Šta vi želite, a šta vaš ljubimac

Psi su uz ljude naučeni na rad i razonodu, vole da uče, da rade i da nam budu korisni * Mi moramo da budemo njihovi pozitivni lideri kroz život i da im olakšamo da usvoje pravila u našem svetu

Za magazin PAS piše dr vet. med. Dunja Kovač

Većina vlasnika često postavlja pitanje: Kako da nateram svog psa da uradi nešto što ja želim? I odmah ću da vam kažem da je to osnovni problem pogrešno shvaćene komunikacije između vlasnika i psa. Ova rečenica polazi od neke zabrane, represije i upotrebe prisile. Da li tako želimo da vaspitavamo svog psa?

Umesto da naterate svog psa na nešto, naučite ga da radi nešto. Nemojte razmišljati o tome šta pas ne treba da radi, razmislite o tome šta treba da radi. Ovo praktično znači da se mi ne koncentrišemo na negaciju i nije nam polazna osnova da kažnjavamo, već moramo da razmišljamo o sledećem: Čemu želimo da naučimo psa? Šta želimo da on radi? Koje su to komande koje želimo da zna? Koja su to ponašanja koja su nama prihvatljiva?

Primer

Vlasnik želi da njegov pas ne skače pri pozdravljanju, želi da se to ponašanje ne manifestuje. Šta su suprotna ponašanja skakanju – sedenje, ležanje, stajanje, donošenje loptice, davanje šape, leganje na mesto. Alternativa imamo mnogo, samo je potrebno izabrati onu koju će pas najlakše usvojiti, a to zavisi od njegovog temperamenta i karaktera, kao i od toga šta on već zna od komandi. Na ovaj način, vlasnik razmišlja o tome šta želi da njegov pasa radi umesto skakanja – to je adekvatna polazna osnova za harmoničan odnos vlasnik – pas. Mi se ne koncentrišemo na kažnjavanje i gušenje nekog ponašanja, već na učenje psa novom obliku ponašanja koje je suprotno od onog koje želimo da iskorenimo, pa će to staro ponašanje prestati da se manifestuje jer se ono ne nagrađuje i ne stimuliše.

Motivacija i želja

Osnova svakog dobrog treninga sa psom jesu motivacija i želja psa za radom i za interakcijom sa nama. Psi su uz ljude naučeni na rad i razonodu. Psi vole da uče, vole da rade, vole da nam budu korisni.

Međusobna interakcija vlasnik – pas mora da bude na dobrovoljnoj osnovi. Psi, kao i mi, imaju emocije, imaju „dobre i loše” dane, osećaju stres i nelagodu i nekad to sve utiče na njihove kognitivne procese, što znači da su onemogućeni da usvajaju nove komande, ali i da izvršavaju stare. Ovo ne znači da je naš pas tvrdoglav, da neće namerno da nas posluša ili da nam se inati – ovo su složene emocije koje može da iskazuje samo čovek. Psi, kao i sve druge životinjske vrste, funkcionišu na bazi osnovnih bioloških nagona i jednostavnih emotivnih stanja – strah, nelagoda, zadovoljstvo, sreća, tuga, uzbuđenje.

Ni pri jednoj interakciji sa psom niti treningu mi nikako ne smemo da zanemarimo emocije psa, kako se on u datom trenutku oseća. Ukoliko primetimo da naš pas nije koncentrisan, da je rasejan, da mu trening veoma teško ide, treba prestati, odmoriti se i pokušati kasnije ili neki drugi dan. Takođe treba u obzir uzeti i sredinu u kojoj radimo – ukoliko psa nešto novo učimo u veoma stimulativnoj sredini, sa mnoštvo mirisa, drugih ljudi, pasa itd., trening neće biti uspešan.

Nove stvari

Nove stvari se uvek uče u zatvorenom, poznatom i nestimulativnom okruženju, a potom se to prenosi u spoljašnju sredinu. Ako želimo da nas naš psa posluša kada mu izreknemo neku komandu, mi prvo moramo da se zapitamo: Zašto bi on nas poslušao? Na ovo pitanje mogu se dati dva odgovara – pas može da nas posluša iz želje, jer je motivisan, jer će dobiti nešto što voli; ili može da nas posluša iz straha, jer zna da, ukoliko nas ne posluša, sledi kazna, tj. nešto neprijatno. Kada ovako postavimo stvari, to praktično znači da uvek imamo dva izbora u pristupu treniranju psa – pozitivnu i negativnu posledicu. A posledica definiše ponašanje ubuduće.

