Sestra i ja smo bile kompulzivne skupljačice uličnih mačaka i mačića svih fela, to je sve kod nas bilo na pojilu i na hranjenju. Roditelji su to tolerisali, sve dok ih ne bismo puštali u “unutrašnje odaje“

Tekst Marina Mirković
Foto Privatna arhiva

Život Monje Jović, scenaristkinje, pisca, teoretičarke književnosti, urednice za srpski jezik u izdavačkoj kući Eduka, umnogome su obeležile mačke, označivši neke odista prelomne ali i sasvim obične, svakodnevne trenutke. Njen životni saputnik, reditelj Ivan Jović, sa kojim je Monja uradila filmove “Isceljenje” i “Zaveštanje” dok trenutno rade na onom naslovljenom “Senoviti Mediteran”, sa suprugom deli tu ljubav za svako živo biće, a preneli su je i na svoje tri kćeri.

Prva mačka koju pamtite/koju ste voleli, uz koju ste se zaljubili u ova bića?

– Sestra i ja smo bile kompulzivne skupljačice uličnih mačaka i mačića svih fela, to je sve kod nas bilo na pojilu i na hranjenju. Roditelji su to tolerisali, sve dok ih ne bismo puštali u „unutrašnje odaje“. Zato su garaža, kotlarnica, očeva radionica – bile pribežište za sve te mačke. Tako da ja iz detinjstva ne pamtim jednu pojedinačnu mačku, već čitavo mačje pleme, koje je po svom nahođenju dolazio i odlazilo nalazeći kod nas utočište.

Prvo suočavanje sa gubitkom ljubimca? Kako ste se nosili sa tim i čemu vas je naučilo?

– Desilo se da je moj otac uzeo iz legla psa, kuju nemačkog ovčara koja je ostala poslednja i koju niko nije hteo, jer je, sirota, nekako omašila rasne karakteristike pa je bila čudno svetla, siva i neugledna. Potom se ispostavilo da je i preosetljiva i nežnog zdravlja, pa su prvi meseci prošli u neprekidnom lečenju. U međuvremenu, prijatelj je ocu poklonio još jednog psa, nemirnog odraslog nemačkog ptičara koji je voleo da preskoči ogradu i odluta, ali bi se uvek vratio.  Ona je jednog dana otišla sa njim – on se vratio, ona nije. Dugo smo je tražili. Do dana današnjeg osećam tu svoju dečju tugu i kad god imam životinju u kući imam strah da će ta životinja negde odlutati.

Priča o prispeću prvog “najlepšeg mačeta na svetu” – a  tad u vašim očima i dalje tek ružnog pačeta, u prvi, studentski, zajednički dom Jovića govori mnogo (ili čak sve?) o pogledima na sve(t), karakteru, duši vašeg supruga Ivana?

– Godina je 1996. moj Ivan i ja živimo u iznajmljenoj adaptiranoj garaži u Žarkovu. Imamo jedan lonac i jedan tiganj, par tanjira i komplet šoljica koje nam je njegov drug iz vojske kupio na buvljaku. Ja studiram, on radi. Dok učim, on mi kuva čaj u tiganju ako je lonac zauzet. Jednog dana, po nekom groznom kijametu, nekoj kišurini, pođe on na posao. Ne prođe deset minuta, vraća se. U rukama nosi nešto krzneno, slepljeno od kiše, blatnjavo. Nekakvog izranavljenog gremlina od kog se ja pošteno prepadnem. Kaže, izvadio ju je iz nekog jarka, iz blata i vode, da je spasimo. Ima kolegu na poslu, kolega ima brata veterinara, probaće danas da ga dovede. Ja pitam da li je siguran, jer TO ne deluje sasvim živo, i ne znam da li nas taj zadatak prevazilazi. On izgovara rečenicu zbog koje se u njega iznova i iznova zaljubljujem jer će varijaciju te rečenice izgovarati u različitim prilikama kroz život: „To se sad verovatno ne vidi, ali ovo je najlepša mačka na svetu.“ Ja gledam u onog slepljenog polumrtvog i izbezumljenog gremlina i naprežem se da vidim najlepšu mačku na svetu. On kaže to su one bele persijanerke, prelepih tirkiznih očiju. Ja i dalje gledam u onu gužvu blata i zamišljam svim silama to o čemu govori, ali me imaginacija izneverava.

On ode na posao, ja ostanem sa gremlinkom koja bude toliko iscrpljena da ne pruži otpor kupanju i čišćenju. Posle drhti u peškiru iz kog vire samo dva oka, veća od te pretpostavljene najlepše mačke, od moje zbunjenosti, krivice što ja ne bih ušla u blatnjav jarak, od pljuska napolju. Te večeri dođe kolega sa bratom veterinarom. Ovaj pregleda i zbrine mačku, a nama kaže: „Trebaće vremena, ali biće ok. A vas dvoje samo molim da sad ne postanete oni ludi mačkari, tu baš ima ludog sveta, ne pitaj.“ Taj veterinar nam postane kum i jedan od najbližih prijatelja evo već dvadeset i kusur godina. Mačka postane najlepša mačka na svetu. Bila je izuzetno biće u svakom smislu. Živela je između prozora i ikone. Ispod ikone se omacila, pa smo neko vreme živeli sa dva potpuno luda najlepša mačeta na svetu. Trebalo je vremena da se u njoj dogodi najlepša mačka na svetu, ali je neko to u njoj video još dok je bila gremlin u jarku. Posle je taj neko to video u raznim ljudima, sa promenljivim uspehom, ali veoma istrajno; a meni je život bio zanimljiv jer sam uvek očekivala da se ipak, uz malo truda i nege, dogodi najlepša mačka na svetu.

