Za ljubimce je imao i pse, i hrčka, i ribice, i papagaje, i kornjaču, ali se, kako kaže, ipak s mačkama najbolje razume. U svom domu ima dve ženke prema kojima ima zaštitnički, gotovo očinski odnos 

Tekst: magazin “Mačka“
Foto: Privatna arhiva

Marčela često opisuju kao pisca kojem se dogodila muzika. Sigurni smo da među našim čitaocima, naročito onim mlađima (mada i starijima, zašto ne) ima mnogo ljubitelja njegovih pesama, baš kao što i mnogi sa zadovoljstvom i u dahu čitaju njegove romane. Ono što možda niste znali, a što smo za vas otkrili, jeste da je Marčelo i veliki ljubitelj životinja.

U svom domu ima dve mačke, i između mnogobrojnih obaveza izdvojio je malo vremena i za naš magazin „Mačka”, na čemu smo mu veoma zahvalni. Posebno nam je drago što naš magazin čita od prvog broja.

Prvo što smo ga zamolili jeste da nam odgovori na nekoliko leksikonskih pitanja, kako bismo upoznali njegove prelepe ljubimce.

Kako se zovu tvoje mačke, koliko imaju godina i kako su stigle u tvoj dom?

– Zovu se Miška i Arja, i obe su nađene same, na ulici, kad su bile male. A kada je reč o godinama, zanimljivo je kako lakše podnosimo svoje godine nego godine svojih ljubimaca: otkucao sam da Miška ima tri i po, a onda shvatio da će otprilike u junu zapravo imati punih pet! Arja je godinu i po mlađa od nje. Naravno, dobila je ime po Arji Stark, jer je kao mače pokazivala otprilike takvu neustrašivost. Miška se silno trudila tih prvih dana da jasno stavi do znanja ko je tu starosedelac, ali Arja je se nimalo nije bojala. Sve troje smo prilično različite osobe, ali znamo jedni drugima bubice i zato naše cimerstvo sasvim lepo funkcioniše – kaže Marčelo za naš magazin.

Da li su to tvoji prvi kućni ljubimci ili si ih imao i ranije?

– O, imao sam i pse, i hrčka, i ribice, i papagaje, i kornjaču… ali izgleda da se ipak najbolje razumem s mačkama. S tim što su, igrom slučaja, ranije to bili mačori. Dve devojčice su pak sasvim druga priča – ne bih da preteram govoreći kako u tome možda ima nečega od one posebne nežnosti očeva prema ćerkama, ali zaista, s mačorima si uvek nekako drugar, dok je ovo posve drugačije: nekakav zaštitnički odnos pomešan sa „makar mi se popele na glavu, nema veze”. Naravno, one to znaju i neretko zloupotrebljavaju, ali to je deo njihovog šarma. Evo, vidite! Čak ni u intervjuu ne umem da ih optužim.

Šta je ono što kod svojih, i kod mačaka generalno, najviše voliš?

– Volim njihovu istovremenu samostalnost i privrženost, valjda otud što mi se to i kod ljudi dopada. Mačke stvarno imaju svoj život (taj i još osam, je li), i to ti vrlo jasno stave do znanja. Što ne znači da nisu druželjubive, naprotiv. Samo su dobre u postavljanju granica. Ljudi koji ih ne poznaju dovoljno i ne žive s njima često ih smatraju sebičnim i svojeglavim bićima, dok one naprosto nisu snishodljive, i to je sve. One svakako nisu za osobe sklone gazdovanju i šefovanju, odnos s njima jednostavno ne funkcioniše tako.

Često imaš mnogo obaveza, ideš na putovanja zbog koncerata… Kako uspevaš da uskladiš profesionalne obaveze i obaveze vlasnika dveju mačaka? Da li ti neko pomaže, pričuva ih?

– Stalno žongliranje između obaveza i privatnosti odavno se nametnulo kao jedini način života, svi mi pokušavamo da u tom sveopštem metežu ne izgubimo sebe. Oni koji žive s mačkama verovatno su u blagoj prednosti, jer one vole svoje vreme koliko i vreme koje dele sa svojim ljudskim prijateljima. Svakako pomaže i to što ih je dve. Dok je tu bila samo Miška, moja tadašnja devojka i ja smo davali sve od sebe da gotovo nikad ne ostane sama u stanu. Otkad je Arja tu, mnogo je lakše. A kada putujem, dođu moji roditelji i budu sa njima. Naravno, uz neizbežan komentar kako im je, eto, zapalo da umesto unučadi čuvaju mačke. Ali pošto je Arja maza, umiljatošću ih svaki put iznova pridobije. S druge strane, Miška je oduvek prava mala dama, zli jezici bi čak rekli snob: nepoverljiva je prema nepoznatima, a moje roditelje uporno nastavlja da tretira kao nepoznate. Mislim da je razumela to oko unučića i da im tera inat.

