Potrudili smo se da u ovom broju za vas saznamo zbog čega rasa pasa ima gotovo sedam puta više nego rasa mačaka, i koji je razlog što su cica-mace mnogo sličnije jedna drugoj nego psi. Odgovor na ovo fascijantnto pitanje leži u evolucijskoj istoriji, društvenima potrebama čoveka i biološkim osobenostima ovih dvaju životinja.

Tekst: Magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Brojevi – Jasna Razlika

Prema klasifikaciji Međunarodne kinološke federacije, danas postoji 330 priznatih rasa pasa, podeljenih u deset grupa, u zavisnosti od njihove namene. S druge strane, mačjih rasa ima između 40 i 60, a precizan broj teško je utvrditi jer nisu sve rase priznate na svim kontinentima, i oko određenih rasa mačaka se felinološke organizacije i dalje spore.

PROČITAJ JOŠ

Uticaj ishrane na formu velikih rasa

Bilo kako bilo, podaci jasno pokazuju da je rasa pasa višestruko više nego mačjih. Zašto je to tako, pitanje je koje nas je okupiralo u poslednje vreme, pa smo se potrudili da saznamo odgovor.

Namena – Ključna Razlika

“Mačjih rasa ima mnogo manje nego rasa pasa zbog dveju važnih stvari. Prvo ‒ mačka je s ljudima svega 7.000 godina, a pas duže od 18.000 godina.” Objašnjava dr vet. med. Dunja Kovač, stručnjak za ponašanje životinja. “Mačke su još uvek poludivlje, u procesu su domestikacije (pripitomljavanja). One su još uvek predatori, i možemo reći da proces domestikacije još uvek traje, tako da ćemo možda za nekoliko hiljada godina imati duplo više rasa mačaka.

Drugi razlog, još važniji, jeste taj što su psi selektovani za određene poslove, da pomažu čoveku, dok mačke nikada nisu imale tu namenu pa nije ni postojala potreba za nekom namenskom selekcijom, kao što ne postoji ni danas.” Možemo reći da su se mačke same domestikovale i selektovale, dok je za pse to od početka radio isključivo čovek u zavisnosti od svojih potreba.

Pas VS Mačka – Organizaciono Pitanje

Prema rečima naše sagovornice, kada je reč o zvaničnom priznavanju rasa mačaka, i tu je situacija znatno drugačija u odnosu na pse. “U felinologiji ne postoji jedna jedinstvena organizacija kao kod pasa, već nekoliko organizacija, u zavisnosti od kontinenta, pa neke od njih navode da postoji 40 rasa, neke 50, a neke tvrde da ih je i više od 60.

Kod mačaka je manji konsenzus jer su i njihove izložbe na mnogo nižem nivou nego izložbe pasa, pa je i sama felinologija naspram kinologije manje popularna.” To znači da mačkari – kako ih humorno nazivaju – nisu tako organizovani ni popularni kao kučkari, što čini da je sama disciplina razvija sporije i sa manje standardizacije.

Izgled – Uniformnost Protiv Varijabilnosti

Zapitali smo se i zbog čega su mačje rase među sobom znatno sličnije u odnosu pseće pasmine. Jasno, i među njima ima upadljivih razlika, ali recimo ne toliko u veličini kao kod pasa, gde s jedne strane imamo, na primer, grdosiju kao što je nemačka doga, a s druge minijaturnu čivavu.

“To je tako zbog namene samih mačaka. Mačke su oduvek imale jedinstvenu svrhu za ljude, a to je da love male glodare, tj. štetočine. I to je jedina uloga mačaka i dan-danas.” Zato su one i danas ostale predatori i lovci, koji mogu da opstanu i napolju, bez prisustva čoveka, kao u unutar naših domova gde ih hranimo.

Kod mačaka ne postoje tolike varijacije u veličini zato što generalno dobar lovac na male glodare mora biti brz, lagan, okretan i agilan, i teško da bi zdepaste i prevelike mačke to mogle.

Prvobitne Zajednice – Od Nomada Do Agrarne Civilizacije

Da bismo odgonetnuli ovu “mačju tajnu”, za pomoć smo zamolili i stručnu saradnicu magazina “Mačka” Svetlanu Lalović iz felinološkog društva LePETit, koja je i jedini međunarodni felinološki sudija iz Srbije. Ona kaže da dokle god su rane ljudske zajednice živele nesedelačkim načinom života, seljakajući se od mesta do mesta, njihovi pratioci bili su psi.

“Onog trenutka kada prve civilizacije niču, kada zajednice počinju da obrađuju zemlju i gaje svoju hranu, mačke su se nametnule kao novi saveznici.” Tvrdi se da ljudi zapravo nisu pripitomili mačke, već da su se mace same domestikovale, pristajući da žive pored ljudskih naseobina i čuvaju ambare i skladišta sa žitom od glodara.

Mačke su svoj posao tako dobro činile da im nikakav trening od strane čoveka nije bio potreban. I tako od pamtiveka, od Starog Egipta naovamo, savršenom malom branitelju od štetočina nikakvo poboljšanje u tehnici lova na miševe i pacove nije bilo potrebno, stoga ni selektivno gajenje kao kod pasa, koji su odabirom bivali specijalizovani za obavljanje određenih zadataka. Mačke su oduvek svoj zadatak obavljale savršeno, i tako rade i danas!

