Prelepa su bića, veoma inteligentna, „namazana“ i fizički veoma sposobna. Mali tigrovi, bre, zato ih volim! – rekao je za naš magazin Mačka Luka Maksimović.

Izvor: magazin Mačka, Foto: Ivana Todorović

Iako ga svi znaju i prepoznaju po imenu Beli Preletačević, redakcija magazina „Mačka“ u Mladenovac se uputila kako bi s Lukom Maksimovićem, velikim ljubiteljem životinja, porazgovarala o njegovim mezimcima.

Harizmatični i uvek nasmejani Luka otvorio nam je vrata svog doma, u kojem živi s devojkom Marijom i dve mačke – žutim mačorom Žujom i belom ženkicom po imenu Pufna. U tom trenutku ove dve prelepe mace su tek nekoliko dana živele zajedno i još uvek su se privikavale jedna na drugu.

I prema nama su na početku bile nepoverljive, ali smo se ubrzo sprijateljili i mace su rado pozirale pred našim objektivom. Žuja, koji ima nešto manje od godinu dana, pravi je pozer. Bela Pufna, stara oko sedam meseci, nešto je stidljivija i za njen pogled smo morali da se borimo.

– Prvo je u moj dom došao Žuja. Najpre sam mu dao ime Ragnar, onda je jedno kratko vreme bio i Šon Pen, ali kako ga tako niko nije zvao, dobio je autentično šumadijsko ime za žutog mačora – Žuja, normalno. Tačnije, on je Žuja Golman. Kada mu bacam lopticu ili neke druge igračke, vi ne možete da verujete šta radi! To su neki udarci glavom… kao pravi golman – kaže nam sa osmehom Luka.

Ni Pufna nije odmah dobila to ime?

– Zovemo je Mala, Mej, Pufna, Pufnica. Meni je najdraže Pufnica, ali pretpostavljam da će se i to promeniti u roku od mesec dana. Dobiće bar još tri imena. Belka je bilo prvo, još jedno autentično srpsko ime.

Kako su Žuja i Pufna došli u tvoj dom?

–  Njega sam pronašao u Malom Požarevcu, kod druga u selu. Idilična slika – sve zeleno, priroda lepa i odjednom odnekud izviri žuta glavica. Bio je baš malen i kad sam ga ugledao, viknuo sam: „Mali!“, i odmah je došao do mene. Onda je naišao ortakov ker,  veliki bokser, a mali Žuja se propeo na zadnje noge i „zapretio“ psu. Tada sam rekao: „Ideš ti sa mnom kući“. Znao sam da ima nečeg u njemu. Ima karakter i krenuo je odmah za mnom, kao da je pas. I drug mi je rekao da se ne vraćam kući bez njega. Imao sam mačke i kao mali, mnogo ih volim. A sa Žujom je to bila neka momentalna povezanost, uzajamna.

Druga maca je u tvoj dom stigla kako bi pravila društvo tom „opasnom“ mačoru?

–  Malu smo uzeli da bi Žuja imao društvo jer sam često van kuće i žao mi je da bude sam. Ali razmišljam da bi, da ga nisam uzeo, živeo na ulici, a ovako živi kao kralj. Još sam mu i drugaricu nabavio! Jedan drugar je pronašao Pufnu na ulici i kaže da je bukvalno bila kost i koža. On ju je najpre poveo svojoj kući, ali kako već ima devet mačaka, želeo je da je udomi. Ja sam na „Fejsbuku“ pitao da li neko ima mačku koju bi da udomi, a da je blizu, da ne moram da idem do Beograda, i on se javio. Kad sam je video, to je bilo to. Pufnica.

Da li su upoznavanje i proces socijalizacije dveju mačaka zaista toliko izazovni kao što kažu stručnjaci? Da li su se lako sprijateljili?

– Prvi dan je bio katastrofalan i onda sam malo istraživao jer dugo nisam imao mačke. Kad sam bio klinac, imali smo 15 mačaka, porodično smo veliki ljubitelji životinja. Nekoliko dana nakon što je Pufna stigla bilo je bolje i mogu vam reći da se lepo ponašaju. Prvo sam ih držao u odvojenim sobama, pa sam im onda menjao sobe da se naviknu na miris onog drugog, a sada već uveliko ručaju zajedno, tako da mislim da je to to. Ova mala ima svoj stav –  kao sva je bitna, a on kruži oko nje kao kreten. Bila je iza frižidera u početku jer je Žuja branio teritoriju, ali iz straha ne iz mržnje. Nije mu bilo jasno ko je ona i šta će tu. I tako mala je pokazala stav, pa mu priđe i postavi ga na njegovo mesto.  Velika je razlika između mužjaka i ženki, ali divni su oboje.

