Pitbul. Obično ime, a opet tako zastrašujuće? Zašto ljudi s neodobravanjem reaguju na izbor ovog psa? Otkud toliko ljudi sklonih da pitbula bez premišljanja otpišu kao opasnog, gotovo zlog psa?
Zapravo, reč je o psu koji može da bude veoma brižan i privržen, posebno deci. Zato je u Velikoj Britaniji dobio nadimak – dadilja
Izvor: magazin “Pas”, Foto: Shutterstock
U redu, možda koren predrasuda leži u istoriji ovih pasa koji su pre više od jednog veka stvoreni sa ciljem da budu krvoločne, borbene zveri. Samo ime „pit” označava ring u kojem se organizuju borbe pasa. I danas stalno čitamo vesti kako je pitbul „ujeo devojčicu”, „povredio ženu”, „napao komšiju”…
Ali svaki stručnjak će vam objasniti – ako je pas agresivan, krivac je u 90 odsto slučajeva njegov vlasnik.
Uostalom, pogledajmo rezultate Nacionalnog istraživanja temperamenta psa, koju je 2012. godine sproveo američki Kanin.
Verovatno ćete se iznenaditi kad budete videli da zlatni retriver, border koli, engleski seter i brojne druge rase imaju više šanse da budu agresivni nego pitbul i njemu srodni psi. Prema rezultatima testa temperamenta, čak 88,6 odsto bulova je bez problema prošlo testove socijalizacije, agresivnosti i društvenosti.
Poređenja radi, 80 odsto škotskih ovčara i 78 odsto irskih setera imali su pozitivne rezultate. I druga relevantna istraživanja, kao i brojna svedočanstva vlasnika ove rase, mogu potvrditi da je pitbul lojalan, veran pas, pun ljubavi, posebno pažljiv i brižan prema deci.
Upravo iz tog razloga – sad ćete se možda nasmejati – u Velikoj Britaniji su bul terijeri još od 1900. godine poznati po nadimku „dadilja” (Nanny). On je razdragan, poslušan i uvek spreman za igru s decom.
Kad smo već na putu (kojim se ređe ide) po kojem raskopčavamo mitove, ne bi bilo zgoreg razbiti još nekoliko strahova koje ovi psi bude u ljudima. Jedan od glavnih stereotipa je da pitbulovi napadaju ljude češće nego drugi psi. Da za ovu rasu ne možemo da kažemo da je čovekomrzac (kao što uostalom ne možemo da kažemo ni za jednu drugu) dokazala je Američka veterinarska asocijacija.
Tokom svog eksperimenta ovi naučnici su zaključili da stepen agresivnosti kod pasa isključivo zavisi od pojedinačne sklonosti psa ka agresivnosti i njegovog vaspitanja.
Sve je to lepo, ali, pomisliće sada pronicljivi čitalac – šta je sa tim silnim napisima u novinama, svedoci smo da svako malo čitamo i slušamo da bul terijer napadne nekog dečaka, devojčicu, komšiju…
Tokom nedavnog četvorodnevnog novinarskog istraživanja sprovedenog u Britaniji, zaključeno je da je tri napada pasa, koji su se dogodili u tih nekoliko dana, dospevalo u novine samo jednom, i da te vesti nisu bile isticane, a samim tim nisu ni mogle medijski da odjeknu.
A kad se dogodi da pitbul nekog napadne, e, to je već sasvim druga stvar – ta vest bude objavljena u proseku 230 puta, kako u dnevnim novinama, tako i na televiziji, na raznim lokalnim ali i svetskim portalima.
Kad sve ovo znamo, onda i ne treba da nas čudi podatak da su, prema istraživanju Humanog društva SAD, pitbulovi najčešće zlostavljani psi u poslednjih 20 godina. Čak 70 odsto njih bude podvrgnuto eutanaziji u gradskim azilima samo i isključivo zato što pripadaju toj rasi. Ne treba da nas začudi ni podatak da je u mnogim zemljama uzgajanje pitbulova danas zakonom zabranjeno.
Kako je pitbul postao ozloglašen i prokužen, može se videti i kroz istorijat ove rase. Sam termin „pitbul” u svetu se često koristi veoma široko, kao pojam koji uključuje nekoliko rasa pasa sa sličnim karakteristikama, kao što su američki pitbul terijer, stafordširski terijer, stafordširski bul terijer i mešanci ovih rasa. Ponekad se u medijima u istu grupu svrstava čak i bul terijer, iako se ovaj pas izgledom već na prvi pogled jasno razlikuje od ostalih.
