• Zna se u kraju, kada pronađu nekog psa stave ga kod nas u dvorište i onda im mi pronađemo dom. Gledamo uvek da poznaniku damo psa, jer ne bih mogao da razmišljam o tome da psa dam nekome ko neće da brine o njemu – kaže poznati glumac koji ima mešanca Boleta i labradorku Leu.

Izvor: magazin Pas, Foto: Ivana Todorović

Upoznali smo ga i zavoleli kao simpatičnog Milovana Jakšića Jakšu u filmovima „Montevideo, Bog te video!“ i „Montevideo, vidimo se!“, a uloga inspektora Stanka Pletikosića u seriji „Senke nad Balkanom“ donela mu je status jednog od najomiljenijih i najpopularnijih glumaca u zemlji. Uprkos zgusnutom rasporedu i mnoštvu obaveza, glumac Andrija Kuzmanović ugostio nas je jednog kišnog popodneva, između dve pozorišne probe, u svom omiljenom lokalu – Đura baru na Dorćolu.

Andrija Kuzmanović je borac za prava životinja

Oni koji ga prate na instagramu znaju da je veliki ljubitelj i borac za prava životinja, a mi smo se potrudili da o tome čuju i oni koji društvenim mrežama odolevaju. Mezimca Boleta baš zbog prenatrpanog rasporeda nismo nažalost upoznali lično, ali do kraja intervjua saznali smo sve o ovom nestašnom i šarmantnom mešancu.

• Moj Bole je divan pas. Ugledao sam ga u blizini mog autoelektričara na Zvezdari, i na prvi pogled mi se dopao. Svi ostali psi na ulici su dotrčali do mene, a on nije. I nije to ona standardna priča – svi su mi prišli, on jedini nije i zato sam baš njega uzeo. Nego je totalno bio u svom fazonu i bio mi je gotivan, jer nije napadan – seća se Andrija.

Da li si i pre Boleta imao ljubimce ili je on tvoj prvi pas?

• Imao sam Bubiku pre njega, isto je bila mešanac i nju je sestra našla blizu Buvljaka. Kad je Bole došao kod nas Bubika je imala 14 godina. Znali smo da neće živeti večno, i onda sam rešio da u dom dovedem još jednog psa, da nam bude lakše. Bubi je već imala i jednu tešku operaciju. Ostali smo jednog leta zajedno ona i ja u Beogradu i odlučio sam da učinim nešto dobro kad sam već osuđen da sedim kod kuće. Čini mi se da sam tog leta pao na popravni iz matematike. Moji su otišli na more i Bubi i ja smo imali praznu gajbu. Moji su mi ostavili novac, tada nisam radio, imao sam oko 17 godina, i odveo sam je na operaciju da joj uklone tumor na materici. Imala je tada 11 godina, a ja sam slagao da ima sedam ili osam da bi je operisali. I tom operacijom smo joj produžili život za još jedno šest ili sedam godina. Mnogo sam je voleo. Svakog psa volim, naravno, ali ipak svoje pse voliš najviše.

Kako ste u domu podneli Bubin odlazak?

• Kad je uginula osećao sam se kao da sam zaista ostao bez člana porodice. Ne kao, nego mi je stvarno otišao član porodice.

Imao si i papagaja?

• Imali smo pre nje i papagaja, Kiću – naravno. Živeo je 22 godine! Kod nas životinje dugo žive, jer im je mnogo lepo. Šalim se, ali zadesilo nas je da smo zaista imali dugovečne životinje. Lepo žive ljubimci kod nas, sve im je podređeno i svi smo im podređeni. Ima nas dosta u kući i uvek je neko tu da ih nahrani, a kada nemamo vremena da ih izvedemo, uvek je neko tu da ih pusti u dvorište. Imamo veliko dvorište i deo odvojen samo za njih, gde uživaju kao i prostor gde obavljaju nuždu, posut šljunkom.

