Maja Iskjerdo: Panta i dalje čeka svog Miloša - Pet Magazine
Od petmagazine.rs - 30/12/2021

Maja Iskjerdo: Panta i dalje čeka svog Miloša

Crni ruski terijer, kog su Miloš Šobajić i Maja Iskjerdo udomili pre četiri godine, jako teško je prihvatio umetnikovu smrt

Piše: Teodora Spasojević
Foto: CorD Magazine

Panta, crni ruski terijer stigao je u dom nedavno preminulog slikara Miloša Šobajića i njegove supruge Maje Iskjerdo, profesora arhitekture i psihologa, 1. septembra 2017. Tačno dan posle njihovog venčanja u Beogradu.

– Čim smo se venčali, dobili smo malo, dlakavo i razigrano dete, kome smo dali ime Panta, iako mu je pravo ime Pablo (mada je Miloš uporno tvrdio da se zove Pikaso). Stigao nam je iz Pančeva i imao je tri i po meseca – kaže Maja.

Dve nedelje pre nego što je postao član njihove porodice, išli su da vide i njega i njegove biološke roditelje. Otac mu je pravi džin, a majka “sitna devojka”.

– Miloš se zaljubio u ruske terijere, a kako nas je moja Taša, nemački ovčar, iznenada napustila u svojoj devetoj godini, bila sam dosta nezainteresovana za druge pse. Zato Pantin i moj odnos na samom početku nije bio tako blizak kao Milošev sa njim. Od prvog dana ga je pazio, mazio i, naravno, razmazio – objašnjava naša sagovornica.

Ipak, Panta joj se ubrzo potpuno podvukao pod kožu, pa ga je, kao i Miloš, doživljavala kao njihovo dete. Što on, kaže, i jeste:

– Miloš i ja smo toliko želeli da imamo bebu, ali Bog nam je poslao Pantu, divnog dečaka, stalno umiljatog, stabilnog, mirne naravi, koji nas neizmerno voli.

Najveću traumu doživeli su kada je Panta otet. Još je bio mali, imao je šest meseci. Maja je bila u Japanu, na nekom kongresu, kada ju je Miloš pozvao oko dva -tri sata ujutru. Uspaničeno joj je rekao kako Pante nema.

– Osetila sam ogromnu količinu straha i uznemirenja, pa sam uzela karte za prvi let za Beograd. Tada sam shvatila koliko volim to prelepo, dlakavo biće!

Sve se desilo tako što je Šobajić slikao u ateljeu, na Vilinim vodama. Pas mu je skoro uvek pravio društvo, pa i tog dana.

– Moj suprug je upadao u stanje transa dok slika. Pored njega je moglo svašta da se dešava u tim momentima stvaralačke energije, pa nije ni primetio da su neki ljudi ušli u atelje, da su bili pored njega i da su odneli Pantu. Krađa je prijavljena policiji, koja, nažalost, ništa nije uradila – seća se Maja.

Onda su napravili “fejsbuk” stranicu “Traži se Panta”. Tad je nastao haos. Zvali su ih ljudi na svakih pola sata, što nju, što njega, sa raznim informacijama: te da su ga videli na Adi, pa u Zemunu, zatim na Banovom Brdu, na Konjarniku, u Resniku i tako redom. Jurili su, ona na jednu stranu, on na drugu, pa ko ga nađe. Međutim, od Pante ni traga. Otišli su nekoliko puta i do “Karton sitija”, ispod Pančevačkog mosta, ali su im tamo rekli da oni nikada nisu videli takvog psa.

– Nakon sedam dana traženja i lutanja, sedam dana koji su izgledali kao večnost, kasno uveče, zvoni Milošu telefon: “Alo deda, ti si, bre, onaj što traži crnog kera?” Miloš kaže: ” Taj sam”. Sa druge strane žice: ” Deda dođi sam, ali sam, čuješ, tačno u ponoć, imamo kera, ponesi pare”. Sve je delovalo kao početak nekog krimi filma. Otišli smo zajedno u “Karton siti”, tačno u ponoć, kako su i rekli. Prvo su se malo ljutili što nije sam, a onda su me proglasili za njihovu sestricu. Tako sam ja, sestrica, bila sa jednom grupicom, uglavnom žena, dok je Miloš otišao da “identifikuje” Pantu. Dolaze Panta i Miloš ka meni. Pas prljav, izmučenog izgleda, delovao je potpuno izbezumljeno. Kako je video naš auto otrčao je do njega.