Ukoliko posle neke komande pas dobije nagradu (pozitivnu posledicu), takav vid ponašanja se ponavlja, pas ima želju za radom i ponašanje koje iz toga proizilazi je prihvatljivo. U psu raste želja za izvršavanjem komandi jer mu to donosi zadovoljstvo.

Ukoliko se pas nekoj komandi uči averzijom (negativnom posledicom), ponašanje koje se javlja nije rezultat želje i motivacije već straha – pas uči izbegavanjem, što znači da on manifestuje određena ponašanja kako ne bi dobio kaznu. Negativna posledica rađa strah, koji s vremenom može da preraste u agresiju i ujedljivost.

Svaka životinja, pa i naš pas, radi određene stvari iz želje i određenog motiva, a neke stvari ne iz straha i osećaja nelagode. Kada želimo da naučimo nečemu svog psa, moramo da se zapitamo da li želimo da gradimo odnos na međusobnom poverenju i želji za interakcijom, ili želimo da uspostavimo strahovladu, gde nas pas sluša samo da ne bi bio kažnjen.

Od štenećeg uzrasta

U početku rada sa psom, kada je on još štene, umesto da se koncentrišemo na učenje određenih komandi, treba prvo da izgradimo odnos poverenja, da naše štene zna da u nama ima potrebnu zaštitu i podršku, i da mu damo motiv da nas sluša. Praktično, mi štenetu od starta treba da damo odgovor na pitanje: Zašto da te slušam?

Odgovor treba da tražimo u stvarima koje pas voli, koje su u stvari njemu pozitivan i prijatan podsticaj – hrana, dodir, igračke, šetnja, maženje. Ove resurse treba da koristimo da motivišemo psa da radi sa nama i da uči sa nama. Sa štenetom, dakle, treba prvo mnogo da se igramo, da mu stvorimo želju za interakcijom sa nama. To se u praksi naziva „trening motivacije”. Tu nema specifičnih komandi, ali se nagrađuju oni oblici ponašanja koji su u skladu sa „psećim bontonom”. Tako ćemo štene da nagradimo svaki put kada nam mirno priđe, bez skakanja, i kada sedne, a ako, skoči uskratićemo mu nagradu. Ponašanje kao što je skakanje se ne nagrađuje, dok se drugo ponašanje, sedanje, stimuliše. Kao rezultat, uočićemo „gašenje” nepoželjnog ponašanja – skakanja.

Isto tako, uspostavljanjem pravila i granica u kući, gde od prvog dana štenetu pravimo prijatan kutak u kom on dobija sve lepo – hranu, odu, igračke, pohvale, nagrade – mi stvaramo u psu želju da boravi na “svom mestu”. Nasuprot tome, ako kasnimo sa reakcijama i sa vaspitavanjem, onda moramo da ispravljamo pseće ponašanje – pas je već našao mesto za spavanje (naš krevet) pre nego što smo mu mi odredili gde treba da spava.

Hrana

Jedan od najvećih neprijatelja motivisanja svakog psa jeste hrana u činiji. Hranjenje iz činije se naziva pasivno hranjenje. Hrana u činiji je „mrtva”, pas ne mora da razmišlja kako da dođe do nje, ne mora da se potrudi i ne mora da „zasluži” obrok. Hranjenjem psa isključivo pasivno, iz činije, ne iskorišćavamo pun potencijal hrane kao najvećeg sredstva motivacije psa. Motivacija psa je najvažniji uslov da trening uspe – samo gladni psi, koji „rade” za hranu, imaju motivaciju za trening. Najteži psi za treniranje su oni koji nisu jasno uobročeni i kojima je „pasivna” hrana dostupna tokom celog dana u činiji.

Uspešan trening osiguravamo aktivnim hranjenjem. Aktivno hranjenje može da se odvija iz ruke, tokom treninga psa ili iz aktivnih igračaka, tipa kong. Aktivne tj. pametne igračke su dizajnirane tako da psa teraju da rešava problem – kako da dođe do hrane, a to stimuliše kognitivne procese i podiže nivo serotonina. Ovo dovodi do opšteg zadovoljstva psa, jer je sam ostvario neki uspeh i došao svojim trudom do nagrade.

Aktivno hranjenje iz ruke znači da ceo obrok koji bi pas inače dobio u činiji stavimo u torbicu, i hranimo ga tako što mu zadajemo zadatke i dajemo nagradu (granulu) za svaki koji pravilno izvrši. Trening se završava kada pas pojede ceo obrok. Tokom aktivnog hranjenja, svaka granula ima svoje značenje, zasluži se – pas mora za svaku granulu da se potrudi, da pokaže oblike ponašanja koji se od njega traže.