Bole je, međutim, pravi troublemaker. U kakve je sve nevolje znao da se „uvali?“

• Nekoliko puta je pobegao od kuće, pao u „muriju za kerove“. Pa ja onda zovem azile, Veterinu Beograd… i idem da ga vadim iz „murije“. Da platim kauciju – kaže s osmehom Andrija. – Sećam se jedanput, sad ima osam i po godina a tada je imao tri, otišao je od kuće i nije ga bilo pet dana. To je bio period oko Nove godine. Mnogo se boji pucnjave i vatrometa, i jedno veče je pobegao iz dvorišta, iz straha pretpostavljam. Tražio sam ga svuda, jurio po Zvezdari, Karaburmi, Mirijevu… plašio sam se da ga nije udario auto. Očekivao sam najgore, a nadao se naravno najboljem. Pitao sam sve koje sam sretao, ali niko ga nije video. I onda, dešava se filmska scena. Ja dolazim kući rano ujutru, na Božić, mislim da je bila 2012. godina, ostao sam duže u gradu. Oko sedam je sati, sviće, sneg počinje da pada, i ja pogledam ka školskom dvorištu, kad lagano iz dvorišta dolazi Bole. Ide pravo do mene i protegne se. Sećam se da sam tada mojima rekao – Evo vam ga položajnik!

Zbog tog svog luckastog karaktera postao je i nadaleko poznat, u kraju, ali i šire?

• On je maskota kraja, svi ga znaju. Skoro smo otišli kod veterinara i neka žena koja je držala mačku u krilu mu se obradovala i kaže – Jao, evo ga Bole. Ja zbunjen pitam – Kako ga znate, jel živite kod nas u kraju, a ona živi tipa pet kilometara od mene. I kaže – Znamo ga, rekao mi je neki čovek da je to čuveni Bole. Prava je maskota i vole ga ljudi. Bole obožava decu, kao i svaki normalan pas. Zapravo, svi su psi normalni, mi smo ti koji ih iskvarimo. Oni nisu nikada ni za šta krivi.

I sada će neko možda pomisliti da je baš nestašan, ali kod kuće je zapravo veoma miran?

• Bokica je miran, baš dobar. Zna da mi uveče skoči u krevet dok spavam, jer ga inače ne puštam. Ima svoj krevetić do mog odmah, pustim ga naravno tokom zime kad je pucnjava, petarde, vatrometi… I to je mnogo smešno, kako uđem u kuću on skoči s mog kreveta na svoj, kao nije bio tu. A ja čim uđem u sobu vidim ostao otisak njegov na posteljini i osetim toplinu gde je ležao. Nekad mi tokom noći skoči u krevet, pa kad se u snu okrenem i rukom pipnem nešto toplo i dlakavo, skočim i odmah se probudim. Pomislim – Šta je bre ovo, a on me gleda začuđen, kao šta ti nije jasno – to sam ja.

Ti i tvoja porodica ste mnogim psima bili hranitelji, spasili ste ih s ulice, a potom udomili. Jel ti teško da pokloniš psa o kojem si brinuo, i s kojim si živeo, iako ga daješ dobrim i odgovornim ljudima?

• Baš smo skoro udomili jednu malenu, vozio sam je u Morović. Kada znam da će pas da živi lepo i da ima redovnu klopu ništa mi nije teško i sa zadovoljstvom sam je odvezao kod novih vlasnika. Baš mi je krivo što smo je dali, ali nismo imali prostora da brinemo i o njoj. Inače, u kući osim Boleta imamo i Leu labradorku, ona i Bole su vršnjaci. Nju smo kupili, a njega našli. I imamo Tufija, tartufara, on nam dođe vikendom, jer živi s mojom sestrom. I kad dođe – on i Bole rade šou! Bole ga je pokvario, jer je Tufi mlađi, dva kriminalca. Stalno izgledaju kao krivci i stalno prave gluposti. I onda imaju onaj pogled – Bole u fazonu ja nisam kriv, a ovaj mali – Bole me naučio. Lea i Tufi diraju čarape i svašta po kući, a Bole ne, on je dobar. Ima neke gumene patkice, i njih obožava, moja mama mu ih je kupila. Kao Soprano – don Bole. Imali smo i kavalier king čarls španijela. Uvek kada udomimo psa kojeg smo spasili, nastavimo da se čujemo s novim vlasnicima. Zna se u kraju, kada pronađu nekog psa stave ga kod nas u dvorište i onda im mi pronađemo dom. Gledamo uvek da poznaniku damo psa, jer ne bih mogao da razmišljam o tome da psa dam nekome ko neće da brine o njemu. Pas će da se snađe na ulici, naći će hranu, neko toplo mesto… ali kada je zatvoren ne može da se snađe ako se o njemu ne brine.

