Anđa je uvek budna s Ivon

Mešanac Anđa je u život Ivon ušla jednog avgusta, pre više od četiri godine, u kasne sate, slučajno i bez najave. Bila je stara jedva nešto više od mesec dana, i kao napušteno štene vrzmala se okolinom Kalenić pijace.

Tekst i foto: magazin “Pas“

“Ludi kamen“

Voditeljka i televizijska autorka Ivon Jafali sredinom maja izgovoriće sudbonosno “da”, a svog budućeg supruga, inženjera Vladislava Velovića upoznala je baš zahvaljujući svom psu. Naime, upoznali su se u Čuburskom parku gde Ivon svakog dana šeta s Anđom. Vlada i ja smo se upoznali u Čuburskom parku gde smo šetali pse. Dugo je trajalo dok nisam primetila da mu se dopadam – rekla je Ivon za Kurir.

Ivon i Anđa

Ivon Jafali, prepoznatljivo lice beogradske televizije Studio B, redakcija magazin “Pas” je pre tri godine, kada smo radili ovaj intervju, zatekla u Karađorđevom parku, gde je šetala Anđu, živahnog tamnookog mešanca. Od malena je, kaže, bila u društvu pasa i oni imaju posebno mesto u njenom životu. Autorka popularne TV emisije „Još uvek budni…“ živi na Vračaru i sa svojom četvoronožnom drugaricom svakodnevno šeta njegovim ulicama i parkovima.

Anđa je u život Ivon ušla jednog avgusta, pre više od četiri godine, u kasne sate, slučajno i bez najave. Bila je stara jedva nešto više od mesec dana, i kao napušteno štene vrzmala se okolinom Kalenić pijace. Vrele avgustovske noći sudbina je bila naklonjena malom žućkastom kučencetu. Završilo je najpre u rukama poznate voditeljke, a svega pola časa kasnije našlo se i u njenom vračarskom domu.

Slučaj je udesio da, posle jednog druženja s prijateljima, Ivon spazi grupu momaka koji su jeli pljeskavice i malo štene koje je bez povoca hodalo za njima.

“Imate poslušnog psa”, rekla je mladićima.

“Kog psa”, pogledali su je u čudu, budući da kučence dotad gotovo nisu ni opazili.

Emocije su istog časa probuđene, a ljubav je rođena bukvalno na prvi pogled.

Bila je razdragana i vesela, iako je po nesigurnosti s kojom je hodala vračarskim ulicama ličila na Bambija iz crtanog filma“, priseća se Ivon prvog susreta sa svojim ljubimcem“. „Verovala sam da ćemo lako da uspostavimo kontakt, ali nije išlo glatko. Anđa se sklanjala, nije htela da priđe. Uz pomoć mladića koji su klopali „fast-fud“ i komadića njihovih pljeskavica, štene se ipak našlo na mojim dlanovima, a ubrzo i u mom stanu. U podsvesti sam verovatno već imala izgrađen stav da mi je potreban pas. Od rastanka s prethodnim ljubimcem prošao je duži period, a i ritam mog života donekle se usporio. To je verovatno bilo presudno da je bez većeg razmišljanja uzmem u naručje i povedem kući.“

Kako su izgledali vaši prvi zajednički dani?

Anđa vuče traume iz perioda provedenog na ulici. Dugo nije htela da spava u stanu, već je isključivo birala terasu. I danas zazire od zatvorenog prostora, polumračnih i senovitih prostorija. Verovala sam u stereotipnu priču da su psi sa ulice snažni, zdravi i otporniji na bolesti od rasnih pasa. Pokazalo se, međutim, da nije baš tako. Prvi odlazak kod veterinara doneo mi je veliku brigu. Dijagnostifikovan joj je demodeks, koji je bio posledica njenog ranog odvajanja od majke. Njen organizam nije izgradio odgovarajući imuni sistem. Zbog toga je imala niz zdravstvenih problema – svaka infekcija bila je njena, imala je upalu pluća, šapa joj se inficirala… Bolesti su se nizale. Celu prošlu zimu Anđa i ja smo proveli u procesu svakodnevnog lečenja. Veterinarska ordinacija na Voždovcu bila je mesto gde smo svakodnevno odlazili na preglede, terapije, kontole…. Herojski se držala, izlečila i danas je ona jedan zdrav i živahan pas. Ipak, za svaki slučaj, po nekom svom ličnom osećaju, često je odvedem na Veterinarski fakultet radi saveta i konsultacije. Spokojnija sam ukoliko je pod nadzorom veterinara, makar još godinu dana dok njen imunitet ne bude potpuno izgrađen.