Tada se pojavio i takozvani Kralj. Došao je po svoj novac: “Deda, daj 100 evra za kera, moji ljudi su ti ga našli”. Međutim, odjednom se pojavi grupa “pobunjenika” i jedan mladić, verovatno vođa grupe, kaže: “Ne, deda, njemu, nego meni. On mi je rekao da ga ukradem, ali ja sam ti ga vratio!” Pa onda gleda u Maju da bi ona intervenisala. I dok je trajala svađa, Miloš, Maja i Panta pobegoše kući.

Svakog leta i zime njih troje odlazili su na zajedničko putovanje. Često su išli zajedno i na Miloševe izložbe, pa i na slikarske kolonije.

Bili su zajedno po skoro celoj Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i na moru, u Grčkoj.

Miloš je često vodio Pantu u atelje. Jednom je došao kući sav ushićen i doneo novu sliku: “Pogledaj, moje novo slikarstvo,” rekao je Maji. Ta slika je bila malo drugačija od njegovog stila, ali ipak prepoznatljivog, energičnog poteza:

– Onda pogledam Pantine šape, koje su bile ofarbane u plavo i crveno. Kaže Miloš: “Malo smo zajedno slikali!” Panta je samoinicijativno ubacio šape u boje, koje su bile na podu. Miloš je onda oborio i sliku, dok je Panta trljao šapice po njoj, pa na kraju i skakao po platnu. Tako je nastalo njihovo zajedničko delo. Jedva smo Panti očistili noge!

Najbolniji momenat i za Maju i za Pantu, bila je nedavna smrt Miloša Šobajića. Veliki slikar preminuo je 24. aprila. I on i supruga dobili su koronu, a Miloš potom i bolničke bakterije.

– Kada se to desilo, tek sam bila otpuštena iz bolnice, i dalje sa upalom pluća, pa je Panta bio kod naših prijatelja, Srđana i Sandre. Javili su mi da se upiškio u 3.11 sati ujutru, istog trena kada je Miloš napustio svoje telo. Panta, inače, nikada ne piški u kući – priča Maja.

Njegov povratak u stan, koji je, kako opisuje, odisao surovom tišinom, bio je traumatičan. Uleteo je i tražio Miloša. Trčao je i upadao u svaku sobu, otvorajući vrata tamo gde su bila zatvorena, i na kraju odjurio do slikareve strane kreveta, stavljajući glavu na njegov jastuk:

– Pretpostavljam da je želeo da mi da do znanja koga traži. To mi je sve bilo toliko teško, da sam morala što pre da izađem iz kuće. Panta, koji nikad ne pretrčava preko ulice, otrčao je do Miloševog, odnosno našeg automobila, i stao ispred. Nisam mogla da prestanem da plačem. Uhvatila sam ga za ogrlicu i šetali smo satima. Nisam tog dana bila sposobna da se vratim u stan. Na kraju sam shvatila da nema druge, nema bežanja, tu sam gde sam i mogu ili da umrem ili da idem napred. Odlučila sam se za život, kao što se odlučio i moj Miloš kada mu je umrla Lotka (prva supruga, prim. aut.).

Život bez Miloša za oboje je potpuno drugačiji. Panta se od tada plaši samoće, boji se da će biti ostavljen. Naučio je u međuvremenu da otvara vrata od kupatila, pa svaki put kad Maja uđe, ulazi i on. Da mu bude na oku. Kada se igra, a ona krene na spavanje, momentalno prekida igru i ide da legne pored nje. Jedno vreme nije mogao da jede normalno, ali mu se apetit vratio. Navikao se da Maja i Miloš više ne dele obaveze, da u četiri šetnje u toku dana, pa i u onu ranu jutarnju, ide samo sa njom.

Ipak, i dalje voli da odlazi na mesta i u kafiće u koje je išao sa čuvenim slikarem.

Želja joj je da jednom sa Pantom poseti grobno mesto u kom se nalazi Miloševo telo. Jer njegov duh je, kaže, uvek sa njima.

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *