem, sa onim standardnim mac-mac on uvek nešto vaga (smeh). On je inače ljubimac koji se izležava svuda po stanu, nema „svoje“ mesto. Kupio sam mu grebalicu sa onim delovima na kojima može i da sedi i odmara. Tako da je sada ugaonu garnituru ostavio na miru i odlično prihvatio grebalicu. I da, on je od onih mačaka koji vole vodu, ali samo onako da potopi šapice i da se igra. Pa znam da mu napunim jednu činijicu sa vodom i ostavim da se igra. Malo umusavi kuhinju, ali ja sve opraštam. Slab sam na njega.

Šime voli da jede, drugari kažu da je debeljuškast, a ti?

– Jeste (smeje se), kažu da je debeljuškast, a ja se pravim da je taman kako treba, ne čujem ih. Moram da priznam da je bio mršaviji kada je pre 7 meseci došao kod mene, ali on je od onih maca koje užasno drame kada činija nije puna hrane. I to je uvek kombinacija granulica i gulaša, koji obožava. Mora da smrša, malo, evo, priznajem. Pokušavam da ga “bacim” na dijetu, ali stalno zanoveta nešto, pa mi teže ide.

Ironija u izreci “vole se kao pas i mačka” za Šimeta ne važi, pošto je jedno vreme živeo sa psom, kako je to izgledalo?

– Samo ću reći – rivalstvo ne ruši drugarstvo. Šimeta je, pre par godina, jedan period čuvala prijateljica koja je imala psa Crnju. Ona i dan danas ume da prepričava kako je Šime znao da otvara frižider da bi Crnja uzeo hranu. Oni su bili pravi tandem, pa mu je i kada je došao kod mene „ostalo nešto“ od druženja sa Crnjom – otvaranje frižidera, krađa kobasica, jurnjava po stanu i slične stvari. Ali, to je sada prestalo. Smirio se i opustio.

Šimetu bi možda prijalo društvo?

– Moguće, ali sada nije trenutak da nam se pridruži pas. Imam mnogo obaveza i još kada se desi da sam na putu po par dana zbog utakmica, ne mogu ni da zamislim kako bi psu bilo. Voleo bih, svakako, jednog dana da pružim dom jednom labradoru, u stvari, san mi je da imam kuću sa dvorištem i tri labrador-retrivera, i naravno Šimeta.

Kako Šime ulepšava tvoje dane, život? 

– Ja sam veliki ljubitelj životinja, ali sam uvek bio svestan da zbog posla kojim se bavim ne bi bilo humano da imam psa i to još u stanu. Minimum tri šetnje dnevno, uz moj trening ili utakmicu, to ne bi bilo fer ni prema meni ni prema psu. Ali sam odlučio da uzmem Šimeta, prvo jer volim životinje, drugo da pomognem bratu u smislu da uvek zna gde je i da živi kvalitetan život. Jako sam se navikao na njega, i tek sada shvatam kako je stan bio prazan, dok ga nisam imao.

Da li te je Šime nekada možda doveo na neki tebi nepoznati teren?

– Pre par dana sam čak kupio povodac i odlučio da ga izvedem. Drugari su bili iznenađeni kada sam im saopštio da ću da ga izvedem, u smislu “da li ćeš stvarno da šetaš mačku?” (smeh). Ali, ja sam samo čekao lepo vreme i da plan sprovedem u delo. Ne želim da, ako imam mogućnosti, Šime ne oseti travu i okruženje. Uf, bio sam baš optimističan..Mada, nije bilo loše. Jer, znate kako, imao sam psa pre i nekako sam navikao da dajem slobodu ljubimcima i mislim da je s moje strane sasvim u redu da pokušam da ga izvedem, da bar probam. I, za prvi put nije bilo loše – novi zvukovi, trava, drugo okruženje nije baš da mu je prijalo, ali mislim da će praksa učiniti svoje. I nekako mi to ide uz njegov karakter. Doduše, bili smo samo oko desetak minuta napolju, ali evo, spremam se da pokušam opet.

Related Posts

• 
  Galeb Nikačević: Lara je moje ogledalo
• 
  Irena Atanasković: Sara je član porodice