Po istom principu funkcionišu i aktivne igračke, kod kojih pas mora da razmisli na koji način se hrana vadi iz njih. Ove igračke mogu se kombinovati sa treningom, što znači da se one takođe mogu koristiti kao pomoćno sredstvo pri radu sa psom, pogotovo kod pasa koji se teško motivišu i sa kojima je teže uspostaviti kontakt i koji imaju kratak raspon pažnje.

Još jedna bitna stavka na koju se mora obratiti pažnja pri aktivnom hranjenju jeste adekvatan izbor nagrade. Pored hranjenja psa granulama koje svakodnevno jede, možemo uspostaviti “slot sistem nagrađivanja” – to znači da u torbicu sa granulama ubacimo i neke posebne poslastice koje pas ne dobija svaki dan. One takođe treba da budu veličine granula, nikako veće. Ukoliko jesu veće, iseckajte ih ili izmrvite na manje komade.

Kada tek počnete da hranite svog psa tokom treninga, potrebno je da ga malo više motivišete da „radi” za hranu, pa je korisno da ubacite malo više komadića poslastica među granule. Vodite računa o količini – koliko komadića nagrade ubacite, toliko granula izbacite.

“Slot sistem nagrađivanja” osigurava faktor iznenađenja, jer pas nikada ne zna da li će dobiti običnu granulu ili posebnu poslasticu. Vi ne morate da vodite računa šta dajete iz torbice, jednostavno šta zahvatite rukom to dajte psu.

Motivisanje hranom samo je jedan segment i početni korak. Uz hranu kombinujemo i igračke, dodire, verbalnu pohvalu itd. Hrana je ipak najveći i primarni motiv svim živim bićima, jer smo svi zavisni od nje– ukoliko ne jedemo, umiremo. To važi i za pse. Pa zašto ne bismo nešto što je prirodno, poznato i prijatno iskoristili za pametne stvari.

Psi uče putem jednostavnih asocijacija – poznati prijatan stimulus (hrana) + nepoznati stimulus (vožnja kolima) = nepoznati stimulus postaje prijatan i pozitivan. Ovo daje psu motiv i želju da se vozi kolima, umesto odbijanja da uđe u auto ili doživljavanja intenzivnog stresa tokom vožnje.

Igračke, verbalne pohvale i komande su sekundarni stimulusi, koji nisu prirodni psu (štene ne zna šta je igračka) i, kao takvi, oni se uparuju sa primarnim stimulusom (hranom) putem asocijacija i oni onda postaju sekundarni poznati prijatni stimulusi. Štene od prvog dana treba da stvara prijatne asocijacije na sve okolne stimuluse kako ne bi izraslo u uplašenog i ujedljivog psa.

Na kraju – kako da vas posluša

Tako što ćemo mu izgraditi motiv i želju da nas sluša. Tako što ćemo mu dati razlog da nas posluša. Tako što ćemo ga podsticati da razmišlja i da sam dođe do nekih zaključaka šta je dobro, a šta loše.

Psi nisu mašine bez emocija, koje moraju bezuslovno da nas slušaju i da u svakom trenutku budu spremne da izvrše svaku zadatu komandu. Nijedno živo biće nije takvo. Tačno je da moramo da ih vaspitavamo – psi vole rutinu, vole pravila, vole usmeravanja, vole da uče. Mi moramo da budemo njihovi pozitivni lideri kroz život i da im olakšamo da usvoje pravila u našem, ljudskom svetu. Dobro vaspitan pas zna kada je vreme za jelo, kada je vreme za šetnju, gde se spava, gde se vrši nužda, kada je vreme za trening. Takav psa zna osnovne komande – „sedi”, „lezi”, „čekaj”, „dođi”, „pored”, „mesto”. Izvršavanje komandi „pali” centre za zadovoljstvo u mozgu psa. Zar ne želimo da imamo zadovoljnog psa?

Sve ovo možemo da postignemo na pozitivan način, bez zastrašivanja i kažnjavanja. A to ćemo uraditi tako što primarne resurse, ono što svaki pas želi, stavimo u službu treninga i vaspitavanja, i iskoristimo ih da psa naučimo ono što želimo da on radi. Averzivne metode i sredstva izazivaju strah u psu i on će nas slušati iz straha od kazne. Ovo nije način na koji želimo da brinemo o svom ljubimcu, koji ima tako malo vremena sa nama.

Iskoristimo to vreme za neke lepe stvari i prijatna iskustva i sretan život!

Pas:

Mačka: