Još uvek su vrlo podeljena mišljenja o tome šta to nama psi govore kad zalaju, ali se svi slažemo u jednom – nešto pokušavaju da nam saopšte

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Kako napreduju saznanja o našim kućnim ljubimcima – medicinska i psihološka – sve se više javlja želja da s njima komuniciramo direktno. Naravno, pošto govorimo različitim jezicima, to i nije direktno ostvarljivo (bar za sada), ali naučna saznanja, kao i tehnologija, napreduju.

Još uvek su vrlo podeljena mišljenja o tome šta to nama psi govore kad zalaju, ali se svi slažemo u jednom – nešto pokušavaju da nam saopšte. Obraćaju nam se ili nas o nečemu obaveštavaju ili lajanjem komuniciraju sa svojom vrstom.

Ceo životinjski svet komunicira među sobom, ali to rade i biljke. Primera radi, ptice imaju veoma razvijen sistem komunikacije. Tako gavranovi imaju preko trista glasovnih signala kojima prenose informacije u svom svetu. Naučnici koji su proučavali njihovu komunikaciju, tvrde da postoje i glasovni signali koji označavaju čak i pravac vetra, kao i vremenske prilike koje ga prate. Samo upoređenja radi, čovek komunicira s tridesetak slova i isto toliko glasova, osim u stanjima stresa kad se taj broj povećava i izražava osećanja tuge ili radosti.

Lavež ih otkriva

Ranije je lajanje tumačeno samo kao šum ili skup zvukova koji psi prizvode bez obzira na raspoloženje. Danas se ti zvukovi tumače drugačije i mogu tačno pokazati o kom psu se radi i kakav je sklop njegove ličnosti. Pas lanjem može da izrazi tugu ili žalost, radovanje kad sretne nekog poznatog psa ili čoveka, glasovi prate i umiljavanje ili najavljuju dolazak hrane. Neki zvuci upozoravaju na dolazak predatora i čak mogu pojasniti drugom članu čopora da li se radi o letećem ili zemaljskom predatoru. Kad čuju zavijanje drugog vuka, čopor menja orijentaciju kretanja, čak i formaciju. Ako preti opasnost, oni sabijaju svoj čopor i počinju da se kreću bliže nekom prirodnom zaklonu. Zalazeći u ovako tanane detalje shvatamo da je njihov sistem komunikacije daleko složeniji nego što se ikada pre toga mislilo.

U osnovi, prema spremnosti na komunikaciju, pse možemo podeliti u dve grupe:

– bučni psi, koji stalno laju i imaju mnogo toga da kažu

– tihi psi ili oni koji malo ili nimalo ne laju.

Bučni i tihi

U prvu grupu spadaju nemački ovčari, jorkšir terijeri, baseti, mini šnauceri, sibirski haski, aljaski malamut, čivava, pomeranac, pinčer, bigl, pekinezer. Zanimljivo je napomenuti da se za sibirskog haskija i malamuta ranije smatralo da su ćutljivi psi. Rase koje vole da pričaju imaju i druge ekstravertne osobine i vole da se druže. Naravno, i njihovo ponašanje najviše zavisi od sredine u kojoj su odrasli i od odnosa vlasnika prema njima.

U tihe pse pre svega spadaju labradori, retriveri, doge, ovčarski psi kao što su azijati, šarplaninci, akita inu terijeri i drugi. Očito je da neki od ovih naših „ćutolologa“ kriju i jedan stepen agresije. Kao primer prikrivene agresije možemo navesti i koker španijela. Ovo je jedini pas o čijoj je agresiji napisana i knjiga. Možemo samo konstatovati da izgled i te kako može da prevari.

Osnovna vokalizacija kod pasa jeste izražavanje sreće. Ovo osećanje prati kratko oštro lajanje koje ponekad može preći u neku vrstu piska. Naravno, ovde i telo igra značajnu ulogu. Kratko lajanje je i najava nečijeg dolaska, ali nekog ko je poznat, dok kratko lajanje s malim pauzama znači upozorenje, tj. dolazak nekog ko je nepoznat. Kratko lajanje s produženim zadnjim slogom znači sreću zbog dolaska hrane ili najavljuje neki događaj koji psu prija, kao što je izlazak napolje.

Srećan i tužan ton

Produženo lajanje koje na kraju prelazi u cviljenje najavljuje odlazak neke drage osobe ili osećanje da će pas ostati sam, dok potmulo i isprekidano lajanje izražava nezadovoljstvo, recimo hranom ili uslovima u kojima se pas našao.

Agresija se glasovno uvek izražava kroz režanje. Ono može biti odbrambeno, kad pas pokušava da otera opasnost i takva vrsta režanje je potmula i tiša. Jako režanje je uvek upozorenje pred napad i pas ima povijen stav koji omogućava skok.

Zavijanje je još jedan od osnovnih komunikacionih glasova i skoro uvek izražava tugu ili upozorenje. Takođe, naučnici koji se bave tumačanjem glasova kod pasa tvrde da je ovaj vid komunikacije skoro uvek izazvan nekom vrstom straha i nesigurnosti. Primećeno je da je zavijanje veoma često kad pokušavaju da pevaju prateći neku melodiju.

Potrebno je nagasiti da psi imaju i svoju boju glasa, i da ih i po tome možemo prepoznati, a i verovatno je da se osim mirisa i oni međusobno prepoznaju po glasu jer su sluh i njuh njihova osnovna čula. Zanimljivo je da i vlasnici prepoznaju svoje pse po glasu iako ih ne vide. Pri tome vlasnici takođe prepoznaju i emociju svog ljubimca na osnovu lajanja (ugroženost, radost, spremnost na igru i tako dalje). Studije koje su rađene u svrhu diferencijacije tipova lajanja pokazale su da i u okviru lajanja postoje suptipovi glasova za određeni broj informacija, pogotovo kod pasa koji su prošli osnovne treninge odbrane i napada, kojima ovi psi najavljuju pojavu nekoga koga poznaju ili javljaju dolazak nepoznate osobe.

U ovoj oblasti, koja je još uvek u povoju, postoje naravno i mnoge nedoumice. Istraživanja pokazuju da čak i ljudi koji nemaju pse i nisu nikad bili u dodiru s njima, mogu pravilno da tumače osnovne signale lajanja. Ovaj zaključak sugeriše da je jezik sisara u jednom svom delu univerzalan i da je zajednički za sve vrste sisara koji imaju sposobnost da proizvode zvuk. Ovakav stav samo dokazuje da postoji zajedničko genetsko poreklo zvukova i da svi sisari proizvode veoma slične glasove za određenu vrstu emocija. Možda je i ovo jedan od razloga zašto ljudi koji su otuđeniji od svoje sredine biraju za kućne ljubimce pse koji su više skloni lajanju. Izgleda da je ipak potreba za komunikacijom jedna od najprimarnijih u svetu sisara.

Bučni psi

nemački ovčari

jorkšir terijeri

baseti

mini šnauceri

sibirski haski

aljaski malamut

čivava

pomeranac

pinčer

bigl

pekinezer

Tihi psi

labradori

retriveri

doge

ovčarski psi

šarplaninci

akita inu terijeri