Prema novom istraživanju, pomalo uvredljivom za pse, tepanje i tretiranje psa kao da je beba možda je dovelo do toga da naši ljubimci nisu više u stanju da misle svojom glavom, da su lenji i – ukratko, da se ponašaju kao večita deca.

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

PROČITAJ JOŠ

Najbolji praznični pokloni za pse

Mnogo zabave na snegu – Najbolje aktivnosti za pse i njihove vlasnike

Kakve posledice može imati nešto naizgled toliko benigno kao što je tepanje i tretiranje psa kao da je beba? Prema novom istraživanju, pomalo uvredljivom za pse, upravo ovo možda je dovelo do toga da naši ljubimci nisu više u stanju da misle svojom glavom, da su lenji i – ukratko, da se ponašaju kao večita deca.

Da bismo bolje razumeli, ali i proverili ovaj zaključak, vratićemo se desetak godina unazad, na istraživanje od kog je sve počelo.

Pas i vuk 

Godine 2003. naučnik Miklos sa svojim saradnicima pokušao je da proveri šta će se desiti kad se psi i vukovi susretnu s nerešivim zadatkom, tačnije s kutijom u kojoj je zatvorena hrana, ali je nemoguće otvoriti. Dok su vukovi bili prilično uporni, psi su veoma brzo odustajali pokušavajući da uhvate pogled vlasnika koji je stajao u blizini. Miklos je ovo pseće ponašanje objasnio kao napredniji pristup rešavanju problema u odnosu na vukove.

Navodno, dok su vukovi naivno gubili vreme i pokušavali da dođu do hrane, psi su shvatili o čemu se radi, a pogledom su davali do znanja vlasniku: „Neću da se mučim bespotrebno, izvoli pa otvori sam kad si je već zatvorio!“

Godine 2015, doktorka Monik Udel ove nalaze interpretira drugačije – ne kao dokaz veće inteligencije, već kao uticaj prisustva ljudi na pseći pristup rešavanju problema, odnosno izostanak upornosti. Ona je zamislila novi eksperiment, kao ispitanike uključila pse ljubimce, pse iz azila i vukove koji su imali kontakt s ljudima od malih nogu, a zadatak pred kojim su se našli bio je prilično lako rešiv. Povlačenjem kanapa na kutiji, poklopac bi se otvorio i dobili bi pristup sočnoj kobasici.

Uloga vlasnika u ponašanju psa

Ako bi psi pred ovakvim zadatkom ignorisali čoveka i pokazali upornost u rešavanju problema, bilo bi jasno da je traženje vlasnikovog pogleda jedinstvena strategija i odraz inteligencije kad se nađu pred nerešivim zadatkom.

Međutim, ako bi psi ponovili ponašanje i u startu odustali, moguće je da su preosetljivi na društvene (ljudske) signale i da se iz nekog razloga suzdržavaju od samostalnog rešavanja problema.

Psi iz azila služe kao prelazna grupa s obzirom na to da su na ljudske signale osetljiviji od vukova, a manje osetljivi od kućnih pasa usled smanjene interakcije s ljudima.

Samim tim, prisustvo ljudi, pa ni ohrabrenje da istraju u zadatku, ne bi imalo uticaja na potrebne veštine.

Kao i u Miklosovim nalazima, do kobasice je uspešno došlo 80% vukova, i samo po jedan pas iz obe grupe. Tokom predviđena dva minuta koliko su imali za rešavanje problema, psi su njušili kutiju, a većinu vremena proveli gledajući u čoveka po principu „pomozi mi“, što znači da su prerano odustali i nisu se ni potrudili da povuku kanap.

Minimalnu naznaku upornosti pružili su samo kad ih je čovek ohrabrio da pokušaju. S druge strane, vukovi su istrajali u zadatku sve dok problem nisu rešili.

Ako vas zanimaju slične teme o tome kako psi „čitaju” nas i naše signale, pogledajte i Svaki naš pokret je poruka za psa, gde se objašnjava kako psi tumače naše gestove i očekivanja.

Psi se oslanjaju na nas

Prema Udelovoj, psi lako odustaju i izgleda da očekuju da ljudi vode njihove bitke. Postoji mogućnost da smo ih upravo mi pripitomljavanjem naučili da nam se obraćaju za pomoć, čak i kad je to suvišno. Učinili smo ih zavisnim od nas kao što su i bebe.

Klajv Vin sa Arizona Stejt Univerziteta za New York Times kaže: „Ići ću toliko daleko da tvrdim da mi učimo svoje pse da budu glupi!“

U jednoj manjoj studiji, štene od osam nedelja je uspelo da otvori kutiju i dođe do kobasice, što bi zaista moglo da sugeriše da se ovaj zastoj u rešavanju problema uči i razvija s godinama, i da je uslovljeno načinom na koji ih tretiramo. Tako nešto se ne dešava radnim psima koji su trenirani da samostalno misle i rešavaju probleme, a verovatno ni uličnim psima koji nemaju na koga da se oslone.

• Ljudi uče pse da ne mogu sami sebi da pomognu, ali većina pasa na svetu nisu ljubimci. Većina visi u okolinu mesta gde ljudi bacaju smeće. Zar stvarno mislite da prestaju da kopaju po kontejnerima kad naiđu na kutiju koju ne mogu da otvore? – kaže Vin. Druga mogućnost je da su kućni psi ljubimci samo oprezni u susretu s novim zadacima, jer očekuju neko usmerenje vlasnika. Zbog toga su poslušni i lakše se prilagođavaju kućnim uslovima.

Za širu priču o tome kako psi „vide” nas i naše ponašanje, možeš da ubaciš i interni link ka tekstu 11 stvari koje psi znaju o nama, jer se savršeno nadovezuje na temu pseće socijalne inteligencije.

Vukovi

Vukovi su drugačiji. U odnosu na pse, zreliji su, i u tom smislu više nalik odraslim ljudima, jer moraju samostalno da traže hranu kako bi preživeli. Ne mare mnogo za ljude u okruženju, a samoinicijativno ponašanje ne mogu da izgube zarad nekoliko obroka.

Dok nalazi navode brojne naučnike da podvuku koliko su vlasnici razmazili svoje pse i od njih napravili bespomoćna i lenja bića, podsetićemo se da su pametni a lenji mnogo bolji lideri od pametnih i vrednih. Zato što pametni i lenji uvek nalaze efikasniji i najbrži način da se obavi posao.

Tako su i psi pronašli svoj način – formirajući odlične bliske odnose s ljudima, kako bi ih hranili i lako im priskočili u pomoć kad god je potrebno. Da li vam i dalje deluje da smo ih napravili tupavim lenjivcima ili još jednom potvrđujemo njihovu visoku inteligenciju? Mi smo na Miklosovoj strani.