Svetski Dan Životinja, 4. oktobra, obeležen je nizom manifestacija i u našoj zemlji, a ove godine priznanje, koje se već petu godinu zaredom tradicionalno dodeljuje istaknutim pojedincima i institucijama koje pokazuju izuzetno interesovanje i zalaganje za promociju dobrobiti i zaštite životinja u našoj zemlji, pripalo je glumici Gorici Popović.

U obrazloženju se navodi da je priznanje zaslužila svojim brojnim zalaganjima za zaštitu kućnih ljubimaca i promocijom njihove dobrobiti, kroz medijske nastupe, izjave i konkretne akcije u kojima je isticala važnost uloge koje imaju upravo životinje, ali i celokupni živi svet i priroda. Zbog toga smo rešili da vas podsetimo na predivan intervju koji je pre nekoliko godina dala za naš magazin “Pas”.

Izvor i foto: Magazin “Pas”

S velikog platna, a onda i nebrojenim reprizama preko „magične kutije” u domove Jugoslovena ušla je kao Šilja, devojka koja u filmu Gorana Markovića sumnja u ljubav mladića, ali Gorica Popović u privatnom životu nema ni trunke sumnje u ljubav. Posebno u onu koju pas pruža čoveku. 

Prvakinja Atelja 212, jedna od najistaknutjih pozorišnih, filmskih i televizijskih glumica na ovom podneblju, u razgovoru za magazin “Pas” pričala je o lakoći kojom je psi razoružavaju i fiksiraju joj osmeh na licu. O tome kako je njen suprug, od čoveka koji se plašio pasa i prelazio na drugu stranu ulice kad ih vidi, postao čovek koji danas ne izlazi iz kuće bez granula kojima te iste lutalice hrani. O tome kako je njen prethodni pas Meda trebalo da glumi na daskama pariske „Opere Bastilja”, ali, pre svega, o svom osmomesečnom ljubimcu Paku. Vragolastom mešancu iz „Munzea”. 

„Pako je relativno nov stanovnik našeg domaćinstva. Star je osam meseci, po geografskom poreklu je Zemunac, a rasnom – mešanac”, kaže Gorica Popović na početku intervjua.

Kako ste se upoznali?

Preko prijatelja smo saznali da se oko Zemunske gimazije i Hale Pinki muvaju majka i dvoje malih štenaca, i odlučili smo da odemo da ih vidimo. On je tada imao četiri meseca. Kao da je na baterije, nije prestajao da trči ni kad smo se upoznali, niti ikada kasnije .

Pretpostavljam da ih je neko čuvao i do tada?

Da, naravno. O njemu su brigu vodila deca koja na ulici prodaju polovne udžbenike. Odmah nam je u oči upao taj žućkasti nestaško dok trčkara sav živahan i veseo. Nismo mogli da mu odolimo i odveli smo ga kod nas. U početku je bio uplašen, nije hteo da uđe u stan. Stao je kod vrata i nit’ napred nit’ pozadi. Kao kip. Ali ubrzo se toliko odomaćio da sada mislim da preteruje u svom poimanju opuštenog ponašanja. Vrlo je živahan, neumoran, stalno u nekom pokretu. Te baterije nikako da se istroše. Ali, bez obzira na njegovu hiperaktivnost, mi ga strašno volimo. Mada, moram da priznam da smo u nekom trenutku pomislili da ga nekome poklonimo jer nismo mogli da izađemo na kraj s njim i njegovim viškom energije. Uz to, toliko je lajao da je to bilo prosto nepodnošljivo. Sumanuti atak na čulo sluha. Sad se ta njegova navika smanjuje i mislim da nismo pogrešili smo smo odlučili da ga zadržimo. U stvari, sigurna sam da bi se kajali da smo uradili nešto slično.

Na koga je toliko lajao?

U početku je isključivo lajao na pse, ali je ubrzo pronašao zajednički jezik s njima i od tada bi samo da se igra. Sada laje na ljude, ali, čini mi se, dobronamerno. Verovatno je ranije mnogo lajao jer je bio uplašen. Imao je na uhu neke ožiljke, možda ga je na ulici neko pretukao. Tako da je on bio malo isfrustiran, ali sad je mnogo bolje, igra se s drugim psima. Smatram da je ličnost psa u velikoj meri proizvod vaspitavanja. Nije bitno poreklo. Mi hoćemo da imamo finog psa kojeg ćemo u tom smislu i vaspitavati.  