Anđino detinjstvo, sigurno je, nije bilo lako. Imajući sve to u vidu, kakav joj je karakter?

Nema dileme da je traumatičan dolazak na svet uticao na njenu narav. Ona je, generalno, gledajući, mirna i pomalo povučena. Ta crta njenog karaktera mi se dopada budući da se u situacijama svađe između drugih pasa najčešće ne meša, već zauzima ulogu neutralnog posmatrača. Sada je u tinejdžerskom uzrastu, pa ponekad želi da se nešto agresivnije igra s ostalim psima. Nas dve, međutim, imamo komandu „Nežno!“, što znači da mora da uspori i da se s više pažnje igra s drugarima. Zrači pozitivnom energijom, što primećuju i druge životinje. Svojom razdraganošću uspeva da razigra i po desetak pasa u parku. Uporna je, tvrdoglava i mnogo vezana za mene. Ova privrženost je očigledna kad se kasno vratim s emisije, pa u stanu zateknem potpuno novi razmeštaj svoje obuće, garderobe, nameštaja… Ona tako ispoljava revolt što ostaje sama kod kuće. Činjenica je da je naviknuta na mene. Verovatno sam je tokom bolesti i lečenja pomalo i razmazila, što danas obilato koristi. Ali radimo i na tome i sve je bolja.

Jeste li imale ozbiljnijih problema u komunikaciji?

Srećom, ne. Ona je, sve u svemu, poslušan pas. Usavršili smo neke svoje komande, koje smo razvili spontano, bez posebnog napora i insistiranja. Ima mali otpor prema gužvi, mnoštvu ljudi i galami, ali uspešno i tu prepreku savladavamo. Trenutno vežbamo sedenje u beogradskim kafićima i ne ide nam loše. Naviknuta je bila na kućni mir, pa samo postepeno otkrivali druge pse, potom ljude… Za sada ide sve svojim tokom.

Anđa nije vaš prvi pas. Kakva su iskustva s prethodnim kućnim ljubimcima?

Deka mi je bio lovac i njegov epanjol breton je naš prvi ljubimac. Imala sam škotskog ovčara Lea punih 14 godina, i to u periodu mog detinjstva i rane mladosti. To je bilo vreme kad sam upoznavala noćni život, završavala školu i počela da radim na Studiju B. Leo je bio sastavni deo mog odrastanja i danas ga se sećam poput prve ljubavi. U mom tinejdžerskom periodu bio mi je najbolji i nerazdvojni prijatelj. U to vreme sam živela s majkom i zaista nikada nismo imale dileme oko pitanja ko će da ga prošeta ili nahrani. Nikad mi to nije teško padalo. Delom je za to zaslužan i vojnički duh i disciplina koju sam nasledila od deke koji je pripadao ovoj profesiji. Nikada mi nije bilo teško da po povratku iz grada, umesto na spavanje, krenem s Leom u šetnju. Znala sam i da napustim rođendan ili dobru žurku da bih ga nahranila ili izvela.

Trajni rastanci su bez sumnje najteži trenuci u odnosu čoveka i psa. Kako si ti doživela odlazak svog psa?

Vrlo rano sam se suočila s gubitkom važnih članova porodice. Leov odlazak sam prebrodila zahvaljujući svesti da su rastanci nažalost sastavni deo života. On je doživeo pozne godine, što ni u čemu nije umanjilo moju žal za njim. Poslednji trenuci bili su veoma emotivni, budući da je odbijao da napusti ovaj svet sve dok nisam došla s posla. Poučenoj rastancima s ocem, zatim i dekom, koji je bio važna figura u mom odrastanju, bilo mi je jasno da je došao trenutak kad treba da se rastanemo.

