Prelepa ženka rodezijskog ridžbeka, koja je u porodici našeg poznatog glumca tek nešto duže od sedam meseci, mezimica je svih ukućana. Kako kaže, njegove dve ćerke neretko odustaju od izlazaka i druženja kako Kira ne bi bila sama kod kuće.  

Tekst: Ivana Labović (magazin „Pas“); Foto: Ivana Todorović

Glumca Dejana Lutkića upamtili smo po rolama u filmovima „Nebeska udica” i „Ringeraja”, TV serijama „Porodično blago 2”, „Sva ta ravnica”, „Jagodići”, „Komšije”, „Junaci našeg doba”… Mališani već godinama uživaju u njegovim sinhronizacijama crtanih likova u najpopularnijim animiranim filmovima, a Zemunci ga poslednjih meseci često sreću dok šeta svoju mezimicu Kiru, prelepu ženku rodezijskog ridžbeka.

Sa Kirom i Dejanom našli smo se jednog sunčanog dana na Zemunskom keju, da bismo ih bolje upoznali. Razgovor smo započeli dok je Kira na livadi jurcala i igrala se sa svojim psećim drugarima.

Otkud baš rodezijski ridžbek, najpre nas je zanimalo da saznamo.

‒ U Italiji sam pre nekoliko godina prvi put video psa ove rase. Nisam znao o kom psu se radi, pa sam zaustavio čoveka koji ga je šetao i pitao koja je to rasa. Rekao mi je ‒ rodezijski ridžbek. Nikada do tada nisam čuo za tu rasu i čovek mi je objasnio da su to afrički goniči lavova. Pomislio sam: Odlično! I onda, kada sam se informisao malo više o njima, shvatio sam da ti psi imaju karakter kakav bih voleo da ima i moj pas.

Kako je Kira stigla u vaš dom, i kada?

‒ Ona je želja moje mlađe ćerke. Ja sam ranije imao labradorku i znam da pas nije nikakva igračka u kući. Znam da je to živo biće koje traži pažnju, mora da se vodi u šetnju, da trči, da ima svoj socijalni život. Kao čovek, bukvalno. I onda su me neki osudili jer sam ćerki rekao: Može pas, ali imaš jednu obavezu. Šest meseci šetaš prazan povodac svako jutro, bez obzira na to da li je škola, da li je raspust, da li je hladno ili toplo, svejedno je. Ako izdržiš šest meseci – može. E sad, kad kažem prazan povodac, da ne pomisli neko da sam terao dete da stvarno šeta s praznim povocem. Mislio sam na to da ustane 15 minuta ranije nego što bi inače ustala, da izađe, prošeta se, vrati se nazad, pokupi stvari i ide dalje svojim obavezama. I ona je toliku želju imala za psom da je zaista sve to izdržala. Neki su mi rekli da sam surov, ali ja ne mislim tako, ja mislim da je to sasvim u redu. Ona je ispunila svoj deo i ja nisam zaista mogao da ne ispunim svoj. I onda smo zajedno izabrali psa. Devojke ispunjavaju svoje obaveze maksimalno, uprkos svim svojim obavezama koje imaju – škola, vanškolske aktivnosti. Stvarno se bave njome. Hvala bogu, supruga i ja se nijednog trenutka nismo pokajali što smo je uzeli. Pas je stvorenje koje se prosto podvuče pod kožu i ne možete prema njemu nikako da ostanete ravnodušni.

A ko je izabrao to lepo ime Kira?

‒ I ime smo izabrali zajedno. Oni moraju da imaju afričko ime, i ona zapravo ima dva, kako pravila nalažu (prema rodovniku). Mi smo gledali i izabrali za nju ime Ikena, to joj je prvo ime, što su u prevodu znači „snaga boga”. Drugo ime je Kira, što u prevodu znači „dama”. Abdalland joj je, da tako kažem, prezime, to je odgajivačnica iz koje potiče.

Kira je i dalje takoreći štene, koliko je stara?

‒ Ona je još uvek mala, ima tek devet meseci. Još uvek nema pojma ni šta je, ni koliko je jaka, ni koliko je brza, ni koliko srce ima. Sve se to desi u periodu između godinu i po i dve starosti. Preko noći nešto „klikne” ‒ uveče legne beba, a ujutru se probudi odrastao pas koji je apsolutno svestan i svoje snage, i brzine, i srca koje ima. Ona je naš mezimac i socijalizujemo je i sa ljudima i sa psima, jer je to veoma važno. Ridžbek je pas koji ne da na sebe i ne da svoj čopor, porodicu u kojoj živi. Jako su vezani za porodicu.

