Zamislimo na trenutak da imamo 100.000 dolara viška i da možemo da ih potrošimo na ljubimca. Može li klonirani pas zaista da zameni uginulog voljenog ljubimca? Hoće li on zaista biti isti kao original i da li je sve to vredno patnje koju zbog toga trpe brojni psi

Tekst: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Svi bismo voleli da naši ljubimci žive zauvek. Ili barem dok smo mi živi. Sve je više onih koji tvrde da je to, na neki način, moguće. Kompanija iz Južne Koreje nudi vam mogućnost da klonirate svog psa i da, nakon njegove smrti, dobijete identičnu kopiju svog ljubimca. Cena – prava sitnica, 100.000 dolara.

Zamislimo na trenutak da imamo tih 100.000 viška i da možemo da ih potrošimo na ljubimca. Da li biste zaista želeli da klonirate svog ljubimca? Ne izgleda li ta ideja pomalo morbidno i nalik na jezivi film „Groblje kućnih ljubimaca” snimljen po priči Stivena Kinga? U krajnjem slučaju, da li bi efekat kloniranja bio ono što želimo? Da li bismo tako dobili identičnu, samo mlađu kopiju svog voljenog prijatelja?

Na ta i mnoga druga pitanja o kloniranju pasa odgovorio je novinar istraživač i dobitnik Pulicerove nagrade Džon Vostendiek u knjizi „Dog, Inc”. On kaže da je nemoguće znati kakav će zaista biti klon našeg psa i koliko će se oni međusobno razlikovati:

„Verovatno će fizički biti veoma slični. Stručnjaci koji se bave kloniranjem pravi više kopija svakog psa, a onu koja najviše liči na original daju vlasniku. Šta se dešava s ostalima? U vreme kad sam ja bio u južnokorejskoj kompaniji Sooam, oni su uglavnom čamili u kavezima.”

Najveća razlika između klona i originala najverovatnije će se ispoljiti u ličnosti psa, koja, čak i zagovornici kloniranja sad to priznaju, ne može da se „kopira”. S obzirom na to da se veliki deo ličnosti formira tokom prvih meseci života šteneta, ono će u velikoj meri imati „svoje ja” pre nego što bude isporučeno „mušteriji”. Klon je, u suštini – blizanac, a svi znamo koliko blizanci, kad je reč o karakteru, mogu da budu različiti.

Pored toga nameću se i mnoga pitanja koja se tiču dobrobiti životinja. Jedno je na neki način filosofsko – zar nam je potreban novi način da stvaramo pse kad ih je već toliko mnogo na ulicama i u utočištima.

Neko čiji je pas uginuo, a želi istog takvog (bar što se tiče izgleda, a ličnost je, kao što smo već utvrdili, neponovljiva) može naći jeftiniji i prirodniji način da ga dobije. U krajnjem slučaju, u nekom od azila verovatno postoji pas koji izgleda isto tako i čeka novog vlasnika.

Pored toga, mnogi su zabrinuti zbog broja pasa koji su potrebni da bismo kloniranjem stvorili samo jednog. Pored uzorka tkiva od originalnog psa, potrebne su i životinje od kojih se mogu uzeti jajne ćelije – potrebno je najmanje njih desetak. Posle toga potrebne su nove ženke koje će biti surogat majke koje će nositi štenad do rođenja. Previše pasa podvrgava se operacijama da bi se nekome uslišila želja da dobije kopiju svog ljubimca.

Kad na to dodamo slučajeve u kojima su stvari pošle naopako, fetuse koji nisu uspeli da se rode ili pseta koja nisu ispala tačne kopije, jasno je da kloniranje pasa ne samo da uvećava problem prevelikog broja pasa, već usput uzrokuje i veliku patnju.

Vostedniek u jednom intervjuu kaže da on nikad ne bi klonirao svog psa:

„To je uvreda za ‘originalnog’ psa. Kao da mu kažete – pošto imam dovoljno para, jednostavno mogu da stvorim još jednog kao što si ti.”

Kloniranje je nefer i s aspekta vlasnika psa. Kad je jedan od prvih promotera kloniranja poklonio svojoj majci (istina, razmaženoj i prilično snobovskog ponašanja) klona njenog ljubimca, štene je odmah oborilo njenu čašu bina. Ona ga je odbila uz ljutito obrazloženje da njen pas nikad ne bi uradio nešto tako. Prva mušterija kloniranog psa takođe je bila šokirana ponašanjem pet klonova njenog psa koje je „naručila” u Koreji.

U većini slučajeva klonovi jednostavno ne mogu da dostignu očekivanja koje pred njih postavlja uspomena vlasnika na originalnog psa. Kad stvari ogolimo, jasno je da je motivacija za kloniranje više nego sebična.