Pseća čula zajedno čine savršen sklad zahvaljujući kom je pas postao ono što jeste – hrabar i veran čuvar, spretan lovac, ovčar, odličan tragač.
Sposoban da otkrije skrivenu drogu ili čak nanjuši bolest kod čoveka. Zahvaljujući neverovatnim čulima, psi ponekad izgledaju kao da imaju moći superheroja iz stripova i filmova
Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock
Koliko puta ste posmatrali svog psa zadivljeni stvarima koje radi ili potpuno zbunjeni nekim njegovim ponašanjem? Verovatno ste u tim trenucima razmišljali kako izgeda svet iz njegove perspektive. Kako on nas vidi? Šta čuje, njuši, oseća?
Poput ljudi, psi imaju pet osnovnih čula. Ali sasvim drugačije „naštimovanih“. Neka su slabija nego naša, neka jača. Neka sasvim drugačija. Može nam se učiniti da su psi uskraćeni što ne vide sve boje, ali zaboravljamo da zapravo vid ne mora biti dominantno čulo. I da druge vrste pomoću svojih čula čak i bez vida mogu da sklope daleko precizniju sliku o okolini od nas.
Zajedno, pseća čula čine savršen sklad zahvaljujući kom je pas postao ono što jeste – hrabar i veran čuvar, spretan lovac, ovčar, odličan tragač. Sposoban da otkrije skrivenu drogu ili čak nanjuši bolest kod čoveka. Zahvaljujući neverovatnim čulima, psi ponekad izgledaju kao da imaju moći superheroja iz stripova i filmova. Pokušali smo da vam dočaramo kako izgleda svet iz pseće perspektive.
Dugo se verovalo da psi svet oko sebe vide samo u nijansama sive i da stvari razlikuju na osnovu svetlijih ili tamnijih nijansi. Ova zabluda decenijama se nalazila u školskim udžbenicima i toliko je rasprostranjena da većina ljudi i dalje veruje da je tačna. Nizom eksperimenata i istraživanja naučnici su dokazali da psi razlikuju daleko širi spektar boja.
Nedavno je naučnik Džej Nejc sa Univerziteta u Vašingtonu objavio rezultate istraživanja koji definitivno potvrđuju na koji način psi vide svet oko sebe.
On je pošao od saznanja da ljudsko oko sadrži tri vrste čepića, fotoreceptora koji su zaduženi za raspoznavanje boja. Ljudi raspoznaju crvenu, plavu, zelenu i žutu. Nejc je utvrdio da u psećem oku postoje samo dve vrste ovih receptora – to znači da naši najbolji prijatelji mogu da razlikuju plavu i žutu, ali ne i crvenu i zelenu. To je isti spektar koji vide daltonisti.
Grupa ruskih naučnika organizovala je eksperiment da bi testirala ovu teoriju. Odštampali su četiri papira u različitim bojama – tamnožutoj, tamnoplavoj, svetložutoj i svetloplavoj. U prvom testu stavili su papire ispred četiri boksa. U jednom od njih, onom ispred kog je bio tamnožuti papir, nalazila se činija sa hranom. Svega tri pokušaja bila su dovoljna da psi nauče gde se nalazi hrana.
U drugom delu eksperimenta trebalo je potvrditi da psi biraju na osnovu boje, a ne na osnovu toga da li je u pitanju svetlija ili tamnija nijansa. Dat im je izbor boksa sa svetložutim i boksa sa tamnožutim papirom. Nepogrešivo, psi su birali pravi, svetložuti boks. Na osnovu toga naučnici su utvrdili da je boja za pse daleko važnija nego nijansa svetlosti, kako se ranije verovalo.
Oštrina vida kod pasa šest puta je manja nego kod ljudi. Zbog toga ne mogu da raspoznaju detalje na predmetima, posebno ako su udaljeni. Ono što čovek može da raspozna na udaljenosti od, recimo, sedam metara, pas može na svega dva.
Generalno, psi stvari verovatno vide pomalo mutno, ali ipak sa dovoljno detalja da bi mogli da prepoznaju ljudska lica ili druge pse čak i pre nego što budu u prilici da ih onjuše.