Koreni pitbula sežu u Englesku u vreme ranog devetnaestog veka. Nastao je ukrštanjem starog engleskog terijera i starog engleskog buldoga s namerom da se stvori pas koji kombinuje spretnost terijera i snagu i građu buldoga. U to vreme u Britaniji su bile popularne borbe pasa sa bikovima i medvedima, i pitbul je postao prava zvezda takvih krvavih zabava.
Konačno, borbe su zabranjene 1835. godine, ali kladioničari i drugi probisveti željni krvi našli su nov način da zarade novac surovo iskorišćavajući pse. Borbe u kojima su se psi sukobljavali s medvedima i bikovima zamenjene su onima u kojima su se psi međusobno sukobljavali. Razlog je bio jednostavan – lakše je organizovati i sakriti borbu dva psa, nego onu u koju je umešan medved.
Ovaj trend uskoro je stigao i do Amerike, a s njim i tadašnji pitbulovi koji su postal preteče američkog pitbula. Početkom 1898. u obećanoj zemlji se osniva United Kennel Club i prvi pas kojeg upisuju u registar je američki pitbul terijer. U to vreme, početkom dvadesetog veka, pitbul se koristi za hvatanje poludivlje stoke i veprova, ali i kao porodični čuvar. Paralelno, nastavlja se selektivno uzgajanje za borbe.
American Kennel Club, najveći i najvažniji kinološki savez u Americi, do danas nije priznao pitbula kao čistokrvnu rasu. Međutim, 1936. godine u svoj registar upisali su stafordširskog terijera. Mnogi i danas smatraju da nema suštinske razlike između ove dve rase. Ali, razlike u izgledu, koliko god bile minimalne, ipak postoje.
Pitbul je veći i teži pas. Pogotovo se to odnosi na glavu koja je u odnosu na telo dosta krupnija. Ta razlika je ipak dovoljno mala da je neuvežbanom oku teško da ih razlikuje.
U Srbiji je, kao uostalom i celoj Jugoslaviji, pitbul postao poznat krajem osamdesetih godina prošlog veka. U reviji Zov, u rubrici Oglasi, tada su počeli da se prodaju prvi primerci ove rase.
Brzinom munje, nadolazeći momci s asfalta razumeli su da uz imidž momka koji u svakom trenutku pored gornjeg dela trenerke, u farmerkama ima zavučena i dva pištolja, najbolje pasuje pitbul. Tako smo svakodnevno imali prilike da gledamo kako „zver“ na lancu bodljikavih karika vodi psa opasnog izgleda, i, naravno, jedino što nam je preostajalo bilo je da pređemo na drugu, onu sunčanu stranu ulice.
U poslednje vreme čini se da su i ti „heroji“ devedesetih godina uspeli da speru ljagu sa svog imena i ponovo dobiju prostor u medijima (što je dobilo i svoj naziv po jednom od simbola kriminala devedesetih – „kristijanizacija medija“), dok su nesrećni pitbulovi, ni krivi ni dužni, ostali na margini.
Danas, s jedne strane, pitbulovi se sve više uklapaju u ulogu psa za pratnju, policijskih pa i terapijskih pasa. Na drugoj, mračnoj strani, i dalje čine većinu pasa koji učestvuju u ilegalnim borbama, kriminalci ih obučavaju za čuvanje narkotika, a treniraju ih čak i za obračune s policijom.
Društvo za prvenciju nasilja nad životinjama iz San Franciska pre desetak godina pokušalo je da ih preimenuje u „terijer svetog Franje (Franciska)“, da bi prevazišli strah koji postoji kod ljudi od imena „pitbul“, i motivisali ih da usvajaju ove tuđom zaslugom ozloglašene životinje.
Blizak rođak pitbula i staforda je i bul terijer. „Otac” ove rase je izvesni Džejms Hinks, trgovac iz Birmingema.
On se početkom devetnaestog veka prvi dosetio da ukrsti buldoga i terijera, stvorivši rasu isprva nazvanu „buldog i terijer”. U početku bul terijer nije imao oblik glave po kojem je danas prepoznatljiv.
Prema nekim teorijama, daljim ukrštanjem bul terijera stvorene su dve današnje rase – savremeni bul terijer na jednoj i američki stafordski terijer na drugoj grani porodičnog stabla.