A koliko je imala kada je došla u vaš dom?

‒ Imala je dva meseca kada je došla kod nas i bila je veoma smešna. Došla je i igrala se s nekim tepihom, grickala ga i čupkala. Bila je jako uzbuđena, verovatno i zbog naše silne radosti što je došla u naš dom. Onda je u jednom momentu samo pala na taj tepih i zaspala kao top. Veoma brzo se adaptirala. Ona je deo naše porodice, peti član, i tako se prema njoj i odnosimo. Moj stav je da ni dete nije za svakoga, a mislim isto tako da i pas nije za svakoga.

Koga u domu najviše sluša?

‒ Po mom mišljenju, pas mora da zna ko je gazda. Ne postoji opcija da pas bude gazda kuće, jer ako je to tako ‒ to je problem u najavi. Oni su navikli na to da imaju gazdu i da slušaju ono šta im se govori. I u svojim čoporima oni imaju nekoga ko je vođa, ko je glavni. I taj se sluša. To im je u krvi. Kod nje se zna, ona poslednja ulazi u kuću. Kada je sa mnom, ja prvi ulazim u kuću, ona sedi i čeka ispred vrata i kada je pozovem, onda ona uđe. Takva je i sa suprugom i sa ćerkama. Prosto, bavili smo se time. Kada smo napolju, još uvek ju je malo teže zaustaviti kada vidi drugog psa (pošto obožava da se igra). Polako, idemo ka tome da stane kada joj se kaže i slično.

Osim igranja sa psećim drugarima, u čemu još uživa?

‒ Obožava da se mazi, i naravno, obožava da trči, to im je u krvi. I da skače, kao neki skočimiš. Voli da juri za stvarima, za drvetom, za lopticom, ali ih ne donosi. Oni nisu aport psi, njima to uopšte nije u krvi i nema odnos prema tome. Ridžbeci su jako inteligentni psi i veoma brzo uče. Zanimljivo je da, iako nisu poznati kao psi koji vole da se kupaju, Kira je jednom igrajući se sa nekim psom koji je uleteo u vodu ‒ bez problema uletela za njim. Ja sam potrčao za njom, ali sve je bilo normalno osim što je bila mokra. Kod kuće voli da se igra lopticama, plišanim igračkama mojih ćerki koje su joj one dale. Voli da grize, gricka, da glođe, to joj je važno. Što je i meni super jer joj se tako razvijaju zubi i desni. Ume i da zalaje, ali uglavnom samo kada po mirisu oseti da neko dolazi kod nas u kuću, ali to je kod nje više igra nego nešto drugo. 

Obožava i vašu fotelju?

‒ Mnogo voli da provodi vreme u mojoj fotelji, i to joj je veoma važno. Kada ustanem i odem negde po stanu, kad se vratim ‒ vidim je u fotelji. I obično se pravi blesava, konstatuje me, ali ne gleda u mene i tek kada joj kažem ‒ onda ustane. Pravi se kao da je baš mislila da siđe.

A ima li nečeg što baš ne voli? 

‒ Nikako ne voli kišu. To je nešto što su mi pričali Milica i Saša, vlasnici njene majke. Rekli su mi – videćeš. Kada je bila štene, nije nešto obraćala pažnju na kišu, ali juče ujutru kada sam je izveo napolje, ona je bukvalno obavila šta je imala, okrenula se i sama krenula kući. Pogledala me je kao da želi da mi kaže: Ajde čoveče, vidiš kakvo je vreme napolju? I ceo dan je prespavala. Tek ju je sinoć supruga izvela u dužu šetnju, ja sam bio na predstavi, kada je stala kiša. Zaobilazi bare, hoda kao po jajima… Sve je to nešto nervira, ne zna gde da stane, mnogo je smešna kada je kiša u pitanju.

Vaše ćerke su već velike, da ne kažemo odrasle, ali da li ste primetili neku promenu kod njih otkad imate Kiru? Da li su odgovornije?

‒ Mlađa ćerka ima već 15 godina i ne mogu da kažem da je odrasla, ali je formirana kao ličnost. Ali ono što sam primetio je da se kod nje povećao osećaj odgovornosti, i to je ono što je jako važno. Pas nije stvorenje koje samo može da uzme da jede, da pije. Treba se brinuti o njemu. Nije to samo: izmazimo se, ja idem svojim putem, a ti sedi kod kuće. Ranije se verovatno nekih stvari ne bi odrekle, poput izlaska s drugarima. Najslađe mi je kada se njih dve dogovaraju koja će da ostane sa Kirom, a koja će tog dana da ide sa svojim društvom. Podele se i to mi je super, zaista. Supruga i ja neretko kažemo da one izađu s društvom, a da ćemo nas dvoje biti sa psom.

