Psi se najviše plaše buke, automobila, saobraćaja, kao i napuštanja… Od ljudi beže ako su imali traumatična iskustva

Izvor: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Odnos vlasnika prema psu ključan je u prevazilaženju strahova i borbi ljubimaca s neprijatnim iskustvima. Traume koje su preživeli u prvim nedeljama života ostavljaju duboke tragove, a nekad nezaštićeno i preplašeno štene kasnije postaje agresivan i neurotičan pas. Iako se za psihologiju životinja još uvek može reći da pripada „sivoj zoni”, činjenica je da se po njihovom ponašanju može videti u kakvoj porodici žive, da li pate i čega se plaše.

Strahovi se stiču

Sa strahom se ne rađa, on se stiče, saglasni su stručnjaci. Sitnica ili naizgled nevažan događaj koji promakne ljudskom oku, može biti strašan iz pseće perspektive i nešto što će obeležiti njegov vek. Osećaj ugroženosti izaziva talas reakcija, a najčešće uzroke tome veterinari svrstavaju u nekoliko grupa.

* strah od zvukova kojima ne znaju poreklo

* strah od saobraćaja

*strah od ljudi i drugih životinja

* strah od veterinara

– Psi imaju osetljiv sluh i čuju ono što mi ne čujemo – objašnjava doktor veterinarske medicine Vladimir Terzin. – Petarde, buka, novogodišnja slavlja često izazivaju veliki strah kod njih. Saobraćaj i automobili, takođe, pogotovo ako su imali negativno iskustvo. Strah od veterinara može biti iracionalan, kao što se ljudi plaše zubara.

Obratite pažnju

Po ponašanju psa tačno se može videti da li je traumatizovan. Kao što Terzin ističe, kod životinja nema prevare. Ako ne na prvi, na drugi pogled bude jasno šta ih muči i izaziva nelagodnost. Ne treba biti veliki stručnjak, dovoljno je samo da se obrati pažnja.

– Svoje strahove ispoljavaju kroz nervozu. Skloniji su da napadnu, ujedu, reže. Dešava se da pokušavaju da pobegnu, da se otimaju dok mu dajete terapiju, na primer – kažeTerzin. – Životinja koja nije trpela nikakvu agresiju i nije traumatizovana, nije je niko nikad terao, udarao i povredio – ne beži od ljudi.

Saveti

„Recept” za prevazilaženje trauma može da se pozajmi iz psihologije čoveka. U toku strpljive borbe s „demonima”, vlasnik ne sme da zaboravi da svom ljubimcu pruži svu moguću ljubav i podršku.

– Moguće je sprovesti izvestan terapijski postupak, dovođenjem psihe psa u istu okolnost u kojoj se nešto loše dogodilo i tada izazvalo strah – otkriva Vladimir Terzin. – U tim ponovljenim okolnostima pas je ovog puta s vama. On oseća vašu blizinu, što mu daje sigurnost.Treba da ga mazite, tetošite i pokažete da to što se dogodilo nije ništa strašno. Možda neće biti odmah tog psihološkog fidbeka, ali posle nekog vremena sigurno će biti bolje i polako će taj nivo straha da opada. Zato često govorim mušterijama koje dolaze kod mene i čiji se pas plaši veterinara, da svrate opet za dve nedelje, na primer. Onda psu damo hranu, mazimo ga, pokazujemo na taj način da ne mora uvek da se stvara panika u ambulanti. Na taj način postepeno se oslobađa straha i navikava se na okruženje.

Ako nema efekta

Dešava se ipak da terapije i sav trud ponekad nemaju efekta. Loša uspomena iz vremena ranog razvoja duboko se ukoreni u svest psa i postaje deo njega.

– Glavni problem kad govorimo o psihologiji pasa i njihovom ponašanju jeste što je reč o prilično sivoj zoni. Čovek kad ode kod psihologa, problem rešava postepeno. Kroz razgovor i psihoanalizu dolazi se do toga šta je izazvalo traumu, što ipak nije moguće kad su psi u pitanju – priča Terzin. – Ako pokušamo hrabro da povučemo paralelu sa životinjama, suštinski možemo da kažemo da i kod pasa postoje iste traume, strahovi i kompleksi kao kod ljudi. I oni kao mali mogu svašta da prežive što ostavlja tragove. Često navodim primer svog psa koji je ušao s ulice u moju ordinaciju i odlučio da postane deo mog života te davne 1997. godine. On je bio pas divne naravi, jedno pitomo biće. Ali jedino na šta je uvek reagovao bili su ljudi sa štapom! Kad bi video na ulici starijeg čoveka koji šeta uz pomoć štapa, on je bio u stanju da reži, laje, poludi u trenutku. To mi je govorilo da je imao neku ranu traumu. Dok je bio na ulici, neko ga je udario štapom, odgurnuo, i on je to zapamtio. Bez obzira što smo ga mi pazili, mazili, dali mu svu ljubav, ta rana trauma je ostala deo njegove psihologije.

Agresija

Strah je upravo glavni okidač agresije, a razlike između rasa nemaju presudnu ulogu u tome. Ponašanje vlasnika je glavna karika i ključni faktor izlaska psa iz začarnog lavirinta trauma, tvrde veterinari.

– Napada onaj ko se plaši – napominjeTerzin. – Stafordi i pitbulovi su označeni kao opasni psi, ali ta etiketa možda i nije fer. Ako nisu bili u prilici i nisu imali razloga, verovatno neće ni ispoljiti agresiju, kao što će možda učiniti neki mali pas koji je traumatizovan i koji je rastao u takvim uslovima. Po njegovom ponašanju može da se vidi u kakvoj porodici živi. Ako je atmosfera napeta, uz mnogo vike i sukoba, koje prate narušeni odnosi, pas postaje neurotičan.

Usamljenost

Poseban problem nastaje kod straha od napuštanja, kad životinja teško podnosi usamljenost. Pomisao da je ostavljen izaziva haos u njegovoj glavi i burne reakcije, koje ponekad neprijatno iznenade vlasnike.

– Dešava se da ljudi ostavljaju samog psa kod kuće u dugim vremenskim periodima – kaže Terzin. – On onda urla ceo dan, jede nameštaj, pravi nered. To su sve znaci emotivne depresije gde se on oseća napuštenim i pokušava da privuče pažnju. Šta je on zapravo hteo da postigne time što je jeo nameštaj? Želeo je da kaže „ne ostavljajte me, ja se tada osećam loše, a onda napravim štetu, koju vi želite da sprečite, pa onda odlučite da ostanete sa mnom”.

Emocije

Ovaj veterinar je kroz dugogodišnji rad sa životinjama uvideo koliko kompleksna bića dolaze u njegove ruke. Psi koji sanjaju dok su pod anestezijom, ljubimci koji prepoznaju raspoloženja svojih vlasnika, životinje koje komuniciraju i preživljavaju svoje drame.

– Oni imaju svoje emocije. Dobre i loše dane, kao i mi. Znaju koga vole a koga ne. Čovek treba da shvati da je okružen duhovnim bićima. I ako se problem koji imaju ignoriše, to može dovesti ponekad do organskih posledica, kao kad čovek godinama potiskuje brige, pa dobije dijabetes. Ljudska i životinjska moždana hemija je ista i oni imaju svet u kome žive. To što oni nas razumeju, a mi njih ne, samo je njihova prednost, a naša mana – zaključuje Vladimir Terzin.

Lekovi pomažu

– Psihologijom životinja najviše se bave Amerikanci. U njihovoj praksi se pokazalo da lekovi mogu pomoći kod nekih stanja. Medikamenti su se pokazali naročito uspešnim kod borbe s depresijom – komentariše Terzin.

Pravio se da ćopa da bi privukao pažnju

– Znate kad se malo dete oseti ugroženo, pa hoće da glumi da je bolesno kako bi skrenulo pažnju okoline na problem i da bi privuklo ljubav. E, tako smo imali primer psa koji se pretvarao da ćopa, pa je na kraju pomešao na koju nogu, da li prednjom ili zadnjom. Zbunio se, zaboravio, pa se odao. Isto tako, dolazio je jedan doberman koji je, dok sam mu davao lekove koji inače nisu boleli, urlao da ga čuju dve ulice. Aonda sam u jednom trenutku uzeo šapu i prislonio svoj kažiprst, a ne injekciju i on je počeo da zavija jer nije shvatio prevaru. Samo je želeo da pokaže vlasniku kako prolazi kroz mučenje, da bi ga dodatno tetošili kod kuće – kroz smeh se priseća Vladimir Terzin.