Psi ne koriste reči, već komuniciraju govorom tela ili lavežom. Dovoljan je i lavež. Da li ljudi samo misle da znaju šta pas poručuje lajanjem ili smo stvarno u stanju da naučimo pseći jezik

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Verovatno ste čuli za psa rase border koli po imenu Riko, koji je naučio čak 200 ljudskih reči. Ženka Čejser, iste rase, navodno zna i preko 2000 reči. Pored toga, psi odlično reaguju na ljudsku gestikulaciju, što samo potvrđuje koliko je zajedniči život uticao na međusobno prilagođavanje i olakšano sporazumevanje. Veza, podrazumeva se, ide i u suprotnom smeru.

Psi ne koriste reči, ali njihova osećanja i namere možemo veoma lako da protumačimo ako umemo dobro da slušamo. Odlično komuniciraju govorom tela, ali nekad je dovoljan i samo lavež. Ali, da li ljudi tek misle da znaju šta pas poručuje lajanjem ili smo stvarno u stanju da naučimo pseći jezik? Da li je lajanje uopšte specifičan pseći jezik ili nosi opšte karakteristike vokalizacije životinja?

Oglašavanje

Morton je među prvima koji je pretpostavio da sisari komuniciraju na tačno određen način – oglašavanjem niskim tonovima signaliziraju agresivne namere, dok visokim tonalitetom signaliziraju prijateljsku nastrojenost. Pozivajući se na osnovne zakone fizike, zaključio je da veća tela emituju zvukove niže frekvence tako da onaj ko sluša može da predvidi veličinu pošiljaoca poruke. Tokom evolucije, za uspešno preživljavanje, došlo je do toga da vokalizacija niskog tonaliteta označava agresiju, jer su velike životinje ujedno imale i više šansi da pobede u nadmetanju. Vokalizacija visokog tonaliteta se tako povezuje s manjim telima i mlađim pripadnicima vrste, te označava društvenost i submisivnost.

Emocije

Nadovezavši se na Mortonove pretpostavke, mađarski istraživači su pokušali da ispitaju koliko tačno ljudi mogu da procene emocije koje nosi pseći lavež različitog tonaliteta i trajanja. Lavež psa rase mađarski mudi snimljen je u šest situacija koje nose tipične emocije: pojavljivanje stranca u dvorištu u odsustvu vlasnika (strah), pas napada čoveka tokom treninga i grize zaštitnu rukavicu (agresija), pas je ostavljen sam, vezan za drvo (očajanje), vlasnik se priprema da izvede psa u šetnju (sreća), i pas se igra sa čovekom (razigranost). Ispitanici su slušali snimke i ocenjivali kako se pas oseća.

Pronašli su da je Morton zaista bio na dobrom tragu jer je lavež ispravno pripisan određenim kategorijama: niski tonalitet je pripisan agresiji, a visoki tonalitet sreći ili razigranosti. Između ostalog, važan je interval između dva laveža. Kraći intervali (brže sekvence) su povezani s agresijom, dok su duži (sporije sekvence) ukazivali na očaj, uplašenost ili sreću. U kombinaciji, visoki tonalitet s dužim intervalom dobijao je visoke skorove za sreću, vrlo dug interval bez hrapavosti u glasu za očaj, a duži interval niskog tonaliteta za agresiju.

Kako razumemo lavež

Kako bi videli da li je iskustvo presudno, ispitanike su činile tri grupe ljudi: oni koji su imali ili imaju mađarskog mudija, ljudi koji imaju psa drugačije rase i ljude koji nikad nisu imali psa. Ispostavilo se da iskustvo nije imalo nikakvog uticaja na tačnu procenu emocija. Dakle, bez obzira da li smo imali psa ili ne, u stanju smo uspešno da procenimo da li su srećni, tužni, uplašeni ili agresivni. Postoji neka uniformnost u tome kako interpretiramo lavež, bez potrebe za učenjem. Jedina razlika, doduše neznatna, jeste što su ljudi koji ne poseduju psa malo više lajanju pripisivali negativni predznak poput straha.

Beba i pas

Kao dokaz pomenute univerzalnosti poslužiće nam i istraživanje rađeno na bebama, koje je pokazalo da bebe mogu da pogode značenje laveža bez obzira da li su ikada prethodno bile izložene psima. Sa samo šest meseci povezuju zvuk srećnog laveža sa slikom nasmejanog psa, i agresivno lajanje s ljutitom njuškom. I to važi samo za osnovne emocije. Sudeći po drugoj studiji, za malo komplikovanije emocije potrebno je da odrastemo. Prema proceni, do desete godine do kraja se razvija prirodni talenat za dekodiranje lajanja. Tek tad su deca u stanju da prepoznaju i razigranost, očaj ili strah. Isti autori testirali su sposobnost slepih ljudi da razumeju značenje psećeg jezika. Izabrali su slepe ispitanike jer im nedostaje vizuelno sećanje pomoću kojeg bi mogli iskustvom da povežu zvuk laveža sa slikom psa koji laje. Kako su veoma uspešno mogli da prepoznaju raspoloženje psa, sve je više dokaza da smo donekle rođeni s ovom sposobnošću.

Komunikacija

Pitanje nije više – da li smo u stanju da razumemo šta nam pas „govori“, već zašto smo uopšte tako dobri u tumačenju? Prema teoriji univerzalnog životinjskog jezika, postoji neki primitivni način komunikacije osnovnih emocija poput sreće i besa koji ujedinjuje gotovo sve sisare. Tako ljudi koriste ista pravila za ocenu psećih osećanja koja primenjuju i na ocenu emocionalnih stanja ljudi. Ako sisari proizvode prirodne zvuke koji se samo razlikuju po određenim dimenzijama a nose isto značenje, zahvaljujući zajedničkom nasleđu, u naš DNK je ugrađeno da interpretiramo emocionalni sadržaj životinjskih glasova, pa i psećeg laveža.