Karakali izuzetno skaču i mogu da se odraze do tri metra uvis, a velike crne uši sa „šiljcima“ crne dlake njihova su najspecifičnija karakteristika.

Izvor: magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Ova mačka je ime dobila od turskih reči „kara“ što znači crno i „kulak“ što znači uši. Velike crne uši sa šiljcima od pet centimetara koječine crne dlake i koriste se za komunikaciju verovatno su najspecifičnija fizička karakteristika ovih mačaka.

Izgled karakala

Crni gornji deo ušiju, crne tačke s obe strane njuške, crne tačke iznad očiju i crna linija od očiju do nosa, razbijaju inače ujednačenu boju koja je od tamnobraon do ciglacrvene.

Oči su im velike i žuto-braon boje. Kratko gusto krzno je nešto duže i svetlije na grudima i stomaku. Ženke su manje od mužjaka. Iako ih zovu pustinjski ris, karakal ima duže noge, mršavije telo i rep koji je znatno duži nego kod pravog risa. Takođe nemaju ni nabrano krzno oko glave koje je karakteristično za severne mačke. Karakali s mutacijama pigmenta (poput crnog leoparda) primećeni su više puta, ali nisu tako česti.

Stanište karakala

Suštinski je životinja koja živi u suvim krajevima, ali ipak može da se prilagodi i drugačijim staništima. Nalaze se u šumama i savanama Afrike, pustinjama i džunglama Indije i u peščanim regionima i stepama u Aziji. Kao pustinjske životinje mogu da prežive dugo bez vode.

U najtoplijim delovima dana odmaraju se u pukotinama stena i love uglavnom kad je svežije ujutro i uveče. Način kretanja im je sličan gepardu, ali nisu sprinteri i beže na drvo ako ih jure psi. Iako ih smataju najbržom mačkom te veličine, ipak love vrebajući i zaskačući plen, slično kao domaće mačke.

Teritorija karakala

Mužjaci imaju veće teritorije nego ženke i prostranstvo jednog mužjaka obuhvata nekoliko ženki. A kao i druge životinje koje žive samački, jedinke se spajaju samo zbog parenja.

U južnoj Africi odrasli mužjak zauzima teritoriju od 31 do 65 kvadratnih kilometara, dok ženke imaju 4-31 kilometar. Karakali izuzetno skaču i mogu da se odraze do tri metra uvis, kako bi dohvatili i oborili ptice. Samo jednim takvim potezom mogu da skupe deset do dvanaest golubova. Karakali su nekad bili negovani i trenirani da love ptice u Indiji i Iranu. Takođe su ih koristili da love antilope, divlje zečeve i lisice, slično kao gepardi u Africi. Kadse hrane pticama, očerupaju veće primerke pre nego što ih pojedu, a manje progutaju cele. Ostali plen im čine glodari, divlji zečevi, male antilope, uginule životinje i reptili, uključujući i otrovne zmije.

Ponekad jedu i svežu travu i voće, verovatno kao izvor vode. Plen najčešće odvuku u skrovište gde mogu da ga pojedu na miru. Veliki plen prekriju travom posle prvog hranjenja da bi kasnije dovršile obrok.

Kako se karakal oglašava?

Kao i većina mačaka karakali su noćne životinje i pređu i do 20 kilometara odjednom u potrazi za hranom. Spavaju u jazbinama, pukotinama stena ili u gustom žbunju, a ponekad i na drveću. Imaju malo glasova koje koriste.

To je uglavnom režanje i glasno ispuštaju zvuka poput lajanja kad dozivaju partnera. Kao i kod drugih pustinjskih životinja vid i sluh su im odlični i imaju osrednje čulo mirisa.

Karakali i mladunci

Posle 78 do 81 dana gestacije rađa se jedno do četiri mačeta u njihovom skloništu koje je pokriveno krznom i perjem. Mladunci su tamniji i sivlji od odraslih sa crvenkastim tačkama na stomaku koje izblede kad porastu. Kad imaju oko tri nedelje, majka ih izvede iz jazbine gde su se rodili i premesti na drugu lokaciju i nastavlja to da radi redovno.

Kad imaju četiri do pet nedelja, veoma su aktivni i ispuštaju cvrkutav zvuk poput ptice. Sa oko deset nedelja prestaju da sisaju, a ostaju s majkom do godinu dana života. Polnu zrelost stiču oko 12. do 16. meseca. Ove mačke su česte u zoološkim vrtovima i lako se odgajaju. Žive do 19 godina u zarobljeništvu.

Karakal u brojkama

Latinski naziv: caracal caracal

Visina: 40-50 cm

Dužina: 88-98 cm

Težina: 10-18 kg

Životni vek: 19 godina

Skok: 3 metra

Način života: usamljenički

Ugrožena životinjska vrsta

Tačan broj karakala u divljini nije poznat, ali se smatraju retkim i ugroženim u Aziji i severnoj Africi, dok su široko rasprostranjeni u južnoj Africi.

Lovci ih odstreljuju kad god ih spaze, a farmeri ih povremeno koriste da bi zaštitili svoju stoku. Naime, karakale otruju i ostave ih većim predatorima i tako ubijaju više mesoždera.

Karakali su najbrojniji u Južnoafričkoj Republici i Namibiji gde se njihov broj povećava, verovatno zbog toga što farmeri istrebljuju neke vrste šakala. Dodatna pretnja karakalima je značajan gubitak prirodnog staništa.