Šta mislite – da li se vaš pas ikada smeje? Ili mu je nekad nešto smešno? Da li je moguće da mu je išta stvarno smešno, onako, na ljudski način? Psi su obično uvek spremni za igru i izazivaju situacije koje nas zasmejavaju. Ipak, ne može se reći da to rade namerno. Čak i ako ponove “duhovito“ ponašanje, više je zbog pozitivne reakcije vlasnika. Šta bi onda bio dokaz da psi imaju smisla za humor i – možemo li uopšte tako nešto da tvrdimo?

Darvin

Ne čudi da je prvi naučnik koji je posumnjao da psi imaju smisla za humor upravo Čarls Darvin. godine 1872. u svom delu “Poreklo čoveka“ zapisao je: Psi pokazuju ono što bi se pošteno moglo nazvati smislom za humor, i razlikuje se od obične igre. Ako im bacimo štap ili neki drugi objekat, često ga nose na određenu udaljenost, zatim sednu i spuste ga uz sebe na zemlju, i čekaju da njihov gospodar priđe dovoljno blizu da može da ga dohvati. Zatim će zgrabiti štap i trijumfalno odjuriti ponavljajući isti manevar, pri tom očigledno uživajući u praktičnoj šali.

Ponašanje

Ovaj Darvinov zapis ujedno nas upućuje i na jedini način kojim pseću ideju humora možemo da proverimo – posmatrajući njihovo ponašanje. Važno je imati u vidu da ljudski i pseći humor ne može biti identičan. U našem svetu, ključan je jezik i vizuelne predstave (recimo, nasmeje nas dobar vic ili kad se u crtanom filmu neko oklizne na koru banane). Psa ne možemo da pitamo šta mu je smešno, ali možemo da posmatramo i zaključujemo. Ako krenemo od toga da psi odlično razumeju koncept igre, i znaju jasno da prepoznaju ozbiljnu od neozbiljne situacije, upravo razigranost bi mogla da upućuje na smisao za humor. Međutim, nisu sve rase jednako spremne na igru. Po tom principu, mogli bismo da razvrstamo pse koji su više ili manje razigrani, a samim tim više ili manje duhoviti. Prema listi koju su objavili stručnjaci za pseće ponašanje, po humoru i igri prednjače rase poput irskog setera i pudle, a na samom dnu su čivava i rotvajler.

Pseći smeh

Povezanost pseće igre i humora zvuči logično, ali ipak je nagađanje. Nedostaje neki čvršći dokaz. Na tom tragu je istraživanje Patriše Simone, koja je proučavala upravo pseći smeh. Nije baš dokaz humora, ali pronašla je da psi mogu da se smeju, posebno kad se igraju s drugim psima i ljudima. Taj smeh je u stvari karakterističan zvuk zadihanosti (kratkih i brzih udisaja i izdisaja), ali drugačije zadihanosti od one kad pas trči ili mu je vruće. “Netreniranom ljudskom uhu zvuči kao zadihanost – „hah, hah“, kaže Patriša. “Kad smo testirali različitu vokalizaciju koju smo snimili tokom igre, puštajući je tokom eksperimenta – jaukanje, režanje, lajanje – to nije bilo dovoljno da izazove razigranost i spremnost na igru. Međutim, “smeh“ ili to čudno disanje uspeli su da izazovu razigranost.“ Daljim nalazima pronašli su da puštanje ovakvog disanja izaziva pozitivnu reakciju kod napuštenih pasa – umanje stres, promoviše društvenost i povećava šansu za udomljavanje. Slično, karakteristično ubrzano disanje emitovali su i naši majmunski preci – zadihanost je funkcionisala kao signal da je u pitanju benigna igra i da niko neće nastradati. Veruje se da je upravo od ovoga evolucijom nastao i ljudski smeh.

Sve više nam postaje jasno da psi nisu samo vođeni instinktom, već su sposobni da pate, da očekuju, da se raduju, pa i da se smeju. Ako mogu da se smeju, zašto ne bi imali i smisao za humor? Možda nemamo konkretne dokaze, ali sigurni smo da se duhotivost negde izgubila u prevodu, i samo budno oko može da vidi njene naznake. Za one koji ne veruju da psi imaju smisao za humor – šteta, jer možda propuštate mnogo dobre fore.