Družba – Elegancija kao Pokretač Razvoja Rasa

Kako kaže Lalovićeva, mačja elegancija i lepota mamile su ljude da počnu da ih čuvaju i samo radi družbe, kao ljubimce. “Iako sve domaće mačke, Felis catus, potiču od afričke divlje mačke Felis lybica, tokom vremena su razvile različita fizička obeležja prilagođavajući se klimatskim uslovima određenog područja.

U Starom Egiptu afrička mačka je domestikovana, obožavaju je i gaje, a boginja zaštitnica doma, Bastet, prikazivana je u mačjem obličju.” Međutim, najstariji primer mačke kao ljubimca otkriven je u jednoj neolitskoj grobnici na Kipru iz 7500. godine pre nove ere. Pored ljudskog skeleta pronađen je i skelet mačke, pripitomljene afričke divlje mačke, koja je očigledno bila ljubimac i verni pratilac tom neolitskom čoveku.

Razvoj Felinologije – Moderna Disciplina

Začetak felinologije podudara se s razvojem građanske klase i prekookeanske trgovine. “Mornari i trgovci s dalekih destinacija, osim raznovrsnih začina i finih tkanina, u Evropu su počeli da donose i egzotične životinje. Pojava dugodlake mačke iz Persije ili neobične palavooke mačke iz Sijama izazvala je pravu pomamu na engleskom dvoru.”

Lepota tih mačaka privlačila je aristokratiju i druge situirane slojeve društva, koji su želeli da ih imaju u svojim salonima i raskošnim domovima kao ljubimce. Pred kraj 19. i s početka 20. veka zapravo počinje rad na razvoju i registraciji rasa. Dakle, felinologija je veoma mlada disciplina.

Prirodne, Izvedene i Hibridne Rase – Tipovi Razvoja

Prema rečima naše sagovornice, danas imamo oko šezdesetak priznatih rasa mačaka, u zavisnosti od različitih svetskih felinoloških sistema. “Rasa može da bude prirodna ili izvedena. Kod prirodnih rasa čovek selekcijom želi da sačuva ili naglasi karakteristike određene rase. U prirodne rase na primer spadaju norveška šumska mačka, sibirska, britanska, sijamska, ruska plava, korati, manks i tako dalje.

Kod takozvanih izvedenih rasa radi se na očuvanju određene prirodne, spontane mutacije, promene koja se ljudima učini zanimljivom, kao što je na primer kovrdžavo, talasasto krzno kod korniš i devon reks mačaka ili odsustvo krzna kod golokožih rasa kako što su kanadska i donska sfinga i peterbald.” Takođe, postoje i hibridne rase koje su nastale ukrštanjem divlje i domaće mačke, kao što su bengalska i rasa savana ‒ prva razvijena ukrštanjem domaće i azijske leopard mačke, a druga domaće i afričkog servala.

Proces priznavanja neke rase je dug i spor, i zahteva veoma pažljivu selekciju i opservaciju zdravlja rase na kojoj se radi.

Zdravlje – Kritičan Faktor u Razvoju Rasa

Lalovićeva ističe i da je veoma važan činilac za formiranje i razvoj rase – zdravlje. “Na primer, primećeno je da je kod prirodne bezrepe rase manks, sa engleskog ostrva Man, gen koji dovodi do bezreposti smrtonosan ukoliko se ukrste dve bezrepe mačke, te se u odgoju koriste mace s repom.

Zatim, sličan slučaj je i kod škotske fold mačke, mačke sa oborenim ušima – zabranjeno je direktno ukrštanje dveju fold mački. Takođe, primećeno je da dominantni gen za belu boju nosi sa sobom i potencijalnu gluvoću te je zabranjeno ukrštanje dveju belih mački bez obzira na to o kojoj rasi je reč.

Odustajanje od Rase – Kad je Zdravlje na Prvom Mestu

Postoje i primeri kada se odustalo od razvoja rase, baš zato što su primećene ozbiljne posledice po zdravlje mačaka. “Jedan od tih primera je Ojos azules, prirodna rasa iz Meksika. Ove mačke odlikuju plave oči i puna boja krzna sa minimalno belina, što je izuzetno retko u mačjem svetu.

Međutim, oduševljenje je kratko trajalo jer su te mace imale mnogo problema pri reprodukciji ‒ mačići su se rađali mrtvi.” To pokazuje da zdravlje mora biti prioritet pri razvoju novih rasa, čak i ako to znači napuštanje fascinantnih mogućnosti.

Od Drevne Naseobine do Moderne Felinologije

Tajna razlika između broja rasa pasa i mačaka leži u temeljnim razlikama između kako su se ove životinje razvijale pored čoveka. Dok su psi kroz 18.000 godina bili selektovani za specifične poslove i uloge u ljudskim zajednicama, mačke su ostale relativno nezavisne, čuvaći svoje lave namene i ponašanja. To znači da mačke nisu doživele isto intenzivno selektovanje kao psi, što je uslovilo manjim brojem rasa ali i većom sličnošću među njima. Felinologija, kao moderna disciplina, još uvek je u razvoju, što znači da ćemo moguće videti više rasa mačaka u budućnosti, ali samo ako budu zadovoljeni stroži standardi zdravlja.