Psi dokazano unapređuju naše fizičko i psihičko zdravlje; dragoceni su saveznici u policiji, vojsci i u spasilačkim misijama; u kontaktu s vlasnikom njihovo telo u većoj meri luči hormon sreće, što se ne dešava u kontaktu s drugim psima.

Izvor: magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Čovek je pses vremenom menjao, i to očigledno nagore i na njihovu štetu, ali psi su čoveku doneli samo dobro. I ne samo psi, već i sve životinje uz koje smo živeli i živimo. Tome najbolje svedoči praksa terapijskih životinja.

‒ Stari Grci su prvi krenuli da dokumentuju terapiju uz pomoć konja od 600. godine pre nove ere kako bi neizlečivo bolesne „podigli” psihički. Iz medicinskih tekstova u 17. veku može se pročitati da je jahanje konja korisno za giht, neurološke i emocionalne probleme. York Retreat u Engleskoj, koji su osnovali Kvekeri 1796. godine kao „mirno utočište” za 30 stanovnika, služilo je za podučavanje o ponašanju i upravljanje kroz brigu i interakciju sa malim životinjama – zečevima ili živinom. Florens Najtingejl je 1860. godine prva preporučila „drugara” pticu kao dodatak lečenju, posebno za hronične bolesnike. A od 1867. godine u Bilefeldu (Nemačka) ptice, mačke, psi i konji integrisani su u zajednicu osoba sa invaliditetom – objašnjava razvoj koncepta terapijskih životinja dr vet. med. Dunja Kovač, stručnjak za ponašanje životinja.

Pomažu pri oporavku

Kako kaže naša sagovornica, krajem 19. veka započeta su istraživanja o sposobnosti životinja da potpomažu fizički oporavak ljudi.

‒ Interakcija čoveka i životinja, a pre svega druženje sa psima, najpre je korišćeno u Sjedinjenim Američkim Državama u bolnici St. Elizabeth u Vašingtonu 1919. godine. Takođe, Konvalescentna bolnica Pavling 1944. godine započela je sveobuhvatni program rehabilitacije ranjenika i veterana sa invaliditetom. Od Drugog svetskog rata krenulo se sa sveobuhvatnom pet terapijom osoba sa posttraumatskim sindromom, i ovde se videlo da su benefiti posedovanja kućnog ljubimca ogromni po zdravlje ljudi, te je tada nastupila ekspanzija pet industrije. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u svetu su već otvoreni mnogobrojni centri za pet terapiju, i započeta su mnogobrojna istraživanja na temu veze između čovek i psa (human–animal bond), te je i razvoj ove naučne discipline doprineo tome da danas nemamo nikakvih sumnji da psi i mačke, kao i druge životinje, doprinose našem psihičkom zdravlju – kaže dr Kovač.

Psihologija i ponašanje pasa

Tokom suživota sa čovekom menjala se i psiha pasa, naših najboljih četvoronožnih prijatelja. Danas imamo mnogobrojna naučna istraživanja koja potvrđuju tezu da nas psi besprekorno razumeju.

‒ Najznačajnija otkrića su u domenu kognitivne zoopsihologije, koja nam je omogućila da naš odnos sa psom posmatramo kroz stanovište psa i da zapravo saznamo kako nas naš pas doživljava, šta on „misli” o nama, da li nas voli i da li oseća krivicu ili može da nam tera inat. Napredak nauke i tehnologije nam je omogućio da uđemo u mozak psa i da snimamo moždane procese i paljenje određenih centara za bol, strah, stres, zadovoljstvo, pa smo tako došli do odgovora na mnoga pitanja. Jedno od najvažnijih otkrića je upravo da li nas naš pas voli ili je samo podmitljiv kada mu dajemo hranu. To se odgonetnulo na ovaj način: u toku eksperimentalne postavke sniman je mozak psa i beležene su njegove rekacije na različite stimuluse. Kada mu je vlasnik davao poslasticu, u mozgu psa se „palio” centar za zadovoljstvo i dolazilo je do lučenja hormona oksitocina, koji je meren u krvi. Hormon oksitocin je hormon ljubavi i njega luče kuje kada imaju leglo, majke kada gledaju u svoju decu ili ih drže u naručju, zaljubljeni parovi. U drugoj postavci nepoznata osoba je psu davala poslasticu i tada se kod psa „palio” samo centar za zadovoljstvo, ali bez lučenja oksitocina. Iz ovoga se videlo da psi i te kako prepoznaju ko im daje poslasticu, i da nije isti odnos s nepoznatom osobom i s vlasnikom, ma koliko ukusna ta poslastica bila. Takođe, oksitocin nam je doneo još jedno otkriće, a to je da psi u interakciji sa drugim psima uopšte ne luče oksitocin, što je dovelo do zaključka da psi više vole ljude od pripadnika sopstvene vrste – objašnjava Dunja Kovač.