U čemu tvoje mačke najviše uživaju – igri, klopi, maženju, spavanju…? 

– Iako se Miška, zahvaljujući svom potpuno sivom krznu i otmenosti, lažno predstavlja kao čistokrvna ruska plava mačka (otud i ime), ona zaista ima sve osobine te rase. Sećam se vašeg članka o njima, mogao sam da štikliram svaki navod: stidljivost, privrženost ljudskom cimeru, gracioznost balerine – a posebno sklonost ka visinama. Ne postoji polica s knjigama na koju se nije popela, a praktično mi je čitav stan biblioteka. Isto važi i za kuhinjske elemente ili ogromno jaje od pruća, koje mi u dnevnoj sobi glumi fotelju. Mislim da je upravo taj kućni alpinizam njena omiljena aktivnost. Sa Arjom pak nema nikakve dileme: hrana. Izgleda da iz svog najranijeg detinjstva na ulici jedino pamti glad, jer je halapljiva kao da veruje kako sledećeg obroka možda neće biti. To, i mažnja. Ima i ova zanimljivost: ljudi misle da sam je dresirao da mi donese igračku miša kad ga bacim preko sobe, a u stvari je tu igru „ja donesem, a ti baci ponovo” sama izmislila još kad je bila mače. Dakako, obožavaju da jedna drugoj prave zasede, da se posvađaju i pomire – i da glume dobro organizovan čopor kada neki insekt uđe u kuću. O, tu svaka svađa prestaje i postaju uigrani lovački tim.

Da li imaju neke posebne prohteve?

– Posebne ne. Samo one uobičajene, koje već spomenusmo: žele pažnju i žele da ih ostaviš na miru kad ne žele pažnju. Arja bi verovatno dopisala prohtev da obe činije za hranu pripadnu njoj, a Miška da joj se malo-malo dozvoli da pobegne i napokon podrobno istraži šta to ima na drugim spratovima u zgradi. Razmišljam da taj amandman usvojim, jer na spratu iznad nas živi i jedan pas. Kad ga bude srela, trajno će odustati od tih pohoda na neistražene teritorije.

Šta bi voleo da se promeni kada je reč o odnosu društva prema životinjama? Šta ti smeta, a gde vidiš pomak?

– Mislim da smo generalno svesniji životinja i savesniji prema njima, ali da se i tu oseća nedostatak onoga što je u našem društvu generalno posrnulo – a to je solidarnost. Postali smo skup profesionalnih gledača svog posla do mere koja je naveliko ogavna: u trci zajednice i zadnjice ovo drugo odnelo je ubedljivu pobedu. Ipak, čini mi se da neuporedivo glasnije reagujemo na nasilje prema životinjama, to više zaista ne prolazi nezapaženo, iako nas i na tom, kao i na otprilike svakom drugom polju, čeka još mnogo osvešćivanja. Pri čemu se sve – zaista sve – svodi na brigu o bližnjem, bio on ljudsko biće ili životinja. Popravljajući to, popravljamo i ostalo, jer je sve upravo s time povezano.

Novi roman i novi album

Da li je možda u pripremi neki novi roman ili novi album?

– Oba! Biće ovo prekratka i veoma uzbudljiva godina na kreativnom planu. Ometajući faktor su trusne društvene okolnosti, ali to su borbe u kojima se naprosto mora učestvovati: duboko verujem da, osim ličnih, svi imamo i građanske dužnosti. Tu nema mesta kuknjavi, ma kako prilike izgledale mračno. A kako me na pragu uvek dočekaju dve drage njuške, sve u tom trenutku postane makar za nijansu lakše.

Marko Šelić Marčelo (Paraćin, 22. 1. 1983) diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer Srpski jezik i književnost. Fakultet pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu dodelio mu je počasnu diplomu Magister Humanitas za pedagoško delovanje i poseban doprinos razvoju kulture mladih. Objavio je studijske albume De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treća strana medalje (2008) i Deca i Sunce (2010), romane Zajedno sami (2008), Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica (2012; izmenjeno i dopunjeno izdanje 2016), Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja (2017), zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), stotinak kolumni za različite redakcije i Napet šou (2014), konceptualno delo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova. Nekoliko godina objavljivao je kolumne u „Politici”, ali i u „Huperu”, gde je vodio i rubriku o stripovima. Njegove romane u izdanju „Lagune” možete pronaći u svim knjižarama „Laguna” i „Delfi” u zemlji.

Related Posts

• 
  Goca Tržan: Kod mačaka volim to što ne mole za ljubav i pažnju
• 
  Gorica Popović: Izgubili smo ljubav, a psi su tu da nam je vrate