Kako ste se odlučili za mešanca?

Suprug i ja stvarno volimo pse. Sve pse. Nisam bila sigurna koju bih rasu pre uzela: da li džek rasela, vestija, jazavičara, ali tako se nekako dogodilo, sudbinski, da u naš dom dođe Pako. Psi su različiti, kao i ljudi. Postoje karakteristike rase, to je u redu, ali, recimo, ja poznajem ljude koji su imali ljubimca pasmine čau-čau i nisu imali problem, a mi jesmo s našim prethodnim psom. To se nikad ne zna, i zato mislim da ni rasan pas ni mešanac ne mogu da daju nikakve garancije. Slično je i s decom, zar ne? 

I pre Paka ste imali ljubimce?

Da. Pako je u stvari došao posle našeg divnog ljubimca Mede, čau-čaua koji je imao deset i po godina, i koji je nažalost uginuo prošle godine. Suprug i ja smo teško podneli njegov odlazak. I pored svih naših napora da ozdravi, on je uginuo. Posle toga sam dugo mislila da neću biti u stanju da imam drugog psa.

Kakav je bio Meda?

Nama je bend u kojem svira moj suprug – „No smoking orkestra” poklonio čau-čaua, ali pretpostavljam da ni oni nisu tačno znali kakva je to rasa. Dobili smo malog divljaka, ali dobro, nismo se pokajali, naprotiv. Čau-čau nije baš preporučljiv za držanje u stanu. A Meda, konkretno, uvek je nekako bio na distanci, dosta tvrdogalav. Imali smo probleme s njim dok nismo shvatili šta on ne želi da mu se radi. Ali, bez obzira na njegov karakter, voleli smo ga mnogo. A on je, s druge strane, naročito voleo da ide na Srebrno jezero gde imamo vikendicu. Uživao je u prirodi. Vodili smo ga i u Francusku kad smo radili operu s Kusturicom – „Dom za vešanje”. Meda je trebalo da ima jednu ulogu sa mnom na sceni, da igra mog psa. Jednog dana dok su trajale probe, ljudi iz opere su prišli i saopštili nam da je Meda ujeo čoveka iz tehničke ekipe koji je krenuo da ga pomazi. On nije voleo da bilo ko krene rukom na njega, mislio je da je to agresija. Uglavnom, on je zbog toga izgubio ulogu. Nismo hteli da reskiramo da ujede još nekoga. Međutim, rekla bih da je njemu to prijalo. Od tada se muvao po sceni, a dane u Parizu proveo je šetajući Šanzelizeom, bez obaveza. 

Zamenili ste ga na sceni?

Ne, ne… Imali smo predstavu bez psa.

Ko više voli pse? Vaš suprug ili vi?

Moj suprug, dok je bio samac, ne da nije voleo pse, nego ih se klonio. Čak je imao i neka ne baš prijatna iskustva. Na primer, pošto je on džez muzičar, vraćao se s neke džez svirke noću u dva ujutro, i kad je došao kući u dahu mi je ispričao: „Video sam da meni u susret ide pas i automobil na semofaru i muškarca u njemu. Ja, šta ću, otvorio sam vrata automobila i zabezaknutom čoveku rekao: ‘Molim vas, spasite me’ i ušao sam kod njega u kola. Čovek se totalno zbunio.” Pitala sam ga: „Pa dobro bre, čoveče, koliki je bio taj pas?”, a suprug mi kaže: „Pa tako, mali.” I pokazao mi veličinu kakve je otprilike mačka.

Dakle, kada ste odlučili da imate psa, vi ste praktično suočili supruga sa strahom?

Da, ali on je vrlo brzo otišao u drugu krajnost. On, koji je nekad prelazio na drugu stranu ulice kad ugleda psa, sad nosi u džepu granule da bi nahranio pse skitnice, kupuje im šnicle… Evo, sada, baš pre neki dan mi je rekao da je kupio jednu „bečku” i njome nahranio psa lutalicu. Ja mu kažem: „Čekaj, molim te, da malo ne preteruješ.” On je zaista postao veliki ljubitelj pasa.

Jeste li glumili nekad sa psom?

