Milica Vučković: Koča je našao mene, ne ja njega - Pet Magazine
Od Dunja Božić - 01/06/2021

Milica Vučković: Koča je našao mene, ne ja njega

Mlada slikarka, književnica, tatu majstor, autor podkasta “Psi i ostali”, Milica Vučković pokušava da uz sve obaveze posveti svoje vreme i psima koje sreće svaki dan, ali pre svih jednom mešancu pod imenom Koča. Kaže da nije od onih koji se aktivno bave udomljavanjem, ali da se lepo oseća kada nahrani pse sa ulice, a ponekad zna i da “pokupi” neko štene i nađe mu novi i bolji dom. O svemu ovome, ali, naravno,  najviše o Koči, njihovom prvom susretu i međusobnoj ljubavi i privrženosti, Milica nam je pričala, uz kafu, naravno.

Foto: Privatna arhiva

Kako je izgledao prvi susret sa Kočom? Znam da je u pitanju neka nesvakidašnja i simpatična priča …

Kada sam se preselila iz stana u kuću, odlučila sam da najzad uzmem psa. Poslednjeg sam imala pre desetak godina. Nikad nisam bila pristalica kupovine pasa budući da ima toliko pasa lutalica na ulici, mislila sam, otići ću u neki azil da usvojim psa, otići ću baš ovih dana, evo, otići ću baš sledeće nedelje… Ali to se, naravno, mesecima nije desilo. Onda sam, jedne subotnje večeri po izlasku sa posla, ispred Narodnog pozorišta u centru Beograda, srela ženu koja na povocu drži malog žuto-belog psa. Sagla sam se da ga pomazim, a on je počeo da mi skače po glavi, da me grize onim svojim zubićima. Podigla sam glavu, a žena je pružila povodac i rekla “Vodite ga molim vas”.

Zašto bi to nekao rekao, verujem da si se iznenadila.

Ni meni nije bilo najjasnije o čemu se radi, ali se ispostavilo sledeće. Žena je čekala svog supruga koji je svirao u orkestru pozorišta, baš u operi u kojoj sam ja bila asistent scenografije. Njih dvoje imaju dve ćerke tinejdžerke koje su im kući dovlačile kojekakve ljubimce sa ulice. Imali su već dva ili tri psa, ne sećam se, nekoliko mačaka, kanarinaca, pa čak i jednu žabu koju je ćerka našla u parku. Donela je žabu kući sa molbom da je pričuvaju nekoliko dana dok ne budu mogli da se odvezu na Adu Ciganliju i vrate je u svoj prirodni habitus (smeje se).

Dakle, pas je kod tinejdžerki bio donekle na “privremenom smeštaju”?

Taj mali žuto beli pas koji će se kasnije zvati Koča, bio im je zaista suvišan, pokupili su ga sa ulice jer je bio povređen, izujedali su ga drugi veliki psi. Bilo mi je žao Koče, ali nisam bila sasvim sigurna da li je to baš taj dan kada želim da usvojim psa, kao što sam rekla, bila je subota, bila sam bez kola, živim daleko, kod kuće nisam imala ni hranu ni ništa. Njen muž je napokon izašao a ona je veselo rekla – “Našli smo devojku koja će da usvoji psa!” Par minuta kasnije oni su se udaljavali preko Trga Republike, a ja i Koča ostali smo na ulici i gledali se. Sećam se da sam ga šetala gradom te večeri, i da su svi zastajali da ga pomaze i da pitaju kako se zove, kako to već biva. Odgovarala sam svima da nemam pojma, da sam ga tek sada našla, i pitala ljude kako bi ga oni nazvali. Bilo je raznih predloga, sećam se da je devojka koja je prodavala kokice rekla “Meda”, bilo je i puno onih “Pufi, Fufi, Fifi”, predloga, ali na kraju se ipak ispostavio na Koču. I eto, tako je Koča našao svoj dom, zaista je našao on mene, a ne ja njega.

Koča je došao u dom u kojem je već bio pas, je li atmosfera bila prijateljska?

Moj momak imao je tada labradora Korta, koji je najveći car na svetu. To je najfiniji i najdresiraniji pas koji postoji, iako ga Stefan nikada nije nešto posebno dresirao. Korto je, jednostavno, bio takav, bio je onaj čovek-pas, bezuslovno je voleo i slušao Stefana. Kada bi me mrzelo pre posla da idem u radnju, Stefan bi pošao sa njim, kupio kafu i dao Kortu, a Korto bi se kroz tri bloka sam vratio kući, ušao u zgradu i došao do vrata od stana sa kafom u ustima. Donosio je tako i cveće i novine, a u pet-šop u kraju išao je sam, i ne šalim se. Prodavačice su ga znale, spakovale bi mu kesu granula spustile na pod, a on bi uzeo i nosio kući, svi u kraju su ga znali. Takav je bio Korto. Kada se Koča pojavio, Korto je imao već trinaest godina, i Koča je bio sve suprotno – ništa nije slušao, grizao je sve, uneređivao se po kući, potpuni jedan poremećaj pažnje, nije slušao nikoga. Ali je zato slušao Korta. Od njega je pokupio sve fore, da ti donese papuču kada dođeš kući, da sam uzme povodac kada hoće da se šeta, Korto ga je sve to naučio. Isto tako, u neku ruku mislim da je Koča podmladio Korta. Korto, koji je inače dosta spavao i bio lenj, pravi matorac, uz je Koču počeo da se više kreće, da se igra po ceo dan. Baš su bili dobri drugari njih dvojica. Kada nas je Korto napustio, Koča je zaista bio u depresiji neko vreme. Čudno je to, taj mali pseći svet. Koča je, naravno, i dan danas čista budala, iako ima pet godina i dalje se ponaša kao štene, razmažen je do besvesti i sluša samo ako baš mora. (smeje se)

I dobro, šta Koča voli da radi, kakav je sa drugim psima, mačkama?