I nauka je potvrdila da ljubimci doprinose pokazivanju emocija i razvijanju empatije kod dece. Da li ste i vi to primetili kod svojih ćerki?  

‒ Važno je da deca odrastaju s nekom životinjom i ne mora nužno to da bude pas. Razvija se kod njih osećaj empatije, sve emocije se razvijaju na jedan vrlo poseban način. Dok su bile mlađe, nisam želeo da obaveze oko psa spadnu samo na suprugu i mene, pa smo pronašli kompromisno rešenje ‒ morske prasiće. U jednom trenutku smo ih imali četiri. To su preslatke životinjice i veoma su inteligentni, što je meni fanstastično otkrovenje. Začas se pripitome i nauče neke stvari. Izrazito su druželjubivi. Sklupčaju se na ramenu i tu spavaju. Šetali su po kući. Imali smo avanturu sa njima. Ali oni kratko žive i onda sam prelomio da bi bilo super da imamo psa.

Dok šetate Kiru, i ranije, kada ste imali labradorku, šta je ono što vam najviše zasmeta kod drugih vlasnika pasa?

‒ Smeta mi što neki ljudi nemaju svest o tome da se drugi ljudi koji nemaju pse ‒ njih boje. Ja to razumem, i to je normalna stvar. Možda su imali ružno iskustvo sa psom. Vi ste dužni kao vlasnik psa da to poštujete, ne možete da ubeđujete ljude da je vaš pas dobar i da im neće ništa, jer se neki ljudi skvrče od straha kada ih ugledaju. Takođe, smeta mi i kada vlasnici pasa ne skupljaju izmet svojih pasa. To je veoma lako, neverovatno lako uraditi. Zar pre svega ne mislimo o tome da sredinu u kojoj i sami živimo održavamo čistom? Isto je i s gomilom opušaka na ulici, đubreta. Zašto? Uzmete najobičniju kesu, ne moraš kupovati specijalne kese, i pokupiš izmet u baciš ga u kantu. To je društvena odgovornost koja mora da postoji kod vlasnika pasa. Nisam ni ljubitelj činjenice da psi svuda mogu da šetaju bez povoca, jer u centru grada ne možete pustiti psa da landra među ljudima i ulazi tamo gde mu nije mesto. Ne volim ni razmažene pse ‒ koji sede i mole te dok ti jedeš. Kiri je to aposlutno zabranjeno da radi. Ja ne guram glavu u njenu činiju kad ona jede, pa nema potrebe ni da ona gura glavu u moj ili bilo čiji tanjir.

Ima posla

Dejan Lutkić je često na putu sa kolegama Vojinom Ćetkovićem i Nebojšom Ilićem.

‒ Imamo predstavu „Noć bogova” i s njom često putujemo. Snimao sam u skorije vreme dve serije – „Junaci našeg doba” Siniše Pavića (koja će početi da se emituje na kanalu Superstar, i „Švindleri”, u mojoj izvršnoj produkciji (emituje se na RTS-u). Spremam drugu sezonu te serije i ima još poslova u najavi. Bogu hvala ima posla i situacija je odlična. Igram „Jadnike” u „Madlenijanumu”, „Vrtešku” i „Florentinski šešir” u pozorištu „Boško Buha”. Mnogo glumaca ima posla i mene zaista raduje tuđi uspeh, jer to je pobeda ljudi koji se trude da naprave nešto u svom životu, neku dobru i kvalitetnu stvar.

Kira se malo linja

Kako nam je rekao Dejan, ovo je bio jedan od najvažnijih kriterijuma prilikom izbora rase koju će njegova porodica uzeti za mezimca.

‒ Ona se toliko malo linja da je to bukvalno neprimetno. To je bio jedan od razloga zbog kojeg smo, između ostalog, izabrali baš rodezijskog ridžbeka. Živimo u stanu, nemamo dvorište, pa smo tražili psa koji ima kratku dlaku i koji se malo linja.

Related Posts

• 
  Iskra Brajović: Roko je nezgrapni dobroćudni klovn
• 
  Jelica Greganović: Pas je bezuslovna ljubav lično