Zamislimo na trenutak da imamo 100.000 dolara viška i da ih možemo potrošiti na ljubimca. Kompanija iz Južne Koreje nudi vam mogućnost da klonirate svog psa i da, nakon njegove smrti, dobijete identičnu kopiju voljenog ljubimca.

Cena? Samo 100.000 dolara. Zvuči kao fantazija iz naučne fantastike, ali to je realnost. Međutim, postoji mnogo razloga da se zastanete i razmislite – da li bi to zaista funkcionisalo i da li je to etično?

Tekst: magazin Pas, Foto: Shutterstock

PROČITAJ JOŠ

Da li možda nesvesno ili iz neznanja nervirate svog psa?

Šta novinar dobitnik Pulicerove nagrade otkriva

Džon Vostendiek, istraživač-novinar i dobitnik prestižne Pulicerove nagrade, napisao je detaljnu studiju u knjizi “Dog, Inc” gde raspituje sve aspekte kloniranja pasa.

Njegov zaključak je direktan: Nemoguće je znati kakav će zaista biti klon vašeg psa i koliko će se oni međusobno razlikovati od originala.

Vostendiek je tokom istraživanja posjetio južnokorejsku kompaniju Sooam koja se bavi kloniranjem. Evo šta je otkrio: “Verovatno će fizički biti veoma slični. Stručnjaci koji se bave kloniranjem prave više kopija svakog psa, a onu koja najviše liči na original daju vlasniku. Šta se dešava s ostalima? U vreme kad sam ja bio u Sooam kompaniji, oni su uglavnom čamili u kavezima.”

Ova obelodanjena informacija pokazuje groznu realnost iza scene – samo najbolje kopija biva prodana, dok ostale klonirane životinje ostaju zarobljene.

Ličnost se nikada ne može kopirati

Najveća razlika između klona i originala nije fizička, već psihološka. Ličnost psa, čak i zagovornici kloniranja to sada priznaju, nikada se ne može “kopirati”.

Zašto? Zato što se veliki deo ličnosti i karaktera formira tokom prvih meseci života šteneta. Klon će biti odigran u drugom okruženju, sa drugom roditeljskom figurom, sa drugačitim iskustvima. Rezultat? Klon će imati svoje potpuno različito “ja” pre nego što bude isporučen vlasniku.

Vostendiek to pojašnjava ovako: “Klon je, u suštini, blizanac”. Svi znamo kako blizanci mogu biti potpuno različiti u karakteru i ličnosti, čak i kada su identični genetski. Jedan može biti ekstrovertan, drugi introvertiran. Jedan može biti igriva, drugi mirna. Genetika nije sve.

Sam Vostendiek je završio koncetnu izjavu: “To je uvreda za originalnog psa. Kao da mu kažete – pošto imam dovoljno para, jednostavno mogu da stvorim još jednog kao što si ti.” Ova reč otkriva koliko je sebičan čitav koncept kloniranja.

Dobrobit životinja – najgori argument

Postoji fundamentalno etičko pitanje: Zar nam je potreban novi način da stvaramo pse kada ih je već toliko mnogo na ulicama i u utočištima? Milioni pasa čekaju u azilima za drugog vlasnika, a mi tražimo da kreiramo nove pse umesto da spasimo postojeće.

Ali problem dobroiti životinja ide daleko dublje. Za kloniranje jednog psa potreban je neverovatno velik broj životinja:

• Najmanje 10 životinja od kojih se uzimaju jajne ćelije

• Nove ženke koje će biti surogat majke – životinje koje se koriste samo za reprodukciju

• Sve ove životinje moraju da predu kroz kirurške procedure

Previše pasa se podvrgava operacijama i patnji samo da bi se nekome uslišila želja da dobije kopiju svog ljubimca. Uzimajući u obzir da mnogi klinovi nisu uspešni – fetuse koji nisu vodi, štenad koja nisu tačne kopije – jasno je da kloniranje ne samo da uvećava problem prevelikog broja pasa, već usput uzrokuje veliku patnju.

Očekivanja se nikada ne ostvaruju – stvarni primeri

Vostendiekovi primeri su devatstativni. Kada je jedan od prvih promotera kloniranja poklonio svojoj majci klona njenog ljubimca, štene je odmah oborilo njenu čašu bina. Majka ga je odbila uz ljutito obrazloženje: “Njen pas nikad ne bi uradio nešto tako”. Poruka je bila jasna – klon jednostavno nije bio isti.

Prva mušterija kloniranog psa takođe je bila šokirana. Naručila je klonove svog psa i dobila je pet štenaca. Ali njihovo ponašanje je bilo potpuno različito od originala. Umesto da dobije pet kopija svog voljenog prijatelja, dobila je pet potpuno drugačitih personaliteta.

U većini slučajeva, klonovi jednostavno ne mogu da dostignu očekivanja koje vlasnik postavlja na osnovu uspomene na originalnog psa. Memoria čini originala savršenim – idealizaciom ga čini neprekidim ciljem kojem klon nikada ne može biti jednak.

Alternativa postoji – i bolja je

Neko čiji je pas uginuo i želi istu ili sličnu rasu može pronaći jeftiniji, prirodniji i humani način da ga dobije. U azilima i prihvatilištima verovatno postoji pas koji izgleda slično i čeka novog vlasnika. Taj pas će biti živ, voljen i spasen od sigurne smrti.

Ovaj pristup je finansijski rasuman (besplatan ili veoma jeftin), etičan (spašavate životinju) i emociono iscrpljujući na dober način – jer stvarno pomažete.

Sebičnost umesto ljubavi

Kad stvari ogolimo, jasno je da je motivacija za kloniranje više nego sebična. Nije o dobrobiti psa – to je o pokušaju vlasnika da izbegne bol gubljenja. Nije o tome da se nasledi ljubav koju je original dao – to je o pokušaju da se nešto nepoveratno ponovi, što je nažalost nemoguće.

Psi ne žele da budu klonirani. Oni žele da budu voljeni baš takvi kakvi su – jedinstveni, neponovljivi, neporecivi. Njihova vrednost nije u genetskom kodu već u bezzuslovnoj ljubavi koju pružaju.