U pozorištu da. Imala sam jednu predstavu sa dva psa. Jedan se zvao Grom. To je bila predstava engleskog pisca, i tu su bila dva veoma dobro dresirana psa i nije bilo nikakvih problema. Na filmu i u serijama nisam. Inače, obožavam filmove sa psima, ima zaista divnih. Onaj s akitom (Film o Hačiku, psu koji je na stanici Šibuja u Tokiju čekao svog gospodara, čak i deset godina nakon vlasnikove smrti; prim. aut) užasno je tužan, svaki put kada sam gledala taj film plakala sam kao dete. Uopšteno, sad kada sam pomenula te egzotične rase, mislim da se psi koji su stigli iz daleka kao haski ne osećaju baš dobro u ovim uslovima. Da im je teško da se adaptiraju na našu klimu.

Šta mislite da čovek može da nauči od psa?

Ljubav, rekla bih pre svega. Oni imaju tako puno ljubavi, toliko odanosti, prosto vas razoružaju. Oduševe vas kad uđete u kuću, počnu da skaču, pa legnu na vas. To je neprocenjivo. Neka toplina koju mi danas kao društvo gubimo. Setite se kad ste ste se poslednji put izgrlili, izljubili s nekim. Civilizacija je tehnički donela mnogo otuđenosti. Ja ne volim mnogo da visim na internetu, po društvenim mrežama. Imam sve to, ali… Mislim da ljudi moraju da se druže mnogo više. Meni, recimo, mnogo prija kad odem u neki parkić i ispričam se s drugim kučkarima. Tu sam zaista imala lepa poznanstva, to je sve nekako plemenito. Ti ljudi koji vole životinje nekako su plemeniti.  

O čemu razgovarate?

Svakakve teme. Krenemo od pasa, pa stignemo do pozorišta, knjige, politike, raznoraznog ogovaranja. To je uvek tako opušteno i prijatno. Ja idem često s Pakom u Zvezdarsku šumu, tamo nema velike gužve, ali srećem divne ljude. Ima mnogo staza za šetanje, zelenila, vazduh je božanstven. Trudim se da ga tamo odvedem svakog jutra. Prija njemu, a prija i meni.

Šta možemo da uradimo kako bi život psima bio bolji?

Za početak da ljudi počnu više da vode računa o psima lutalicama – ko koliko može, to se podrazumeva. Često kad uđem u neki ulaz vidim da u hodniku stoji posudica s vodom i posudica za hranu. To su verovatno svačiji i ničiji psi, i o njima verovatno stanari vode računa. To me obraduje, to je nekad davno izgubljena empatija prema slabijima od nas. To je primer koji treba negovati, slediti… Iznesimo porciju, napravimo kućicu. Mislim da bi bilo lepo da tamo gde ima lutalica zajednica napravi dogovor da neko preuzme odgovornost da hrani te pse. Naravno, ne mora u kuću da ga vodi ako ne može. Meni je tako tužno kad vidim nekog psa da me prati i kad ima pogled koji kao da mi kaže: „Budi moj gazda.” To je tako srceparajuće. Svi psi zapravo žele da imaju svoj dom, nekog gazdu. Ali, nažalost, ne žele svi ljudi da imaju nekog psa.

Mislite da se ljudi plaše lutalica? Često u medijima čitamo naslove tipa „Pas lutalica napao devojčicu” i slične.

Postoji odijum da lutalice često nekog ujedu, ali ja stvarno nisam naišla na takav slučaj. Naravno da postoje ljudi koji ne znaju sa psima i obrnuto, ali ja mislim da čovek sa psima u većini slučajeva lako može da se dogovori. Problem su i ti azili. Moj muž je jednom bio toliko besan kad je video kako šinteri kupe pse da je u afektu rekao da će da im baci bombu. „Jao, ćuti, molim te, do juče si se plašio pekinezera, a vidi te sada…“, kažem mu ja. S druge strane, postoje ti neki psi koji se vaspitavaju da budu agresivni. Najstrašnije mi je kad vidim psa koji je išao u borbe! Koje normalno biće može na takav način da zarađuje novac? Razumem da se nema para, ali opet… Prenerazim se. A mislim da toga ima dosta. I da bi na tome i policija trebalo malo da poradi.   

Related Posts

• 
  Ljubomir Bulajić: Kum mi je ulepšao život
• 
  Tijana Dapčević: Psi obogaćuju svaki dom