Međutim, pseći vid ima i (najmanje) jednu veliku prednost u odnosu na ljudski. Njihov noćni vid je mnogo razvijeniji i bolji su u uočavanju oblika, prepreka i percepciji prostora u odsustvu svetla. To im omogućava veći broj receptora za svetlost, koji znatno povećavaju osetljivost njihovog oka. Psi takođe bolje uočavaju pokrete, čak i sa velike udaljenosti.
Uz to, oči su im postavljene sa strane i razmaknutije su nego kod čoveka, tako da imaju i šire vidno polje. Sve su to svojstva koja su psa nekada činila dobrim predatorom, a danas odličnim čuvarom. Koliko puta se, uostalom, dogodilo da vaš pas laje na nešto u mraku što vi nikako ne uspevate da uočite?
Ono što će posebno goditi ušima svih ljubitelja pasa jeste saznanje da smo na način na koji pas posmatra svet uticali i mi – ljudi. Tačnije, posebna veza koju su tokom milenijuma zajedničke evolucije razvile ove dve vrste. Psi su tako vremenom naučili da ljude posmatraju na poseban način kako bi sa našeg lica najefikasnije čitali emocije.
Eksperimenti su pokazali da kada se ispred njega nađe čovek, pas uvek gleda levo, odnosno dominantno posmatra desnu stranu našeg lica – onu na kojoj se očitava da li smo srećni, tužni, ljuti… Lutanja pogleda nalevo nije bilo kada su se ispred psa nalazile druge životinje.
Fizionomija psećeg nosa slična je ljudskoj, ali su sposobnosti naših četvoronožnih prijatelja neuporedivo bolje kada je u pitanju čulo mirisa. Nos ima dve simetrične strane, nozdrve. One su odvojene hrskavicom, koja se nastavlja dalje u kosti, takozvane turbine. Turbine su vrlo tanke i prekrivene sluzavom membranom, bogate nervima i prokrvljene.
Naravno, veliki deo turbina zauzimaju nervi za miris. Udubljenja unutar kostiju lica nazivaju se sinusi, povezani su sa nosem i ispunjeni vazduhom. Najosetljiviji pseći organ odvojen je od usta tankim koštanim slojem i on je poznat kao tvrdo nepce. Odmah iza njega nalazi se meko nepce.
Za razumevanje psećeg čula mirisa možda je najbolje da se on uporedi sa ljudskim. Njuh je najrazvijenije čulo naših četvoronožnih prijatelja. U poređenju sa ljudskim, jače je od 1.000 do 10.000 puta u zavisnosti o kojoj rasi je reč.
Kada bismo mogli da gorepomenutu membranu u kojoj se nalaze nervi za miris razvučemo, ona bi u našem slučaju bila veličine poštanske markice. Kod pasa je veličine A4 papira. Njena površina u suštini varira u zavisnosti od pasmine, odnosno veličine nosa.
Ali čak i one rase sa pljosnatom glavom imaju znatno bolje sposobnosti od ljudi. Naravno, sve ovo ne bi imalo nikakvu funkciju da tu nije mozak koji dospele informacije obrađuje.
Pseći mozak je specijalizovan za identifikaciju mirisa. Procenat njihovog mozga koji je posvećen analizi mirisa čak 40 puta je veći nego kod ljudi.
Psi koriste nos da registruju sve mirise iz okoline i promene koje se dešavaju. Za život svakog psa njuh je neophodan jer pomoću njega prikuplja podatke o drugim psima i generalno o svetu oko sebe. Iz ljudske perspektive deluje neverovatno, ali psi pomoću njuha saznaju kojeg je pola drugi pas, a ako je u pitanju ženka, da li je u teranju. Oni mogu da osete šta je neko jeo, kakvog je raspoloženja, šta je skoro dodirivao, gde je sedeo…
Dok mirišu, oni praktično dobijaju celu priču, a ne samo fragmente, kao što je to kod nas slučaj. Lovni psi pomoću njuha otkrivaju plen, dok se istrenirani psi mogu koristiti za najrazličitije zadatke. Razvijeno čulo im omogućava da lociraju skupocene tartufe, otkrivaju ljude pod ruševinama, pronalaze drogu ili eksploziv. Poslednja medicinska istraživanja pokazala su da dobro istrenirani psi mogu da namirišu i otkriju određene vrste tumora kod ljudi.
