Nema veće prednosti od života s nekim ko je spreman sve da podnese, spreman i da izgubi život samo da bi bio sa vama – kaže za naš magazin Jelica Greganović

Tekst: magazin Pas
Foto: Marijana Janković

Naši mlađi čitaoci Jelicu zasigurno znaju preko društvenih mreža. Ona svakoga dana na svojim profilima objavljuje dirljive fotografije životinja, kuca i maca koje traže dom, duhovite i emotivne crtice iz svog života. Oni nešto stariji znaju da je Jelica Greganović jedan od osnivača Radija B 92, kao i osnivač i prvi urednik njegove informativne redakcije. Njene tekstove čitali smo u „Vremenu”, NIN-u, „Politikinom zabavniku”, „Bazaru”, „Ekonomistu”, magazinu Elle…

Ona je novinar, pisac, bloger, mama sa velikim M i veliki ljubitelj životinja. U svom domu ima dva predivna psa i jednu kao noć crnu cica-macu, i upravo to je bio povod da je ugostimo u našem magazinu.

I dalje je duboko ukorenjena predrasuda da se psi i mačke, blago rečeno – ne vole. Neki bi rekli i da su ljuti neprijatelji. I zato je prvo pitanje koje moram da vam postavim – kako se slažu vaša dva psa i mačka?

‒ Najbolja drugarica naše mačke Bebe, koju sam pronašla u kutiji za cipele u Nevesinjskoj ulici pored Kalenić pijace, takoreći njena sestra rođena, jeste naša keruša Cveta. Takođe usvojena, seosko siroče. Stigla je za njom u kuću i Beba ju je prihvatila širom raširenih šapa. Imamo i Ikara Varvarina, toj pudlu. Ono što je neobično u ovoj priči jeste da smo, kada sam Bebu donela u kuću, imali i staru, crnu mačku Maricu. Beba je pokušavala da se prilepi Marici, ali je ona nije puštala blizu. Za razliku od nje, pas Ikar se sažalio i dozvoljavao mačetu, Bebi, da spava kod njega. Posle je Marica umrla, a u kuću je stigla sirotanka Cveta, koja je pokušavala da se prikači Ikaru, ali ju je on ignorisao. Zato je Cvetu prihvatila Beba. Dan-danas njih dve jurcaju po kući, jedna drugu umivaju i spavaju zajedno. Dva puta su u našu kuću uneti mačići siročići, samo privremeno, dok ne dođu udomitelji. Jedno je bilo tako malo da nije znalo ni da jede. Oba puta je Beba pala u fras od ljutnje, mačiće smo morali da sklanjamo u drugu sobu. Ukratko, kod Bebe izgleda prolaze drugi psi, ali druge mačke ni slučajno – kaže naša sagovornica.

Koliko vaše kuce imaju godina i kako su stigle u vaš dom?

‒ Pretpostavljamo da će Cveta uskoro napuniti dve godine, s obzirom na to da je nađena u seoskom žbunju, pa su veterinari tada njenu starost nagađali. Zato mi ne slavimo njen rođendan, nego nađendan – 16. septembar, dan kada smo je, na obostranu veliku sreću, udomili. Ikar Varvarin je gospodin od desetak godina. Naša ćerka je želela malog psa, ali kako su njena braća povisoka, ja sam je zamolila da ne kupimo neku vevericu od psa, zbog koje bih morala da živim u neprekidnom strahu da će neko sesti na njega ili ga zgaziti. Tako je u oglasu pronađen Ikar Varvarin, zapravo on i njegova braća i sestre. Za njega smo se odlučili jer se sedeo mirno i stidljivo, i mahao repićem, dok su drugi skakali okolo. Bio je nenametljivo neodoljiv, majušan kao klupče, toliko crn da mu se ni oči nisu videle, samo bi povremeno zacaklile.

Koje su glavne crte Ikarovog karaktera? Da li je ozbiljan kao što mu ime kazuje ili je pak potpuna suprotnost tako snažnom imenu?

‒ Ikar je zaista toy, on je prava, živa igračka, razuman toliko da ponekad pomislim da je prerušeni čovek, neopisivo vezan za nas, a naročito za svoju gazdaricu, ali i veliki borac za bezbednost naše kuće, zapravo bilo kog mesta na kom se nađemo. Branjenje te teritorije je za njega sveti zadatak, koji on predano i hrabro izvršava. Sada ima deset godina i već se oseća da je gospodin u zlatnim godinama. Jurnjavu Cvete i mačke Bebe gleda malo s visine, s prezirom odbijajući da učestvuje u tim prizemnim zabavama. Vernost, razum i ljubav koje on pokazuje su za mene neodoljivi.

A Cveta?

‒ S druge strane, Cveta je u rosnim godinama i željna igranja, tako da se ona, pošto Iki nije pokazao zanimanje za njene namere, druži i igra sa mačkom. Što se njenih osobina tiče, Cveta je pre svega zahvalna, toliko da me je ponekad prosto sramota. Jeste, nisam je ja bacila u seosko žbunje, ali kada pomislim šta je sve jadna preživela, i to tako mala, i šta bi bilo tek s njom da je tamo ostala, ta njena neopisiva zahvalnost i ljubav su ono zbog čega me je sramota zbog tuđe surovosti i bezdušnosti. Ta njena ljubav, vezanost i zahvalnost su nešto što kod nje najviše volim, kao i sreća koju stalno ispoljava, potpuno svesna da ju je sudbina pogledala.