Dok ste bili mali, tvoje dve sestre i ti baš kao i većina mališana, maštali ste da imate mnogo pasa? 

• Kod nas je šou uvek s kerovima. Baka i deka su bili protiv kad smo bili mali, i bio je problem s Bubikom kad je došla, bio sam tada u trećem razredu osnovne. Mnogo smo želeli psa, dve sestre i ja, i otkako živimo sami rekli smo da ćemo imati 100 pasa. Naravno, nemamo ih sto, ali stalno neki psi dolaze i odlaze, ali naša standardna postava je uvek tu. Jako je interesantno i smatram da je uvek drugačije sa životinjama u domu, a imamo sad i jednu bebu malu, Peru, sestrinog klinca koji raste s njima. Čupa im uši i brkove, i ćopi ih za nos. Kada dete odrasta uz psa mnogo je drugačije. Svi porodično volimo pse i smatramo ih ravnopravnim. Uvek se obraduju, a ne traže mnogo. Mnogo volim ulične pse, oni su posebni, pametni. Nikada ih se nisam plašio. Shvatam da se neki ljudi plaše, ali neće oni nikoga da diraju. Najradije bi pošli s tobom, da ti prave društvo. I nikada te ne bi napali.

Ipak, Bole u tvom domu ima i jednu obavezu. On plaća stanarinu.

• Imamo to jedno „mučenje“, da, mi se tako zezamo naravno. Trljam mu njuškicu dok ne kine, jednom u dva meseca, ne češće, a onda ga poljubim u njušku. I tako mi plaća stanarinu. To je njegova jedina obaveza prema meni.

Nemaš baš mnogo slobodnog vremena, a to je jedan od glavnih razloga zbog kojeg ljudi odustanu od kupovine ili udomljavanja psa, u strahu da ne bude previše sam. Kako usklađuješ brojne obaveze sa brigom o psima?

• Da ne živim blizu mojih, odnosno, da nismo u velikoj kući svi zajedno, ne znam zaista kako bih stizao sve. Morao bih verovatno da ga vozim stalno sa sobom. U pozorištu sam pet do šest sati dnevno, nemoguće je nekad. Ali, hvala bogu, prednost moje zajednice je u tome što mogu da imam kućnog ljubimca i više njih, a da ne trpe zbog mog posla.

Sve je više kafića i restorana u gradu, baš kao i Đura bar u kojem sedimo, gde je psima dozvoljeno da uživaju s vlasnicima. Jel vodiš Boleta sa sobom na kafu?

• Slabo ga vodim, jer izađem ujutru rano iz kuće, idem u pozorište, pa onda obično produžim do grada, i nemam baš vremena da idem po njega pa da se vraćam. Zeznuto je u kafićima jer bude i drugih pasa, pa tuča, frka… Podržavam pet friendly lokale, molove gde mogu da šetaju. Što da ne uđu i oni? Ako kupiš za njima i vaspitani su da te mirno prate, zašto da ne. Slikali smo se nedavno Jelisaveta Orašanin, Bole i ja u Ziri, ulazio je u radnje i njušio markirane stvari. Ide čovek, krenuo u obilazak, šeta… Svaki vlasnik kafića, ako želi da mu dolaze razni klijenti, mora da pušta i pse.