Može se reći da je pseći njuh pravi detektivski jer ima sposobnost da od više izmešanih mirisa razazna pojedinačne. Činjenica je da psi mogu da pomirišu neku stvar i da onda tragaju za tim mirisom, nalik na filmove u kojima se organizuje potera za beguncem iz zatvora. To jasno ukazuje da oni mirise razlikuju po jačini.
Posmatranjem govora tela pasa možemo dosta da zaključimo o njihovom emotivnom stanju i da predvidimo ponašanje. Slično možemo da zaključimo dok ih gledamo kako njuškaju. Kada pokušavaju nešto da otkriju kroz mirise u vazduhu, oni podižu glavu, šire nozdrve i uzimaju kratke udisaje.
Posle nekoliko kratkih uvlačenja vazduha, naglo naprave izdisaj. Ponavljanjem ove radnje psi vrlo brzo uspevaju da otkriju različite mirise u vazduhu.
Posmatrajte svog ljubimca dok ovo radi i ako primetite da malo zatvara oči dok njuška, to znači da je osetio neki njemu veoma prijatan miris, ali da ne može da utvrdi o kojem se tačno radi. Možda vam se učini da je u tom momentu pas isključio sva druga čula, ali baš naprotiv, tada se sluh i vid pojačavaju.
Teško da postoji savršeniji radar u prirodi od psećeg sluha. Uši zauzimaju centralnu poziciju u sistemu čula naših prijatelja. Pomoću sluha psi opažaju okolinu, komuniciraju sa drugim životinjama i na njemu grade svoj odnos sa čovekom. Glas vlasnika najvažnija je njegova identifikacija, znak prepoznavanja i glavna spoljna manifestacija emotivne konekcije čoveka i životinje.
Ne malo iznenađenje u svetu izazvao je pre nekoliko godina promotivni spot jedne od svetski poznatih kompanija za proizvodnju hrane za životinje, koji je napravio do tada neviđen iskorak u svetu marketinga. Ova reklama je prvi put u istoriji advertajzinga promenila težište kampanje jer je kao ciljnu grupu izabrala ne vlasnike pasa već njihove ljubimce.
Spot je snimljen uz korišćenje zvukova izuzetno visoke frekvencije, koji su čovekovom uhu gotovo nedostupni. Psi, sa druge strane, ove tonove izuzetno dobro prepoznaju i burno na njih reaguju.
Namera tvoraca reklame bila je da spot učine dostupnim i interesantnim psima, koji bi glasnim oglašavanjem trebalo da od vlasnika zatraže da im kupuje baš taj brend hrane.
Kreatori ove kampanje dobro su upoznali način na koji funkcioniše pseći sluh. Iskoristili su činjenicu da psi imaju izuzetno istančano čulo koje može da registruje zvukove koji su čoveku teško dostižni. Reč je o visokim frekvencijama za koje je ljudsko uho previše “tvrdo”. Istančan sluh domaćim psima može predstavljati i ozbiljnu manu, jer pojedini mogu da razviju strah na određene zvuke koji se čuju u prirodi. Najčešći slučaj je sa potmulom grmljavinom.
Razvoj sluha kod pasa ima određeni redosled, koji počinje dolaskom na svet, posle kog štenci dve nedelje gotovo da uopšte ne čuju. Posle tog perioda, ušni kanal šteneta se otvara i ono počinje da percepira zvukove.
Dok se normalno štene vrlo brzo navikne na identifikaciju zvukova, pas koji ne čuje oslanja se na svoje oči i nos, koji nadoknađuju nedostatak sluha. Koristeći u prvom redu vizuelne znakove, gluvo štene se ponaša kao da reaguje na zvukove na isti način kao što to rade i štenci koji normalno čuju. Na primer, kada čovek pozove štence, gluvo štene jednostavno gleda i sledi ostale u leglu, tako da ostavlja utisak kao da je čulo poziv.
Pas može odrediti izvor zvuka u šest stotinki sekunde i može čuti zvukove s četiri puta veće udaljenosti nego ljudsko uho. Psi, takođe, bolje čuju zvukove visoke frekvencije i mogu odrediti zvukove ultrazvučne frekvencije koje ljudi ne čuju. Takva potreba pojavila se još kod vukova, predaka pasa, čiji je jelovnik, osim velikih biljoždera, bio obogaćen i malim životinjama, poput miševa koji stvaraju tonove visokih frekvencija.