Nedugo nakon što je Pufna stigla u vaš dom, Žuja je morao na kastraciju. Je l’ to zato što je „letelo perje“?

–  Mačori kada su kastrirani postanu mačke, a kad nisu –  onda su ludi. Bolje je i zbog njega što je kastriran. Konsultovao sam se, naravno, i s veterinarom. Primetio sam da je počeo da nasrće na malu, da je ujeda za vrat i rekao sam mu: „Izvini, druže, surovo je, ali tako je“. Sad su drugari, i to je super. Mačori su tupsončine jedne, ali Žuja je moj ortak. Jedemo kokice, gledamo serije, filmove… Kao čovek je.

Imaš i psa kod roditelja u kući. Koliko su, prema tvom mišljenju (i iskustvu), psi i mačke zapravo različiti?

–  Psi su predivna bića. Imali smo celog života i pse, avlijanere, naravno. Jedan je bio poseban genijalac, zvao se Sven i bio je neverovatno vezan za moju majku, svuda je išao s njom, trčao za kolima kad negde krenemo. Jednog dana je odlutao i mama je telefonom pozvala tatinu kafanu i pitala: „Je l’ tu Sven?“. Oni joj kažu da jeste, a ona kaže: „Dajte mi ga na telefon“. Rekla mu je na uvo: „Sven, kući!“, on je zalajao i krenuo kući. Genijalac, kažem vam. Psi su kao deca, s tim svojim grimasama. Veoma su vezani za gazdu i ta ljubav se odmah vidi. A mačke volim jer su totalno drugačije.

Šta je ono što najviše voliš kod mačaka?  

– Pre svega tu njihovu fizionomiju, spretnost, agilnost. Sednem uveče na krevet i posmatram šta rade, kako se igraju i bukvalno im se divim. Zna moja Mara koliko sam u stanju da pričam o mačkama, kaže da sam dosadan. Nekad čak i okupim ekipu kod kuće pa svi sednemo i gledamo ih. Bog ih je, ako mene pitate, suviše obdario, neko je odozgo to crtao. Te šare, uši, brkove… Prelepa su bića, veoma inteligentna, „namazana“ i fizički veoma sposobna. Pošto sam se bavio sportom, mada se bavim i dalje ali ne profesionalno, mene ta fizička sposobnost, agilnost i brzina fasciniraju. I onaj trenutak, naravno, kada mi leže na grudima i ja ih mazim, a oni se istope, ne znaju gde se nalaze. A onda, ako samo nešto šušne, u milistotinki su u pripravnosti, šire im se zenice, odmah su spremni za napad. Mali tigrovi, bre, zato ih volim!

Ima, nažalost, mnogo onih koji ih ne vole, ili bolje reći ne razumeju. Šta bi im poručio?

– Ljudi generalno imaju loše mišljenje o mačkama, mada mislim da stvarno postoje i pogane mačke – kaže Luka sa osmehom. – Na primer, Marina mačka je pogana. Dođe samo kad ona hoće, nepoverljiva je, beži. Onda se ja iznerviram. Daj, bre, da ostvarimo neki kontakt, čoveče! Tu smo da se volimo. I mislim da baš iz tog razloga, što su divlje, ljudi imaju averziju prema njima. Psa možeš da vaspitaš, ali mačku – teško. Takođe, ljudi malo znaju o mačkama. Predrasuda je puno, jer su specifična bića. Ja sam napravio filozofiju od toga, obožavam ih, samo ih posmatram. To je svojevrsno odmaranje mozga, pogotovo u teškim trenucima. Društvo je u haosu, retko s kim možeš normalno da popričaš i automatski bežiš u svoje sklonište. Gledam da to što manje radim, već da pokušam da rešim ono što mi smeta, ali uveče, posle osam sati, osim njih mi niko ne treba. Oni i muzika. Komponujem i pišem, i uživam s ljubimcima. Ja se tada topim od miline, i to je zapravo moj doživljaj mačaka. Čak sam „navukao“ dva ili tri drugara i sada i oni hoće mačke, iako ih pre nego što su upoznali moje nisu voleli.

U kojoj meri kao društvo brinemo o životinjama?