Psi igraju veoma važnu ulogu u vašem životu. Bavite se, s druge strane, poslom kome nije svojstveno precizno radno vreme, mir i ustaljen ritam života. Kako uklapate profesionalne i obaveze prema kućnom ljubimcu?

Ljubav je najvažniji pokretač. Trenutno imam more obaveza, ali nekako izlazim na kraj. Vreme provedeno s Anđom ne doživljavam kao teret. Svesna sam da su njoj potrebne tri-četiri šetnje dnevno i o tome prosto ne razmišljam mnogo. Znam da i ona ima pravo na svoje vreme i ne pada mi teško da joj ga omogućim.

Kako izgleda jedan običan dan Ivon i njenog kućnog ljubimca?

Volim nešto duže da spavam ujutru. Ukoliko preteram, Anđa je tu da skoči na mene i da me probudi. Kad se spremam za posao ili izlazak, ona obavezno obigrava oko mene. Trenutno je učim da to ne radi, budući da sam po prirodi rasejana osoba i da redovno u panici tražim ključeve, dokumenta i druge sitnice, čemu ona, upornim vrzmanjem i motanjem oko nogu, svakako ne doprinosi. U šetnje najčešće odlazimo u Čuburski park, gde imamo svoju ekipu. To je prostor za njenu prvu jutarnju igru, ali i moju kafu u društvu drugih vlasnika pasa. Dan kasnije organizujemo spram mojih obaveza. Završetak svakog dana čini obavezna ponoćna šetnja, koja i meni lično najviše prija. Budući da ja i dalje živim ritmom emisije „Još uvek budni sa Ivon“ i Anđa je postala noćna ptica. Tihe noćne sate trošimo tako što ja gledam filmove, čitam ili se motam po kući, a Anđa se zabavlja svojim igračkama.

Kakav je Anđin jelovnik?

Šarolik. Čudno ili ne, njena omiljena poslastica je plazma keks. Tek odskoro prihvata granule, mada nije posebno izbirljiva. Jede povrće, posebno šargarepu i tikvice. Voli i pseću hranu iz konzervi, mlečne proizvode. Kao i svaki ljubitelj životinja, trudim se da joj obezbedim maksimum, naravno, prema mogućnosti. Nisam pristalica bahaćenja i nepotrebnog rasipanja na nepotrebne i luksuzne namirnice.

U mnoštvu odgajivačnica rasnih pasa, pa i modnih „pet-trendova“, nameće se pitanje čime je motivisana vaša odluka da udomite štene s ulice.

Bilo je tu sažaljenja, potrebe da pomognem ugroženoj životinji, ali i jednostavne potrebe da steknem kućnog ljubimca. Inače imam snažan impuls da pružim pomoć nemoćnoj životinji. Više puta sam s prijateljima organizovala spontane akcije hranjenja ili pružanja veterinarske pomoći. Pre nekoliko godina s najboljom prijateljicom uspešno smo udomili kerušu Medi. Takvi poduhvati zaista mi nisu strani i rado priskačem u pomoć. Odluka da usvojim Anđu logičan je nastavak ove borbe.

Kako savetujete prijatelje koji žele psa? Da odu u odgajivačnicu i kupe rasnog psa ili da posete azil?

Ne isključujem nijedan način nabavke ljubimca. Sa psima je kao i s ljudima. Svako iskustvo s njima je drugačije i puno različitih izazova. Rasni psi imaju svoje linije karaktera, dok kod mešanaca stvari stoje pomalo drugačije. Leo je bio plemenit pas, i svoje ovčarske karakteristike nosio je na najbolji način. Sa Anđom, opet, imam neverovatnu komunikaciju, u kojoj je i jedan pogled dovoljan da se savršeno razumemo. Kao da imamo neki naš, zajednički jezik, kojim se odlično sporazumevamo.

Delite li stav da su mešanci zbog karakteristične mešavine gena, prilagodljiviji i prijemčiviji čoveku?

Imam takav osećaj, mada zaista ne mogu da tvrdim da je zaista tako. Mešanci u svom karakteru imaju nešto drugačije od rasnih pasa. Čini mi se da im to daje određeni šarm i urođeni smisao za izgradnju veza s ljudima.