Koje su, prema vašem mišljenju i iskustvu, najveće prednosti života uz psa?

‒ Pas, uostalom kao i svaka životinja u kući, ravnopravni je član porodice. S njim razgovarate i komunicirate na zajedničkom jeziku koji pronađete, i to je nadgradnja uobičajene ljudske komunikacije. Pas je neko ko će vas voleti više no što sami sebe volite, s neverovatnom predanošću će deliti svoj život s vama. Nema veće prednosti od života s nekim ko je spreman sve da podnese, spreman i da izgubi život samo da bi bio s vama. Pas je bezgranična, bezuslovna ljubav lično.

Pomenuli ste surovost ljudi koji hladnokrvno mogu da štene ostave u žbunju, ili mače u kartonskoj kutiji, na ulici. Šta je to tako kvarno u ljudima pa se tako bezdušno odnose prema životinjama koje bi trebalo da budu, i to zaista i jesu – naši najbolji prijatelji?

‒ Moj omiljeni pisac Anton Pavlovič Čehov je prezirao one koji ponižavaju druge ljude i životinje. To ponižavanje i neobjašnjiva surovost i bezdušnost su ono što ne razumem i mrzim i što želim da se promeni u odnosu ljudi prema životinjama. Bez obzira na razvoj civilizacije, suviše ljudi još uvek životinje tretira kao sredstva, bića bez duše i osećanja, niže vrste, što je primitivno i pokazatelj da oni ne zaslužuju da se ljudima zovu. Naprednost društva i čoveka se meri odnosom prema slabijima, ne samo ljudima, nego i životinjama. Taj odnos govori o njima, ne o životinjama. One su bića ravnopravna čoveku na ovoj planeti, dostojanstveni deo sveta u kome živimo. Njihovu drugačijost kao vrste treba poštovati, ceniti, čak i ako ih ne poznajemo ili ne razumemo dovoljno – naglašava Jelica.

Da li negde vidite pomak, jer ako ništa drugo, barem se više i glasnije govori o dobrobiti i zaštiti životinja?

‒ Pomaci postoje. Nisu dovoljni, ali ih ima: borba da se zabrane testovi na životinjama, istrebljivanja vrsta zbog prodaje delova životinja, tretiranje životinja kao igračaka koje mogu da se prvo uzmu, a onda bace, borba protiv pokušaja da se neke od vrsta bukvalno zatvore u rezervate (pod izgovorom da je to za njih bolje). Svakog dana objavljujem na svom fejsbuk-profilu po jednu fotografiju mame životinje i njenog mladunčeta ili mladunaca, pod nazivom „Zove se Mama”, ne samo zbog asocijacije na moju knjigu „Zovem se Mama”, nego zato što ljudima pokušavam da tim slikama pokažem da se majčinska ljubav kod ljudi i životinja ne razlikuje. Mislim da mi uspeva. Životinjama treba pomagati, kao i ljudima kojima je pomoć potrebna, treba ih voleti i poštovati. Dok tako ne bude, ljudska rasa će se teško opravdano ponositi svojim napretkom i civilizovanošću. Jer – i životinje su ljudi – zaključuje naša sagovornica.

Beba je sloboda lično

Naša sagovornica nam je rekla da je njena mačka Beba neopisiva maza, ali istovremeno i svojeglavi razbojnik.

– Dakle – prava mačka, sloboda lično. Mačke ne zavise toliko od ljudi kao psi, pre svega govorim o mačkama i psima u gradu. Mačku ne morate da šetate, možete da je ostavite samu dvadeset četiri sata, ne morate da joj dozirate hranu, jede samo onoliko koliko je u tom trenutku gladna, nijedna mačka nije prevelika za stan. Mačke su sloboda, ma kolike volele svoje ljude i bile zavisne od njih, sačuvaće parče slobode u sebi. Prosto, ne postoji mačka koja je toliko pripitomljena kao pas. Nema cene kojom može da se plati ta mačja sloboda. I dostojanstvo. Mačka ne može da se veže, nikada ne bi pristala da provede život na lancu, ni milom, ni silom. To je ono što veoma cenim i volim kod mačaka.

Humorističke priče i knjiga za decu

Jelica Greganović je objavila osam zbirki humorističkih priča: „Priči nikad kraja”, „Samo da ti kažem”, „Od reči do reči”, „Ispod sedmog neba”, „Ljubav i druge sitnice”, „Osmeh za svaki dan”, „Zovem se Mama” i „Zovem se Mama 2”, kao i knjigu za decu „Mravac Mrav”. Sve knjige objavila je Izdavačka kuća „Laguna” i možete ih pronaći u knjižarama „Delfi” i „Laguna”. 

Related Posts

• 
  Gorica Nešović: Cici je moja doza sedativa
• 
  Gorica Popović: Izgubili smo ljubav, a psi su tu da nam je vrate