Budući da je navikao na društvo odnosno odrastao uz drugog psa, on baš ne voli da bude sam. Voli kada kod nas dođe bilo ko sa kim može da se igra, bilo da su to drugi psi, deca, samo da mu neko posvećuje pažnju. Moji prijatelji najviše vole da dođu kod nas sa klincima, jer onda znaju da su mirni. Mi pijemo kafu dok klinci trče za Kočom, jašu ga, bacaju mu lopticu ili voze sa njim skejt. Generalno je druželjubiv pas i voli druge pse, nije agresivan, štaviše, mislim da je suviše plašljiv. Jednom ga je napao neki pit iz komšiluka kojeg je neki pametni komšija šetao bez povoca. Ujeo ga je za zadnju nogu i zaključao se. Koča je sve vreme dok ih nismo razdvojili stajao mirno, nije se ni čuo ni pomerio. Bojala sam se da će to ostaviti neku traumu na njega, da će postati nepoverljiv ili agresivan, kako to već biva, ali nije. I dalje voli sve druge pse, ali ako oseti neki problem onda se sklanja. Ali, postoji još jedna stvar. On je definitvno mešanac nekog lovačkog psa.

Koji su te razlozi naveli da to prepoznaš?

To smo ustanovili jedne zime kada nam se u podrum kuće zavukao pacov. Tog pacova danima nismo mogli da ulovimo, stavljali smo zamke, mišolovke, nismo smeli da stavljamo otrov zbog pasa. Da napomenem. Koča je inače bio taj koji se plaši svega, buke, motora, grmljavine, petardi – svega doslovno, dok je Korto bio totalna flegma, nije se uzrujavao ni oko čega. Te večeri, nešto sam radila u podrumu, i pojavio se pacov. Ja sam skočila na sto od straha, Korto ga je pogledao i okrenuo se na drugu stranu, a Koča, Koča je poludeo. Krenuo je mahnito da ga juri po podrumu, da obara stvari. Uplašila sam se, jer sam mislila da je on toliko smotan i da će pacov ujesti njega a ne on pacova. Na kraju je pacov uskočio u neki betonski kanal kroz koji je išla nekakva instalacija, i Koča je uskočio za njim. Pretrnula sam od straha, prvo, taj kanal je bio jako mali, mislila sam da će se zaglaviti, a drugo, jedan na jedan sa pacovom u tom malom prostoru, mislila sam da će Koča izgubiti. Na posletku, na drugom kraju kanala, Koča se izvukao držeći mrtvog pacova. Nisam mogla da verujem. Tada je negde i Stefan počeo da ga uvažava. Isto tako jednom je ulovio krticu u bašti, nekad tamani guštere kada mu je dosadno i kada ja ne gledam. Kada gledam, pravi se da je “normalan”. Svakako, sa nama ne ide na duga putovanja jer nas dvoje obično putujemo motorom. Ali kada idemo na vikendicu ili na neke izlete, vodimo ga. U kolima je normalan, ima svoje malo carstvo u gepeku, koji je veliki i večito prekriven dlakama. i ljudi iz autoperionice me “mrze” zbog toga.

Kao mala nisi imala psa, iako si želela. A danas, osim što imas Koču, si veoma aktivna i kada je spasavanje i udomljavanje pasa u pitanju?

Tako je. Živeli smo u jako malom stanu i moja mama prosto nije volela ljubimce, bila je od onih žena čije su kuće uvek cakum-pakum. To ne znači da nije volela životinje, samo, nije volela da ih ima u stanu. Zato je otac od moje najbolje drugarice iz detinjstva bio veterinar, pa smo tako skupljali i vakcinisali sve moguće pse lutalice u naselju. Sve smo ih hranili i negovali. Odrasla sam uz pse, na neki način, Cerak je takvo naselje bio ranije, bilo je puno pasa lutalica, možda sam zato, između ostalog, i vezana za njih. Nisam od onih, to uvek govorim, koji se aktivno bave udomljavanjem pasa. Hranim i dalje sve okolne lutalice, a ponekad uzmem i neko štene sa ulice i pokušam da ga udomim. Do sada mi je to uspevalo, baš prošle zime na našoj kapiji pojavio se neki mešanac jazavičara, nije imao par meseci. I pored dva psa, morali smo da ga uzmemo. Srećom, neka divna devojka se svega par dana nakon toga javila da ga udomi. Eto, toliko mogu.

Related Posts

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *