Luka Matić je, možemo slobodno da kažemo, najprepoznatljiviji glas Play radija. Novinarsku karijeru je započeo kada je imao samo 18 godina, i to kao najmlađi voditelj vesti na televiziji sa nacionalnom frenkvencijom, na TV Avala. Sam za sebe kaže da je “zaluđenik” za društvene mreže, te njegove naloge na “Instagramu” i “Tviteru” prati veliki broj ljudi. 

Piše: Dunja Božić

– Nezvanično sam medijima počeo da se bavim sa 15 godina, kada sam otvorio sajt “Tenis Srbija”, tada najpopularniji teniski sajt u zemlji. Sa 17 sam bio gostujući voditelj na Sport FM radiju, a oprobao sam se i u štampi, u nedeljniku “Akter”. Poslednjih godinu dana upoznajem Srbiju i region sa zanimljivom stranom ekonomije na sajtu “Ekonomske vesti”.

Luka je ponosni drug, kako on to voli da kaže, žutog labradora koji se zove Pupi ili Pupoljak, sada ćemo da proverimo…

Za početak da utvrdimo, kako se uopšte zove tvoj pas?

– Uh, teško pitanje. Ovako: Pupi, Ogi, Draguljče i univerzalno Duda.
Svaki član porodice mu je dao ime, iako je pas moj – da napomenem, pa se
tako dešavaju situacije da ga ja šetam, pitaju me kako se zove, kažem
Pupi i dobijem odgovor: “Jao, ima jedan isti kao on, zove se Draguljče”.
I onda objašnjavam kako je to ipak isti pas. A da ipak ni tu ne bude
kraj, imamo i zvanično ime, u dokumentima – Leon. Tako ga niko nikada
nije zvao, sumnjamo i da ne zna koje mu je pravo ime… Što se imena
Pupi tiče, reč je o skraćenici, nadimku, a u celosti to je Pupoljak, jer je sav
tako nekako kao pupoljak, a i zbog toga što kao štene nije izbijao iz
cveća. Ali, za razliku od Ferdinanda, koji je cveće mirisao, Pupi je cveće
jeo, a zemlju u kojoj je cveće zasađeno rovario u stilu “može biti samo
jedan”!

Da li je Pupi tvoj prvi pas?

– I jeste i nije. Ako vas on pita – jeste, a među nama, kada sam bio mali,
tu je bio Arči, engleski seter. Njega se iskreno sećam kao kroz maglu, a i
on je prvenstveno bio pas moje majke. Njegova ljubav prema njoj se i dan
danas prepričava. Ujutru bi spustio glavu na njen krevet i čekao da se ona
probudi, hteo je da jede sve što ona jede, pa čak i kafu da pije. Priča
se da je na mene bio ljubomoran, tolika je njegova ljubav prema mojoj
majci bila, ali to su neproverene informacije jer ja iskreno do sada
nisam sreo psa koji me ne voli. U vezi sa Arčijem ostala je i priča kako
je jednom tokom šetnje, a on je dnevno prelazio kilometre i kilometre,
takva je rasa, “opkolio” policajca koji se bogami i više nego uplašio. Kada
je moja majka videla to, objasnila je čoveku da se ne boji, da je u pitanju štene, ali pošto je Arči “malčice” prerastao svoju rasu, jedva je prošao bez privođenja na informativni razgovor, uz šoljicu kafe naravno.

Možeš li nam malo opisati Pupija, kakav je on pas?

– Najdivniji na svetu. Opet ću parafrazirati nešto što sam pročitao negde: svi ljudi misle da je njihov pas najbolji pas na svetu i niko ne greši. Ali ipak je Pupi divniji. Odgovorno tvrdim. Sa njim nikada nema problema, naprotiv. Mali dobri čovek u četvoronožnom telu. Kod njega je interesantno to što više voli ljude nego pse, kao protivteža meni. Kada se šetamo, ja se pozdravljam sa psima, a Pupi sa njihovim vlasnicima. Ume da bude i svojeglav, ali za to krivim moju majku. Kada je sa njom, ona mu popušta, dozvoljava sve, udovoljava mu i šta sve ne, pa onda on i sa mnom ponekad pokuša da istera svoje. Recimo, neće da se šeta tamo gde sam ja krenuo, nego ima on neku svoju zamisao. E tu malo podviknem i onda ipak krenemo tuda gde je on zamislio, jer ko ovim očima može da kaže ne. Ali generalno on ima poprilično razvijenu ličnost i ja to poštujem, isto kao što i on poštuje mene.

Šta bi savetovao ljudima koji žele da uzmu psa?

–  Prvo i osnovno: pas nije obaveza. To je verovatno najgluplja izjava u
vezi sa psima koja postoji. Pas je najčistija moguća ljubav.
Predstavljanje, primera radi, šetnje psa kao obaveze je u najmanju ruku
netačno, da ne kažem glupo. Kako šetnja može biti obaveza? Kako
pokretanje sebe samog, zahvaljujući jednom divnom stvorenju, može biti
obaveza? Da se vratim na serotonin i dopamin. Zaista je strašna ta
obaveza od koje se bolje osećate, i psihički i fizički. A šetnje i sve
što uz psa ide vremenom uđe u rutinu. Apsolutno morate imati uslova za
psa, finansijskih pre svega, a onda vremenskih. Ljudi koji žive sami,
rade osam sati dnevno, izlaze i tako dalje, vremenskih uslova dakle
nemaju. Pas nije igračka, e to je izjava sa kojom se u potpunosti
slažem. Ako psa želite da uzmete da bi vam bio lep dodatak životu, onda
razmislite o kupovini slike, vaze ili lampe.