– Onoliko koliko se posvećujemo ljudima morali bismo i životinjama. Naravno, pristalica sam teze da valja biti umeren u svemu, pa i u toj ljubavi. Ali haos u društvu pokazuje se i na taj način – ako si uništen kao čovek, briga te i za drugog čoveka, a kamoli za životinju. Vidimo to i kad odbacujemo bolesne, stare, decu bez roditelja… Stav „šta me briga za druge kad imam svoje probleme“, a to je loše. Mora čovek prvo sebe da promeni, da krene od sebe i svog mesta, onda idemo dalje. Ali primetio sam u poslednje vreme da utičem na ljude u okruženju. Malo-malo pa mi se jave da me pitaju da li ima neka maca za udomljavanje, neki pas. Vidi se napredak, keve mi moje, i to od klinaca sa ulice, bandita. Uzmu mačku, pa ja odem da ih obiđem, veoma lepo brinu o njima. Ispričam im sve, ukapiraju, vežu se za životinju.

Dok smo se šetali gradom, primetili smo da je na ulici mnogo napuštenih životinja, naročito pasa. Da li je to jedan od većih problema Mladenovčana?

– Predivno je stanje, videle ste. U parku, ovde u centru ima ih mnogo, oko tridesetak. Nama je predsednik Opštine doktor veterine i trebalo bi da ima empatiju prema životinjama, ali nažalost, nije tako. Tokom zime sam apelovao da im napravimo kućice, jer nema puno ljudi koji bi ih pustili u ulaz zgrade da se malo ugreju, naročito ovde u centru. I uveče je dosta problematično jer psi trče za točkovima, dešava se i da bukvalno skidaju ljude s motora, laju… Banditi jedni, videle ste kako leže nasred ulice, a kola ih zaobilaze. Postoji rešenje i za to, samo da hoće neko to da uradi. Evo ja ću. Borimo se. Interesuje me društveni napredak, mnogo je teška situacija. Emotivac sam i „jede“ me sve loše što se dešava u mom okruženju. Gledaću da pričamo o ljudskim sudbinama i društvenim vrednostima, je*o politiku i ekonomiju! Ali biće sve dobro. Imam neki osećaj.

Postao si simbol ove beogradske opštine. Šta sve Mladenovac (osim Belog) nudi putnicima namernicima?

– Osim mene nema nekih velikih znamenitosti. Šalim se, naravno. Svratite kod mog tate na rakiju, samo tražite kafanu „Kod Sidžima“, i svi će vam pokazati gde je. Na „pečenjarskom putu“ čeka vas dobra prasetina i jagnjetina. Naša Selters banja je po kvalitetu vode ista kao Selters banja u Nemačkoj, predivno mesto, ali nažalost sinonim samo za starački dom, a ne za lepo odmaralište. Odnedavno imamo i veliki bazen tamo.  Onda Kosmaj, divna planina. Brdo Varovnice ima prelep pogled, ovde je početak Šumadije.

Fenomen zvani Beli Preletačević

Da li si očekivao da će Beli izazvati toliku pažnju i simpatije birača, naročito na predsedničkim izborima prošle godine?

– Imao sam taj osećaj, jer se inače vodim intuicijom. To je jače od svega, neverovatno nešto. Tek nedavno su ljudi počeli da kapiraju tu moju energiju, to što predosećam neke stvari i samo se time vodim celog života. Nisam imao nikakvu frku i prirodno sam „vozio“ tu priču. Naravno, tek nakon sve halabuke posle predsedničkih izbora počeo sam da kapiram šta se dogodilo i rekao sam prvi put sebi: „Buraz, svaka čast“. Ta energija, nema ružnih misli, vidiš ljude kako se smeju, to je predivno. A znam da ima nešto više, i verujem da me intuicija neće izneveriti. U celom tom procesu sam se suočio sâm sa sobom, postao sam čovek. Sazreo sam. Imam slovački pasoš, mama mi je Slovakinja i trebalo je odavno da odem odavde, ali mi intuicija ne dâ da idem. Imam sve mogućnosti da tamo živim kao kralj, al’ ne bih bio srećan. Ne poznajem taj narod. Ja sam odrastao ovde, u ovoj kafani, na ovoj pijaci. To ljudi prepoznaju, odrastao sam s njima.

Varoš čuda

Po čemu je Mladenovac drugačiji u odnosu na druge beogradske opštine?

– Mladenovac je varoš nadomak Beograda, ali ima neku čudnu energiju. Nele Karajlić je u svojoj knjizi napisao: „Sva čuda su moguća u Mladenovcu“. Nele, pokojni Bata Živojinović i mnogi drugi ljudi su se preselili u Koraćicu, ovde kod nas, jer ima potencijala, kreativnosti. I nije čudo što Mladenovac porede sa Sarajevom, i mi imamo raju, povezani smo, talentovani. Vredi se boriti za Mladenovac, iako na prvi pogled tako ne izgleda – kaže Luka Maksimović.

Related Posts

• 
  Ljubomir Bulajić: Kum mi je ulepšao život
• 
  Tijana Dapčević: Psi obogaćuju svaki dom