Deo porodice

U različitim diskusijama u naučnim krugovima, kaže naša sagovornica, često ume da se kaže da su psi više pružili nama nego mi njima.

‒ To se najviše vidi u negativnoj selekciji, želji za brzom zaradom, „štancovanju” pasa, stvaranju brahiocefaličnih rasa, držanju pasa uglavnom u zatvorenim prostorima, napuštanju pasa i slično. Psi su prvobitno stvarani da pomognu čoveku za određene poslove, bilo kao čuvari stada ili imanja, bilo kao pomoćnici u lovu, i imali su svrsishodnu ulogu. Danas, usled urbanizacije i modernizacije društva, pet industrija je prerasla više u modu nego u potrebu. Istina, psi su danas deo porodice, prema njima se vlasnici ophode kao prema ravnopravnom članu svog domaćinstva, i neko bi rekao da je psima danas mnogo bolje nego ranije. Ali i ta briga ima svoje negativne aspekte, a to je kada zbog sopstvene potrebe da imamo „kompanjona” zanemarujemo pravu prirodu tog psa i ne dopuštamo mu da bude pas – da se valja u blatu, da kopa rupe, da sakriva koske… Tako dolazimo do sve većeg porasta različitih problema u ponašanju kod pasa i do disfunkcionalnog odnosa s vlasnikom. Najvažnije je da razumemo prirodu svog psa i da nađemo način kako da ono što je njemu normalno inkorporiramo u ono što je nama normalno. Pse koje danas znamo je stvorio čovek, oni nisu produkt prirodne selekcije. Njihova selekcija je proizvod planskog delovanja čoveka da stvara rase za svoje potrebe, te se može reći da je pas, kao nijedna druga vrsta, u potpunosti podređen čoveku. Pas bez čoveka ne bi ni postojao i bez njega ne bi mogao da preživi – naglašava Dunja Kovač.

Psi heroji

Od davnina psi su i verni pratioci i pomagači policajaca, vojnika i spasilačkih misija, te su živote spasavali (a i dalje to čine) tokom ratova i prirodnih katastrofa. Dunja Kovač za naš magazin govori o nekim od najpoznatijih pasa spasilaca u istoriji.

‒ Postoji priča o naredniku Stabiju, to je bio mešanac pitbula, i on je bio pas vojnik u Prvom svetskom ratu u američkoj vojsci. Jednog dana slučajno je dolutao do poligona gde se vojska pripremala i trenirala, i jedan od vojnika ga je usvojio i počeo da brine o njemu kao o svom kućnom ljubimcu. Kako ne bi imao problema da ga zadrži u vojsci, vojnik ga je naučio da salutira nadređenima i to je naišlo na sveopšte odobravanje. Stabi je bio u prvim borbenim linijama, proveo je 18 meseci u rovovima u Francuskoj i učestvovao je ukupno u četiri ofanzive i 18 bitaka. Njegov primarni zadatak je bio da traži ranjenje vojnike i da obavesti vojsku da je nekome potrebna pomoć. Kasnije je bio ranjen u nogu i skoro otrovan gasom, međutim, to iskustvo mu je pomoglo da postane nepogrešiv i da na vreme obavesti vojsku o bacanju otrovnih supstanci. Takođe, bio je i obaveštajac u nadolazećim napadima, jer je njegov pseći sluh mogao da „čuje” bombe i granate i da na vreme skloni svoju vojsku na sigurno. Takođe, „uhvatio” je i nemačkog špijuna tako što je ovaj progovorio nemački pred njim, pas je prepoznao da to nije jezik saveznika i napao ga. Vojnici su pohrlili da spasu čoveka od Stabija, da bi potom shvatili da je to u stvari Nemac, tj. neprijatelj. Po završetku rata, Stabi je dobio mnoga odlikovanja, čak je i upoznao tadašnjeg predsednika Amerike, te je svoje aktivnosti nastavio kao maskota ragbi kluba na univerzitetu Džordžtaun, gde je u poluvremenu zabavljao publiku igrajući se s loptom. Stabi je umro od starosti i sahranjen je uz najveće vojne počasti, kao heroj. U Drugom svetskom ratu uloga pasa je bila mnogo veća, te su poput Stabija psi bili tragači, obaveštajci pa i opasni napadači. Kasnije se njihova uloga proširila i na druge službe ‒ spasilačke misije i policiju. Danas gotovo da ne postoji služba koja ne koristi pse. Oni su prisutni kao psi tragači po različitim nepristupačnim terenima, pa i spasioci iz vode, čak i vatrogasne službe koriste pse da pronađu žrtve u požarima. Službe na aerodromima takođe imaju pse tragače, a uloga pasa u policiji već je naveliko poznata – kaže naša sagovornica.

Zdravstvene dobrobiti

Naučno je dokazano da posedovanje psa za ljubimca ima brojne zdravstvene koristi za čoveka.