A kada je vaspitavanje u pitanju?

– To je izuzetno individualna stvar, ponajviše zavisi od samog psa. Ali
neko dosadašnje iskustvo mi je pokazalo da je uglavnom priča kakva
porodica, takav pas. Oni jednostavno upijaju situaciju oko sebe i u
skladu sa njom razvijaju određena ponašanja. Iskreno, nisam pobornik
dresiranja, ko voli neka izvoli, ali meni nije potrebno da mi pas dubi
na glavi ili ne znam ni ja šta. Pupi, recimo, ne daje šapu. Nikada ga tome
nisam, da kažem, učio. Ali zato zna gde je levo, a gde desno. Prosto i
jednostavno, kad je bio mali, ja bih svaki put kad skrenemo desno rekao
“desno” i obrnuto. Ništa lakše. To je, primera radi, korisno, za razliku od
davanja šape ili okretanja na leđa. Ali svako neka sa svojim psom radi
šta misli da treba, sve dok fizički ali i psihički ne zlostavljate psa,
samo izvolite.

Pupi je i “politički aktivan” pas?

– Pupi je apolitični političar. Reč je o akciji koju sam pokrenuo na
“Tviteru” pre prošlih beogradskih izbora: Pupoljak gradonačelnik. Naravno,
ta akcija direktne veze sa izborima nema, već je cilj bio i jeste, jer i
dalje postoji taj profil na “Tviteru”: @PupoljakBG, podizanje svesti o
psima. Da naučimo već jednom da sa psima živimo, da im zapravo ne
otežavamo. Tu pogotovo mislim na pse lutalice. Da li je toliko teško
tokom vrelih letnjih meseci izneti posudu sa vodom i ostaviti je pored
ulaza, ispred prodavnice, kafića? Da li je teško ne razvaljivati
skloništa koje im dobri ljudi naprave tokom hladnih zimskih meseci? Da
li će nam kruna s glave pasti ako im damo nešto da jedu? A u suprotnom,
njihov život je ugrožen. Tako je lako i jednostavno, a njima bukvalno
život znači. I neke druge teme smo tu obrađivali i obrađujemo. Primera
radi, obuzdavanje broja lutalica. To se ne radi tako što ih nasilno sklanjamo sa ulice i smeštamo da provode dane i dane u lošim uslovima. To se
radi tako što se psi lutalice sterilišu i obeležavaju, tako što se
nesavesni vlasnici drakonski kažnjavaju, i na kraju krajeva baš tim
podizanjem svesti o psima. Ako je pas čovekov najbolji prijatelj, e onda
mi možemo barem da budemo ljudi prema njima.

Kažeš da tvoja ljubav prema psima nema granice?

– Svako ko me iole zna, zna koliko obožavam pse. Pa nick na “Instagramu”
mi je boyandtheDOG. Nije da to krijem (smeh). Jednostavno obožavam da mazim pse. Onaj momenat kad spuste uši i mašu repom i guzicom. Koja sreća! Bio je jednom jedan tvit koji to savršeno opisuje, parafraziram: Žurim na posao i prolazim pored psa lutalice, zaustavljam se i pomišljam: ma nigde ne žurim ja toliko da nemam vremena da pomazim psa, vraćam se i pomazim psa. E tako ja. Ljudi oko mene mi često kažu: “Dobro bre, Luka, pa moraš li svakom psu da se javiš?”. Uhm… da? Apsolutno. Uostalom, naučna
istraživanja su pokazala da maženje pasa kod ljudi oslobađa serotonin,
hormon sreće, i dopamin, hormon zadovoljstva. Kod mene je oslobađanje
serotonina i dopamina prilikom maženja pasa i više nego izraženo, toliko
da ja u tom maženju uživam više od pasa, a verujte mi na reč – niko ne
mazi bolje od mene.

Da li onda razmišljaš i o još jednom psu?

– Apsolutno. Planiram produženje loze zapravo. Imao sam dogovor prošle
godine za parenje, ali je taj dogovor propao zbog ove prokletinje od
virusa. Čim malo otopli, opet se bacamo u potragu za gospođicom Pupi, a
sve što ja želim je jedno štene. Unovčavanje mog psa kroz parenje me ne
zanima, uostalom, imam dugačak spisak prijatelja koji žele baš Pupijevog
naslednika, a to vam dovoljno govori o njemu. I evo da iskoristim
priliku da malo provodadžišem, kontaktirajte sa mnom ako mislite da baš vi
imate gospođicu Pupi. Samo da napomenem da odluka nije na meni ili na
papirima, pošto vidim da su ljudi od tog parenja pasa pored biznisa
napravili i čitavu papirološku famu, pa se gleda do 17. kolena,
u nagrade i ostale, verujte mi na reč, apsolutno nebitne stvari. Ne forma,
sadržaj, mili moji!

Related Posts

• 
  Duca Marković i princeza Leja
• 
  Sara i Dunja: Sa ljubimcima i na šminkanje