Kao što smo na početku rekli, često putem instagrama ističeš koliko voliš pse, podržavaš organizacije koje brinu o napuštenim životinjama i bore se za njihova prava. Apelovao si i da tokom praznika ljudi ne bacaju petarde. Šta ti u našem društvu najviše smeta kad je o odnosu prema psima reč?

• Generalno mi kaskamo za Evropom i za svetom, u svemu. I to nije ništa novo. Ako si iole normalan i pametan znaš da kaskamo. Važno je samo da imaš na pameti da psi traže mnogo manje nego mi. Njima je mnogo lakše udovoljiti i izaći im u susret. Niti bira šta će da jede, niti kakvu ćeš igračku da mu kupiš, kakav je pulover ili džemper koji nosi, kakav povodac… Ne volim korpu da vidim na psu, kao da je kanibal, to mi je katastrofa. Znam da dolazi do ujeda i svega, ali ne volim, naježim se kad to vidim. Mislim da pas napada samo iz straha, i suludo mi je da psu staviš korpu, bude mi ga žao. Jako poštujem ljude koji nemaju psa i ne žele nikada da ga imaju, a poštuju ih – daju psu da jede ili pije, i ne bi ga nikada povredili, šutnuli. To su mi ljudi za poštovanje, mnogo više nego oni koji ga imaju ili su ga imali pa ga izbacili na ulicu, a kao mnogo ih vole. Pas je kao i dete, nema racio, ali oseća. Ima razvijenija čula od nas. Ne kaže se džabe da psi i deca znaju sve, sve osete najbolje. Apelovao bih na ljude – ako ne mogu da pomognu psu, neka lepo prođu pored njega i ostave ga na miru, da ga ne diraju. Klinci vole da se „igraju“ sa psima na neki čudan način, ja to nikad nisam podržavao, a bilo je i u mojoj generaciji, dok smo bili mlađi, ljudi koji bi ih farbali, dirali… Grozio sam se toga i borio se koliko sam mogao protiv toga. Ako ne možeš da pomogneš prođi, ne odmaži. Nemoj da si skot.

Nedavno si upoznao i članove udruženja Levijatan koji se bore protiv nasilja nad životinjama. Koliko je važno da takva udruženja postoje, i da izazivaju kako medijsku tako i pažnju ljudi na društvenim mrežama?

• Momci iz društva Levijatan su skoro bili kod nas na predstavi, i oni iz velike ljubavi brinu o psima. Divni su zaista. Vole pse i samofinansiraju se, a pomažu im i drugi ljudi, pa prikupljaju hranu, novac za bolesne pse… Svaka im čast. Psi su konačno u njima dobili svoje anđele čuvare.

Apel

Andrija je našim čitaocima uputio molbu da tokom zime osim hrane, uličnim psima ostave i vodu.

• Ljudi često ne razmišljaju o vodi, već se leti i zimi uvek apeluje da se hrane psi. Ali veliki problem je što u ekstremnim uslovima oni ne mogu da nađu vodu, a za klopu će se nekako i snaći. Leti ispari, zimi se zaledi i jako im je teško.

Pozorište

Publika je uživala u televizijskim serijama „Senke nad Balkanom“ i „Sumnjiva lica“, a dok nas ne obraduju nove epizode, Andriju možete gledati i u beogradskim pozorištima.

• U Narodnom pozorištu s Jagošem Markovićem spremamo „Ožalošćenu porodicu“, a u Beogradskom dramskom, čiji sam član, igram u predstavama „Zojkin stan“, „Terorizam“, „Tri klase i gospođa Nušić“ i „Anđeli čuvari“. U Madlenijanumu „Male Tajne“, a u Hotelu 88 – predstavu „Hotel 88“. U divnom pozorištancetu Puž igram u predstavi „Lepotica i Zverko“ s divnom ekipom – Rade Nikolić, Nikola Vujović, Anja Alač, Ljuba Bulajić, Miki Damjanović, mali Marko reditelj, Branko, Caca, Vuja, Peđa…