Kako gledate na ljude koji, prateći nametnute trendove, izdvajaju izuzetno visoke sume za određene pse?

Primetno je da određeni psi imaju ulogu modnih detalja. Imam utisak da se ponekad doživljavaju kao sastavni deo stajlinga, kao da uz „luj viton“ torbu ide i određena rasa. Ne želim, međutim, da sumnjam u ljubav tih ljudi prema životinjama. Ne prija mi kad vidim očetkane, besprekorno negovane pse, koji svoj život žive u rukama vlasnika. Ljubimca treba negovati, ali u granicama umerenog. Ne smemo da zaboravimo da pas ima svoje potrebe i navike i da ne treba da ga sputavamo u tome. Odnos prema životinjama sagledavam isključivo kroz ljubav prema njima. Manikiri, luksuzni predmeti i pet-kozmetika ne zanimaju me preterano. Podseća me sve to na decu koju roditelji obuku u skupe stvari i izvedu u park, a potom im brane da skoče u pesak da se ne bi isprljali.

Živite u Beogradu. Kakav je vaš grad kao sredina za pse?

Postoji veliki broj divnih mesta za duže šetnje, kao i prostora rezervisanih za kućne ljubimce. Pitanje je, međutim, kakva je higijena tih mesta. Čini mi se da je potrebna zamena površinskih slojeva terena namenjenih psima i nasipanje čistom zemljom ili peskom. Jedna ovakva akcija sigurno bi popravila kvalitet sredine u kojoj se kreću naši ljubimci. Potrebno je primeniti i određene standarde iz sveta. Ada Ciganlija je zona u kojoj bi psi svakako trebalo da dobiju više prostora i sadržaja. Vračar zaista ima veliki broj pet-frendli mesta, gde je ugodno i psima i njihovim vlasnicima. Lično, radije bih menjala ljude koji i dalje nemaju razvijenu svest o ispravnom načinu suživota sa životinjama. Neverovatno je da postoje ljudi koji svoju decu zastrašuju psima, kao da su babaroge. Užasavaju me i navike pojedinih vlasnika da ne čiste za svojim ljubimcima.

Da li sistem dovoljno pažnje posvećuje rešavanju problema pasa lutalica?

Utisak je da se radi, ali dosta stihijski i bez jasne strategije. To bi moralo da dobije jedan jači zamah i čvršću organizaciju da bi dalo rezultate.

Kako objašnjavate učestale slučajeve odbacivanja pasa?

Veoma teško. Takve poteze neodgovornih ljudi jednostavno ne razumem. Teško da to mogu da opravdam nedostakom novca ili vremena. Takav nedostak ljubavi meni lično je neverovatan. Odnos prema životinjama dobar je pokazatelj stanja u društvu. Sudeći po tome reklo bi se da naš narod tišti neka neodređena unutrašnja tegoba, koja se neretko ispoljava u brutalnosti prema životinjama. Zabrinjava me kad vidim da su vinovnici ovakvih nedela mladi ljudi, često tinejdžeri koji tako ispoljavaju neki svoj unutrašnji bes i frustraciju. Duboko verujem da će se čovek koji ima loš odnos prema životinjama na isti način ophoditi i prema ljudima.

Da li ste lično imali neprijatnih iskustva?

Nažalost, jesam. Pojedini ljudi, pritisnuti ličnim frustracijama i ko zna čime još, skloni su da na prisustvo psa reaguju silom. To se uklapa u matricu da je pas „džukela“ i da mu je „mesto na kratkom lancu“. U takvim situacijama obično sam beskompromisna, ali postoje i momenti kad je pametnije privući psa i produžiti dalje. I spasiti dan.

Radite na televiziji. Da li je potrebno da mediji u Srbiji veću pažnju posvećuju životinjama i pet-kulturi?

Takvih sadržaja zaista je nedovoljno. Posebno su nam potrebne edukativne emisije i prilozi koji bi pomerali mentalitetske i uvrežene granice neadekvatnog odnosa čoveka i životinja. Problemi su samo posledica opšteg stanja, i izveštavanje o njima donosi slabu korist. Potrebno je napraviti korak unazad i ljude obrazovati o pravilnom postupanju s ljubimcima.

Pas:

Mačka: