Oni su naši najbolji prijatelji, i suživot ljudi i pasa je najduža ljubavna priča u istoriji čovečanstva.

Tekst: Ivana Labović, magazin „Pas“; Foto: Shutterstock

Pre konja, koza i krava, pre bilo koje životinje koju danas nazivamo domaćom, psi su živeli uz čoveka. Još uvek traje debata kada je tačno vuk (Canis lupus) postao pas (Canis familiaris), ali ono što zasigurno znamo jeste da čovek i pas žive zajedno oko 30.000 godina.

Ko je kome prišao

Ono što je istina jeste da je pas prišao čoveku, a ne obrnuto, kako se to često (pogrešno) misli.

‒ Pa samo zamislite kako je izgledao čovek u to doba, i sve će vam biti jasno. Pas je nastao od vuka, što znači da je bio izuzetno spretan, brz i hranio se sam, lovio je. U to vreme čovek je bio sakupljač i čekao je da neka kruška padne s drveta pa da je pokupi i pojede, ili da naleti na neki ostatak mesa koji su za sobom ostavili psi, vukovi i druge životinje. I zbog toga je čovek prišao psu. Tek kasnije, verovatno je čovek socijalizovao štence pasa, ako je reč socijalizacija uopšte prikladna za vreme o kojem govorimo. Čovek psu nije bio potreban, pas je bio bolji. Čovek tada nije ni trčao, niti je lovio jer nije imao alate, to je došlo tek mnogo kasnije. Psi su oduvek bili druželjubivi, pa su dozvolili čoveku da im se približi ‒ objašnjava dr sc. agr. Milivoje Urošević.

Domestikacija

Kada se govori o domestikaciji pasa, ne postoji jedinstveno mišljenje o sprovođenju tog procesa.

‒ Postoji nekoliko teorija i u svakoj se određeni deo može smatrati izvesnim. Osnovni problem je što još uvek ne postoje egzaktni podaci niti izvesni parametri koji bi ovaj proces jasno i prihvatljivo dokazali. Činjenica je da je vuk (Canis lupus) rodonačelnik psa. Odmah bi trebalo istaći da domestikacija nema monofiletski put, odnosno da ne potiču svi psi (Canis familiaris) od jednog tipa vuka i ona se nije dogodila na jednom mestu. Nekada se smatralo da su u nastajanju pasa učestvovali i kojot (Canis latrans) i šakal (Canis aureus) pa čak i lisica (Vulpes vulpes). Nauka je dokazala je vuk jedini rodonačelnik psa. Dugo se smatralo da je pas posebna vrsta, dakle potpuno odvojena od vuka, i zato je dobio naziv Canis familiaris, ali poslednje dve decenije sve češće se pojavljuju naučni radovi koji psa smatraju podvrstom vuka, odnosno jednim civilizovanim oblikom vuka i nazivaju ga Canis lupus familiaris. Budućnost će pokazati ko je u pravu – objašnjava Urošević.

Fosilni ostaci

Kako kaže dr Urošević, poznato je da su naši preci (Homo sapiens) naselili prostore Evrope i Azije pre 40.000 do 60.000 godina.

‒ Izvesno je da su na tim prostorima susreli različite oblike vučje populacije. Može se reći da je istorija čoveka i vuka, poslednjih 16.000 do 32.000 godina usko povezana. U Belgiji su pronađeni ostaci prapsa čija starost se datira na 31.000 godina. U Sibiru su nađeni ostaci psa stari 33.000 godina. Taj pas se može dovesti u vezu sa modernim psima i sa preistorijskim severnoameričkim vukom, ali ne sa današnjim vukom. Kada je reč o fosilnim ostacima ‒ nisu nađeni stariji, što nikako ne znači da ih nema.

DNK analize

Naš sagovornik kaže da u odnosu na fosilne ostatke, koje smo našli ili nismo, molekularnobiološke metode daju prilično drugačiju i znatno precizniju sliku.

‒ Naučnici su još 1999. godine ovim metodama utvrdili da je proces domestikacije počeo pre 135.000 godina. Analiza mitohondrijalnih DNK pokazuje da su se vuk i pas razišli pre 100.000 godina. Postavlja se osnovno pitanje: gde se odigravao proces domestikacije? I ovo pitanje ostaje bez odgovora, ali se sa priličnom dozom sigurnosti može pretpostaviti da su to područja južne Azije, Evrope i Bliskog istoka.

Gde i kada

Urošević kaže da su naučnici 2016. izneli podatke da su psi dva puta domestikovani.

‒ U Evropi pre približno 15.000 godina, a u Aziji pre 14.000 godina. Na teritoriju zapadne Evrope psi iz Azije su dospeli u periodu pre 6.400 do 14.000 godina. Najverovatnije da je domestikacija pasa pokušavana više puta, ali da mnoge grupe, linije prapasa nisu preživele.

Kako su izgledali

Naš sagovornik ističe još jedan važan aspekt domestikacije, a to je da svi arheološki nalazi jasno pokazuju da su psi bili niski do srednjeg rasta.

‒ Ovo što se danas obožava i traži, a to su veliki i visoki psi ‒ nije postojalo. To smo mi sebi dozvolili, da menjamo prirodu. Do srednjeg veka nema velikih pasa. Pre desetak godina bio sam na studijskom boravku u prirodnjačkom muzeju u Bernu. To je muzej koji ima najveću kolekciju psećih kostiju. U toj zbirci ne postoje kosti koje bi potvrđivale da su psi bili visoki. Osim toga u Nemačkoj je urađena doktorska disertacija upravo na ovu temu. U muzeju je i preparirani legendarni bernardinac Bari. Kada se vidi taj pas i onda se pogledaju današnji bernardinci, mnogo stvari nije jasno. Ogromna većina ovih današnjih rasa nije u stanju da radi ono što je radio Bari. Teško da bi se kretali po onom terenu i bez snega, a tokom zime po dubokom snegu da i ne govorimo. To je tipičan primer kako smo neuspešno menjali prirodu – naglašava dr Milivoje Urošević.

Odgajanje pasa

Kada je reč o odgajanju pasa, naš sagovornik smatra da smo svojim nepromišljenim potezima izvrgli ruglu ono što je priroda stvorila.

‒ Trka za novcem uništila je potrebu da se gaje zdravi psi koji mogu dugo da žive. Imamo čitav niz rasa sa prilično ozbiljnim problemima koji se ne ogledaju samo u oboljenjima zglobova (kukovi, laktovi) već je reč o čitavom nizu organskih oboljenja, pre svega srčanih i bubrežnih. Danas postoje rase čiji predstavnici ne mogu prirodno da se okote, ne mogu da se pare ili se veoma teško prirodno pare. Svojim neopravdanim željama stvorili smo pse sa veoma kratkim njuškama, koji teško dišu i praktično su od rođenja u stalnoj borbi za vazduh. Zašto smo to uradili? Sa psima bi trebalo uživati, a ne mučiti ih. Oni imaju pravo na normalan život, a mi im to oduzimamo. Zbog čega? Isključivo zbog novca – izričit je Urošević.

Veliki i mali psi

Dr Milivoje Urošević ističe da smo poslednjih meseci svedoci toga da se ljudi hvale fotografijama na kojima su najveći psi na svetu.

‒ Jadni ti psi sa više od 100 kilograma, s visinom grebena preko 85 centimetara i više, sa kožom „dva broja većom” i slično. Kome to treba? Tako nešto ne živi u prirodi. Takva biološka masa nema mogućnost da opstane u prirodi, kao i mnogobrojni patuljasti psi s druge strane. Pas, kao naš najbolji prijatelj, to svakako nije zaslužio. Ne bi trebalo proizvoditi bolesnike.