Ljudi su koristili oštar sluh pasa kako bi olakšali obuku i komunikaciju. Psi brzo reaguju na zvuk zviždaljke ili pucketanja jezika. Na primer, pastiri zviždaljkom komuniciraju sa svojim ovčarskim psima i na većim udaljenostima.
Glasovna komunikacija psima je važna posebno u situacijama kada ne vide jasno šta se događa, na primer u šumskom grmlju. Oni proizvode brojne zvukove, od cviljenja, lajanja i režanja do zavijanja, i to u različitim situacijama.
U odnosu na ljude, psi bolje čuju. Zvuk putuje u talasima, čija se frekvencija meri hercima (Hz). Što je veća frekvencija, to je viši ton. Dok prosečan čovek čuje zvukove u području od 20 do 20.000 Hz, pas čuje zvukove od 20 do 65.000 Hz.
Na primer, slab zvuk, za čoveka jedva čujan na udaljenosti šest metara od izvora, psi mogu da čuju i na udaljenosti od 25 metara.
Osetljiv sluh psa čini vrednijim čuvarom, a i omogućuje mu da čuje komande i na velikoj udaljenosti. To je, na primer, korisno kod čuvanja stoke. Takođe, to objašnjava zašto pas ponekad deluje nemirno i bezrazložno laje. Mi ne čujemo ništa, ali pas čuje nešto što smatra uznemirujućim.
Psi su vrlo osetljivi na boju glasa i intonaciju, pa im najbolje odgovara miran, vedar glas.
Naši četvoronošci su najbolji alarmni uređaji na svetu jer svojim oštrim sluhom mogu da razaberu i sortiraju zvukove koji su nama potpuno nečujni – samo kada hoće da čuju.
Svakom ko ima psa u kući poznato je kako dobro čuje kada mu se sipa hrana u činiju i kroz zatvorena kuhinjska vrata, pa je odmah na nogama. Ali isto tako, poznato nam je kako neće da čuje naše uporno dozivanje kada se nalazimo u parku. Isto tako, pas može čvrsto da spava i hrče pored upaljenog televizora ili stereo-uređaja, ali dobro čuje komšijskog psa kada se šunja pored ograde.
Uši psa su pokretljive. Sa četiri spoljašnje grupe mišića (to znači oko 16 pojedinačnih mišića), pas može da pokreće uši po potrebi. Usmerava ih prema izvoru zvuka kao tanjir satelita. Tako precizno lokalizuje zvuk.
Nama svako zatvaranje vrata automobila zvuči jednako, ali pas će odmah prepoznati auto svog vlasnika. Isto tako, odmah prepoznaje korake poznate osobe, trči i raduje se pre nego što mi primetimo da neko dolazi. Pas može još nešto da učini pomoću svojih pokretnih ušiju. Nešto suprotno. On može da se isključi ako to želi – bar u većini slučajeva. Blokira buku koja mu smeta tako što okrene uši od nje.
To dobro funkcioniše posebno kada su u pitanju uobičajeni zvuči kao TV ili usisivač. Ali to ne znači da buka psu nije neugodna. Nije sasvim tačna tvrdnja da zbog navedenih sposobnosti pas reaguje na buku manje stresno od čoveka. Baš zato što bolje čuje, buka mu više smeta. Zato pse ne treba izlagati prevelikoj buci i galami.
Psi sa uspravnim ušima imaju manju prednost od onih sa visećim, preklopljenim. Uspravne uši su pokretljivije, tako ovi psi levkast oblik svojih ušiju optimalno koriste za osluškivanje, a time i za okretanje nasuprot neželjenim zvucima.
Ako bismo verovali reklamama za pseću hranu, ispalo bi da naši ljubimci imaju krajnje prefinjeno čulo ukusa. Istina je kudikamo drugačija. Ukus je zapravo najslabije razvijeno čulo kod naših najboljih prijatelja, ali to nikako ne znači da je beznačajno. Kao i kod čoveka, čulo ukusa tesno je povezano sa čulom njuha.
Glavna razlika između čoveka i psa, duhovito su primetili neki, jeste u tome što čovek neće pojesti nešto što miriše loše. Kod pasa je suprotno – što smrdljivije, to ukusnije. Doduše, psi često tako brzo progutaju hranu da nemaju vremena ni da je sažvaću, a kamoli da osete ukus.