‒ Većina ljudi ne ispunjava dovoljan nivo aktivnosti, preporučenih šest sati hoda. Studija iz 2017. godine iz časopisa Journal of Epidemiology and Community Health je pokazala da osobe koje šetaju psa imaju bolje zdravlje od onih koji ga nemaju. Naime, pas vas tera da izađete napolje i kada vremenski uslovi nisu idealni (što u normalnim okolnostima ne biste). U studiji iz 2011, objavljenoj u prestižnom Journal of Pediatrics, u kojoj je učestvovalo 636 dece, učestalost ekcema je bila manja kod mališana koji imaju psa. Alan Bek, direktor Centra za vezu ljudi i životinja na Purdju univerzitetu u Indijani (SAD), citira brojne studije o smanjenom procentu alergije ili astme kod odojčadi odraslih sa psom u stanu. Ovo je posebno slučaj u prvih šest meseci života deteta. Prisustvo mačke ili psa u stanu smanjuje učestalost infekcija uva kod dece. Izgleda da pljuvačka psa sadrži probiotske bakterije koje poboljšavaju zdravlje deteta – objašnjava prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, alergolog i načelnik pulmologije u Univerzitetskoj bolnici u Tiršovoj.

Društvenost, emocionalnost

Dr Nestorović kaže i da posedovanje psa povećava mogućnost za sticanje novih prijatelja, posebno drugih vlasnika pasa.

‒ U jednom naučnom članku iz 2015. godine pokazalo se da su bolje socijalizovani ljudi koji poseduju psa. U vremenu usamljenosti, ovo je važan faktor. Pri tome, emotivno vezivanje za psa dovodi do oslobađanja oksitocina, hormona sreće, koji je istovremeno moćan stimulator imuniteta. U studiji iz 2016. koja je obuhvatila visokoobrazovane osobe (za koje se zna da teško uspostavljaju emotivne veze), pokazano je da posedovanje psa utiče na njihovu emocionalnost.

Vlasnici pasa su srećniji

Naš sagovornik ističe i da nije iznenađenje što su vlasnici pasa srećnije osobe.

‒ Ispitivanje iz 2003. je pokazalo da interakcija sa psom (maženje ili igranje) u periodu od pet do 25 minuta povećava nivo dopamina (hormona sreće) u mozgu psa i vlasnika. Povećavao se nivo još jednog hormona, beta endorfina, koji smanjuje osećaj bola. Ovo je važno za starije osobe sa hroničnim bolovima u zglobovima ili kičmi. Prema studiji iz 1996, vlasnici pasa koriste manje tableta za bolove. Brojna ispitivanja pokazuju i manju anksioznosti kod ljudi koji poseduju psa. Nekoliko studija je ukazalo i na snižavanje krvnog pritiska, kao i na smanjenu šansu za infarkt ili moždani udar.

Deca i psi

Dr Nestorović napominje i da psi pojačavaju empatiju, kako se pokazalo u studji iz 2017. godine.

‒ Kod dece uzrasta od sedam do 12 godina, prisustvo psa je popravljalo raspoloženje i empatiju. Oni su poboljšavali emotivni odgovor deteta u situacijama kada je pas bio bolestan ili kod hranjenja. Kod dece je takođe razvijan osećaj odgovornosti, jer su morali da se brinu o psu. Deca koja su zaboravljala da peru zube sebi, počela su to da rade pošto su čistila zube svom psu. Mnogo je i studija koje pokazuju da deca sa autizmom pokazuju bolju komunikaciju sa okolinom ako poseduju psa. Ovo se zove animal assisted therapy (terapija uz pomoć životinja, često se koriste konji). Takođe, kod osoba koje su doživele jake emotivne šokove, na primer posle ratnih sukoba, prisustvo psa ima veoma povoljan efekat. Kao vlasnik dva psa ‒ bišonke u stanu i kavkaskog ovčara u dvorištu, znao sam sve ovo i pre pregleda literature – naglašava naš sagovornik.

Pas i zdravlje čoveka

Prof. dr Branimir Nestorović ističe da postoje dokazi da prisustvo psa u domu produžava životni vek čoveka.

‒ Jedna studija je pokazala da su ljudi živeli duže posle infakta ukoliko su imali psa. Studiji iz 2017, u Journal of Personality and Social Psychology,ukazala je na to da su starije osobe koje su posedovale psa ređe posećivale lekara. Ovaj efekat je bio izraženiji nego kod osoba koje su posedovale mačku. Kod osoba sa Alchajmerovom bolešću je prisustvo psa imalo odličan efekat na usporenje progresije bolesti. Čak i šetanje tuđeg psa poboljšava zdravlje i utiče na smanjenje telesne težine, pokazuje ispitivanje iz 2010. Nije zanemarljivo ni ispitivanje objavljeno u časopisu International Journal of Workplace Health Management koje je pokazalo da prisustvo psa na poslu u velikoj meri smanjuje stres.