Danas u domu Jovića, osim vas i ćerki, živi… ko sve?

– Sada je tu samo mačka Greta. Dobila je ime po Greti Garbo. U ptanju je crna, usvojena ulična mačka, kojoj je neko dok je bila mače smrskao kuk, pa i sad malo čudno sedi i hoda. Vrlo je nežna, posvećena nama i naročito osetljiva otkad više nemamo psa. Mi smo do skora imali psa koji nas je nakon 12 godina napustio. To je nešto što čovek teško preradi, tuga i odsustvo nas iznenade svojim intenzitetom i postojanošću. Možda je to stoga što su psi bića savršena u ljubavi – poražava nas to što osećamo da u odnosu na njih mi u tom pogledu podbacujemo. Otuda to osećanje da se od pasa nečemu važnome učimo, nečem što ne možemo do kraja sasvim jasno ni definisati, što izmiče našem neposrednom razumevanju. Greta je promenila ponašanje od kad njega više nema. Razvila je neki oblik separacione anksioznosti i naročito joj teško pada kada deca izađu iz kuće. Postala je mnogo privrženija i zavisnija od naše pažnje. Sa njegovim odlaskom u celoj kući se promenila energija i niko od nas nije bio na to emocionalno spreman. 

Pretpostavljam da ste dosledno za udomljavanje, a ne kupovinu rasnih ljubimaca i život koji podrazumeva izložbe, odgajivačnice…?

– U principu, većina će reći da je bolje udomiti napuštenu životinju – ali i rasnoj životinji potreban je dom i pažnja. Ja mislim da životinje nalaze svoje ljude, i da se prema tom iskustvu jednostavno treba nekako otvoriti i dozvoliti im da nas pronađu.

Šta je po vašem mišljenju u srži mačje duše, u čemu je njihova najveća osobenost i tajna neodoljivosti tih bića?

– Mačke su, u mnogo većoj meri nego psi – deo prirode. Ta je činjenica u tesnoj vezi sa njihovom DNK. One su saputnici koji su odabrali da budu pored nas. Pse smo mi uzeli iz prirode i dobrim delom oblikovali da zadovolje često i neke naše praktične potrebe. Mačke su same došle i to je njihovo glavno svojstvo – one same dolaze i same odlaze, po svom nahođenju. Za mene je najtemeljnija osobina mačke nezavisnost, sloboda iz koje onda proizilazi ultimativna nemogućnost da se bude vlasnik tog bića. Možete biti vlasnik psa, ne možete biti vlasnik mačke. I dok kod pasa oduševljava upravo ta krotost i predavanje čoveku, koje nas uči da je moguće savršeno trpljenje i savršena ljubav, kod mačaka oduševljava sloboda, tajna koja nam izmiče, koju smo pozvani da odgonetamo.  I mačke i psi su učitelji. Za razliku od pasa, mačke su i korektiv za naš ego, podsećaju nas na to da mi prirodu zapravo ne možemo posedovati i da nismo pozvani da je menjamo. To su sve važni duhovni uvidi koje čovek ne može dobiti iz saobraćanja sa ljudima.

Delite li ljude na mačkoljupce i kučkoljupce, mogu li se tako definisati određeni tipovi ličnosti?

– Da, čini mi se da je tu podelu moguće napraviti, koliko god ona delovala proizvoljno i banalno. Često se tu, međutim, previđa jedan mogući aspekt toga. Postoje ljudi koje pseća ljubav isceljuje i oni koje ona ranjava. Mislim da postoji određena osetljivost na pse koju neki ljudi jednostavno ne mogu da nose, pseća ih ljubav potresa. To ne znači da takvi ljudi ne vole pse, već da u toj svojoj osetljivosti nalaze utehu u mačkama, koje poštuju tuđe i svoje granice u predavanju drugom biću. Dalo bi se o tome svašta kazati.

Imate li – Ivan, ili ti, omiljene mačke junak(inj)e u literaturi, stripu, filmu…?

– Ja sam napisala svojoj deci priču o mačku Arčibaldu. Arčibald je naš superheroj.

U Ivanovim su filmovima životinje, razne, namerno ili posve slučajno, statirale ili bivale neplanirano u bitnim, znakovitim “rolama”?

– Način na koji se Ivan bavi filmom je izrazito specifičan. Taj način, naročito u Isceljenju i Vinogradaru omogućava da priroda uđe u film, u sam process stvaranja. On kao autor to intuitivno prihvata, ne menja okolnosti nego ih nekako prigrljuje i uči od njih. Tako je u Isceljenju tu i pas, i kornjača, i vilin konjic, a u Vinogradaru mačka koja ima čitavu scenu. On jednostavno shvati to kao događanje koje se odvilo sa razlogom, da potcrta umetnički doživljaj i on to onda kao autor bira da ostavi u montaži.

Mačke i deca, vaše ćerke su rasle uz ljubimce, koliko je to važno i zašto?

– Važno je zato što smo mi jedan otuđeni deo prirode i jedini način da se na to podsetimo, u kontekstu civilizacije koja sa prirodom vodi rat do istrebljenja – jeste da delimo život sa životinjama. One nam saopštavaju da nismo ovde jedini, i pozivaju nas da razumemo prirodu iz koje smo se sami tragično izuzeli. Životinje su veliki učitelji i zato je važno da deca od rođenja imaju sa njima kontakt, da bi mogla da uče i da dolaze do spoznaja do kojih ne mogu doći na druge načine.