Evolutivno gledano, ukus je veoma staro čulo. Već prvi primitivni organizmi morali su da razviju način da razlikuju otrovne ili štetne supstance od onih korisnih i hranljivih. Vremenom je čulo ukusa postalo sofisticiranije. Ne čudi zato ni što je ovo jedno od čula koja se i kod pasa razvijaju najranije.
Kada se rode, štenad imaju samo čula dodira, ukusa i njuha. Ipak, potrebno im je nekoliko meseci da bi se osećaj ukusa u potpunosti razvio.
Psi imaju prosečno oko 1.700 receptora za ukus, što je daleko manje od ljudi (9.000), ali mnogo više od mačaka (470). Neki eksperimenti ukazuju da, poput nas, psi takođe reaguju na četiri vrste ukusa – one koje mi nazivamo slatko, slano, kiselo i gorko. Istina, mnogo su manje osetljivi na slane ukuse. Razlog za to mogao bi biti taj što su psi dominantno mesožderi, pa su u hrani uvek imali dovoljnu količinu soli.
Za razliku od ljudi koji su se hranili povrćem i žitaricama kojima manjka ove materije, pa su postali posebno “naštimovani” na slane ukuse. Iz istog razloga psi imaju i posebne receptore koji su “naštelovani” za meso, masti i druge supstance prisutne u mesu. Zato će, kada mogu, uvek birati hranu koja sadrži meso.
S druge strane, psi ne vole gorke ukuse. Na to se oslanjaju proizvođači različitih gelova koji služe da odviknu ljubimce od žvakanja i grizenja nameštaja. Takođe, za razliku od ljudi, psi (poput mačaka i drugih mesoždera) imaju posebne receptore koji su osetljivi na ukus vode. Obratite pažnju na vašeg psa kada halapljivo pije vodu. Izgleda kao da jako uživa. Zar ne?
Prvo čulo na koje se štene oslanja, čak i pre čula njuha, jeste dodir. Zahvaljujući posebnim receptorima na njušci, kučence je u stanju da čim se rodi pronađe svoju majku i počne da sisa. Dodir igra značajnu ulogu u stvaranju emotivne veze kod pasa, posebno prvi kontakti koje uspostavljaju sa majkom i drugim štencima iz legla.
Najvažniji deo tela kada je reč o čulu dodira kod pasa jeste njuška. Čak 40 odsto onog dela psećeg mozga koji je zadužen za dodir “bavi” se obradom podataka koji stižu od njuške. Osetljive dlake koje pas ima na licu, kao i brkovi kod mačke igraju važnu ulogu u kretanju i percepciji prostora.
Skraćivanje ovih dlaka može ponekad da im oteža snalaženje u prostoru, posebno ako je reč o psima koji imaju problema sa vidom.
I pseća stopala su izuzetno osetljiva. Zbog toga se naši ljubimci često bune kad pokušavamo da im skratimo nokte. Isto tako, psima ponekad smetaju zimske šetnje jer ih stopala bole u dodiru sa soli kojom se posipaju putevi.
Često se pretpostavlja da psi, uprkos razvijenom čulu dodira, imaju visok stepen tolerancije na bol. To je u određenoj meri tačno. Zapravo, psi imaju iste receptore za bol kao i ljudi. Međutim, za razliku od nas, oni trpe bol ne pokazujući ga. Reč je verovatno o sačuvanom instinktu da ne pokažu slabost pred grabljivicama ili suparnicima.
Ako pas cvili, posebno posle neke povrede, to verovatno znači da trpi veoma jak bol i da bi trebalo da ga što pre odvedete kod veterinara. Isto tako, ako je pas povređen, na primer – udario ga je auto, a ne pokazuje znake da ga nešto boli, to ne znači nužno da mu medicinska pomoć nije potrebna.
Koliko im je značajno čulo dodira, psi pokazuju u svakodnevnom životu. Setite se samo koliko uživaju dok ih češkate ili kako samo vole da se sklupčaju uz vaše noge.
To su: pas svetog huberta, baset, bigl, nemački ovčar, labrador retriver, malinoa, engleski springer španijel, crni gonič rakuna sa paležom, nemački kratkodlaki poenter, poenter
Vrsta Broj receptora za miris
ljudi 5 miliona
jazavičar 125 miliona
foks terijer 147 miliona
bigl 225 miliona
nemački ovčar 225 miliona
pas Svetog Huberta 300 miliona