Trojica velikana književnosti, muzike i politike bili su možda i najveći obožavaoci mačaka u istoriji. Lenon ih je u jednom trenutku u domu imao deset, s Hemingvejem ih je 30 živelo na Kubi, a Čerčil je testamentom utvrdio da njegovim imanjem uvek mora gospodariti narandžasta maca

Tekst: magazin Mačka

Vinston Čerčil, nekadašnji premijer Velike Britanije

Razmaženi mezimac Džok

Veliki državnik koji je Britaniju tokom Drugog svetskog rata hrabro predvodio u borbi protiv nacizma, uprkos nadimku „britanski buldog“ koji su mu nadenuli Rusi zbog tvrdoglavosti i upornosti, zapravo je više od svega voleo – mačke.

Neretko su ga fotografi „hvatali“ kako mazi ulične mace, a jednu je posebno zavoleo, toliko da je uvrstio i u svoj testament. Naime, na dan svog 88. rođendana, Džok Kolvil – jedan od njegovih sekretara, poklonio mu je narandžasto mače belih šapa i grudi.

Čerčil ga je nazvao Džok, a neretko ga je javnosti predstavljao i kao svog ličnog pomoćnika. Mogu se pronaći zapisi koji ukazuju na to da je svog ljubimca veoma razmazio i da ga je tretirao kao ravnopravnog člana porodice, ako ne i omiljenog. Džok je uz svog vlasnika bio i na samrtnoj postelji.

Zbog ogromne ljubavi koju je osećao prema svom mačku, ali i prema macama uopšteno, Čerčil je čak i u svom testamentu napisao da njegovim imanjem u Čartvelu uvek mora slobodno da šeta jedna narandžasto- bela mačka po imenu Džok.

Čerčilova porodica je 1966. godine imanje ostavila Nacionalnom fondu za očuvanje istorijskog blaga, i zaposleni posvećeno vode brigu da želja britanskog premijera uvek bude poštovana, a tradicija „narandžastih vladalaca“ sačuvana.

Prvi Džok uginuo je devet godina nakon Čerčilove smrti i sahranjen je na groblju kućnih ljubimaca u Čartvelu, a Nacionalni fond se i danas trudi da Džok uvek ima „dostojnog“ naslednika. Trenutno na imanju koje je pretvoreno u muzej posvećen ovom velikom državniku živi Džok Šesti, najnestašniji od svih. Ovaj mačor uživa da oštri kandže na gotovo svim predmetima koji mu padnu šapa, pa je ovo prvi Džok kojem nije dozvoljen ulaz u sve prostorije kako ne bi oštetio eksponate. Međutim, njemu to uopšte ne smeta, jer ionako najviše voli da leškari na klupi u bašti sa Čerčilovim imenom.

Džon Lenon, muzičar, kompozitor i gitarista Bitlsa

Lud za mačkama

Muzička legenda dvadesetog veka, žestoki protivnik rata i harizmatični aktivista koji je organizovao mnogobrojne marševe u slavu mira, u istoriji je ostao upamćen i kao veliki ljubitelj mačaka. Mnogi bi čak rekli – bio je lud za njima. 

Iako je godinama u svom domu gajio i dva psa – Seli i Bernarda, mace su ukrale njegovo srce. Poznata je priča da je kao dečak rastao uz mačora po imenu Elvis, kojeg je udomila njegova majka Džulija. Oboje su ga obožavali, a kad se jednog dana njihov Elvis omacio, shvatili su da zapravo sve vreme imaju ženku. Ipak, ime joj nikad nisu promenili. Nakon Elvisa u njegov dom su ušetali mačori Tič i Sem, a mačka Tima (mešanca persijske mačke) spasao je jedne zime s ulice, iz dubokog snega. I on mu je bio najdraži mezimac. Svakog dana Tim bi uskočio u Džonovu korpu na biciklu i zajedno bi išli u lokalnu liverpulsku ribarnicu u nabavku za sve mace u domu Lenonovih. Često je, i kad je stekao svetsku slavu u Bitlsima, pominjao Tima u intervjuima i redovno odlazio da ga poseti kod majke. Tim je živeo neverovatnih 20 godina!

U dom sa svojom prvom suprugom Sintijom najpre je doveo mace Mimi i Babađi, a onda su vremenom broj svojih mačjih mezimaca povećali na čak deset. Sredinom šezdesetih godina imao je i macu po imenu Isus, baš kao i njegov prijatelj iz benda Pol Makartni.

Potom su na red došli mačići koje je neko s ulice doneo u kutiji u studio u kome je radio Lenon. Iako je isprva bio izričit da zbog stalnih putovanja ne može da uzme nijedno, kući je poveo dva i dao im imena Major (Glavni) i Minor (Niži, Drugi). 

Sa svojom životnom ljubavi Joko Ono gajio je crnu i belu mačku koje su se zvale So i Biber, kao i dve ruske plave mačke po imenu Gertruda i Alis. Poslednjih godina života, u njegovom domu živele su još tri mace – Miša, Saša i Čaro.

Veliki umetnik nije ih samo voleo i brinuo o njima kao o deci, već ih je rado i crtao, a najbolje ilustracije ukrasile su njegove knjige.

Ernest Hemingvej, književnik i novinar

Divio se mačjoj nezavisnosti

Prvu mačku poznati nobelovac, avanturista i svetski putnik dobio je od brodskog kapetana u gradu Ki Vestu na Floridi gde je živeo godinama. Ova maca po imenu Grudva snega (Snowbal), za koju se veruje da je bila rase mejn kun, rođena je s prekomernim brojem prstiju – imala ih je šest. Ovaj deformitet poznat je pod imenom polidaktilizam. Nakon nje, brojne mačke s ovom deformacijom živele su u Hemingvejevom domu, a zbog njegove privrženosti svojim pomalo neobičnim mezimicama, danas se sve mace rođene s ovim deformitetom nazivaju Hemingvejeve mačke.

Zabeleženo je da se macama divio zbog njihove inteligencije, elegancije, hrabrosti i nezavisnosti. Svojim ljubimcima davao je imena filmskih zvezda i likova iz svojih romana. Jedna za drugom, mace su dolazile u njegov dom i tu ostajale. Pravile su mu društvo dok je pisao, jedna je s njim čak volela i da popije po koju kap viskija. Na Kubi ih je u njegovom domu živelo čak 30. Poznati pisac, genije i ludak, kako su ga mnogi zvali, bio je strastveni lovac, pa je imao i nekoliko lovnih pasa. Obožavao je životinje i uvek im se radovao, mazio ih i puštao da gospodare kućom.

Ostala je upamćena njegova izjava: „Ljudima gotovo uvek polazi za rukom da sakriju svoja osećanja, mačkama nikada.“

Danas u muzeju Ernesta Hemingveja na Floridi živi pedesetak mačaka, mahom potomaka njegove prve ljubimice Grudve snega i gotovo polovina ima šest prstiju.