Karakter je urođen, temperament se stiče - Pet Magazine
pas i ogledalo
Od petmagazine.rs - 06/04/2020

Karakter je urođen, temperament se stiče

Psi iz kontrolisanog uzgoja imaju očekivane karakteristike rase, ali je za temperament najzaslužniji vlasnik. Na ponašanje pasa i njihovo psihičko zdravlje utiču i uslovi po rođenju u odgajivačnici, kao i generacije predaka u smislu toga da li su bili radni ili psi za krilo.  

Tekst: magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Nemali je broj vlasnika koji su svog ljubimca izabrali prevashodno na osnovu izgleda. Dešava se tako da mali slatki vesti (zapadnoškotski beli terijer) neprijatno iznenadi svoje ljude, jer je počeo da laje, čini se gotovo neprekidno. U šetnji ili tokom boravka u prirodi tek bude veselo jer ume da brzinom metka otrči, nestane iz vidokruga i neumorno ganja poljskog miša, vevericu ili krticu. Ako imate dvorište, a malom slatkom vestiju je dosadno, po povratku s posla zateći ćete tunele i rupe svuda unaokolo. Laicima ništa od navedenog neće biti jasno jer od malog belog psa to nikada ne bi očekivali. Znalci će, s druge strane, samo slegnuti ramenima i reći – “Pa šta ste očekivali, vesti je terijer”.

Veza rase i karaktera

Da li to onda znači da kada biramo rasu psa, na osnovu standarda i opštih karakteristika koje navode stručnjaci, možemo biti sigurni da će naš budući ljubimac imati tačno navedene crte karaktera i temperament? Odgovor smo potražili od bihejvioriste Dunje Kovač, vodećeg stručnjaka za ponašanje životinja u našoj zemlji.

  • Ako su psi iz kontrolisanog uzgoja, odgajani u adekvatnim uslovima od zdravih linija, tj. zdravih roditelja, onda možemo da kažemo da ćemo imati pravog predstavnika rase koju uzimamo. Karakter je ono što je psu urođeno i što oslikava samu rasu, a temperament je ono što se formira na osnovu odgoja i uticaja spoljašnje sredine. Temperament je nadgradnja karaktera, i ako su stimulusi bili negativni i averzivni onda pas postaje plašljiv, razdražljiv i netolerantan,  a karakter takođe iz nekih pozitivnih urođenih osobina prelazi u negativne oblike. Zato je svakako veoma važno na koji način vaspitavamo svog psa, jer od svakog dobrog psa može da se napravi loš i to neadekvatnim postupanjem.

Roditelji i štenci

Neretko se budućim vlasnicima daju saveti da upoznaju oca i majku šteneta koje žele da uzmu za ljubimca, pa imamo uvreženu tezu – upoznaj roditelje, pa biraj štene. Sa ovom tezom saglasna je i naša sagovornica.

  • To je nešto što i ja uvek savetujem budućim vlasnicima. Kada želite da uzmete štene iz neke odgajivačnice, obavezno morate lično da odete po štene. Ovo je važno iz nekoliko razloga – prvi je da se upoznate sa samim odgajivačima i da vidite njihov odnos sa psima. To vam govori kako su roditelji (ili samo kuja) odrastali, kako su vaspitani, da li postoje neke traume ili strahovi, jer su to delom i karakteristike koje se prenose na potomstvo. A drugi razlog jeste sama sredina u kojoj štenci rastu i kakav je odnos sa majkom i sa braćom i sestrama u leglu. Videćete da li su odrastali u kućnim uslovima, sa dobrom socijalizacijom, ili su negde izolovani u mračnoj šupi. Takođe, i da li je kuja psihički stabilna i dobro se ponaša prema štencima ili je neprijateljski nastrojena i suviše gruba. To su sve veoma važne činjenice, jer upravo sredina u kojoj štene raste definiše njegov karakter kasnije u životu. Strahovi, fobije i agresija nastaju kod štenaca koji su rasli u izolaciji i sa oskudevanjima u smislu fizičkog kontakta od strane vlasnika.

Negativna selekcija

Postoje brojna istraživanja koja nam govore koje sve osobine nasleđujemo od oca, a koje od majke. Postoje li slična naučna istraživanja i u vezi sa psima, pitali smo dr Kovač.

  • Za sada genetika nema adekvatnih odgovora na ovo pitanje – da li su dominantniji geni kuje ili mužjaka, ili ako je kuja samouverena a mužjak plašljiv, da li će štene biti plašljivo ili samouvereno. To se ne može sa sigurnošću tvrditi.  To kod pasa ne funkcioniše tako, pogotovo jer ima nekoliko štenadi u leglu i svi su u većini slučajeva različiti. Ono što je naučno dokazano jeste problem negativne selekcije – od plašljivih jedinki rađaju se plašljiva potomstva. Ovo znači da ukoliko želimo da parimo kuju i mužjaka koji imaju probleme sa strahovima, fobijama, agresijom iz straha i raznim oblicima anksioznosti, to nikako ne bismo smeli da činimo jer je velika verovatnoća da će štenci takođe biti veoma plašljivi. Mi često slušamo da je veoma važno da se fizički zdravi psi pare, da moraju da imaju preglede kukova i laktova, očnog dna, međutim retko kad se odgajivačima i vlasnicima skreće pažnja na psihički zdrave jedinke – psihičko zdravlje je jednako važno kao i fizičko, i na to moramo obraćati pažnju.

Vlasnik oblikuje psihičko zdravlje psa

Kako dalje objašnjava dr Dunja Kovač, vlasnik je taj koji ima odgromnu, ako ne i najveću ulogu u oblikovanju psihičkog zdravlja svog psa.

  • Često se u naučnim krugovima postavlja pitanje “nature vs. nurture”, odnosno da li od nekog “psa za kauč”, koji je navikao samo da sedi na plišanim jastucima, možemo napraviti radnog psa, i obrnuto – da li od sportskog psa možemo napraviti flegmu. Tu postoji nekoliko različitih razmišljanja – jedni kažu da temperament rase ne možemo menjati, već samo da se nova ponašanja mogu nadograđivati i usmeravati priroda psa. Drugi pak misle da je sve promenljivo, i da rasne karakteristike mogu samo da posluže kao putokaz kakvog psa imamo i da smo u stanju da bukvalno “stvorimo” psa kakvog mi želimo. Dok treći, čije stanovište i ja podržavam, zavisi od toga koliko su uopšte generacije pre tog šteneta bile korišćene u svrhu iz koje su i nastale. Npr. ako uzmemo štene belgijskog ovčara malinoe, čiji su roditelji i još generacije iza njih bili korišćeni u radu ili u službi, gde su stimulisani određeni oblici ponašanja kroz desetine godina, to štene će biti izrazito radno sposobno sa malim potencijalom da bude pas za stan i kauč, čak i ako dobije blage vlasnike koji su izrazito tolerantni i nežni. Takvi vlasnici jednostavno neće moći da izađu na kraj sa takvim psom – savetuje naša sagovornica.

Namena i karakter

Činjenica da je pas lovački ne mora da znači da će biti takvog karaktera, ukoliko njegovi preci nisu lovili već bili kućni ljubimci.

  • Ovo sve zavisi koliko se takve urođene osobine neguju generacijama unazad. Ako imamo lovnog psa koji potiče iz generacija “kaučara”  ili “jastučara” čiji preci nisu išli u lov već su bili isključivo kućni ljubimci, onda se te urođene osobine tj. instinkti smanjuju, neke i iščežavaju. U tom slučaju takav pas, iako je po nekoj rasnoj karakteristici izuzetno energičan i zahtevan, može da bude savršen kućni pas. Po nekoj dosadašnjoj statistici iz bihejvioralne prakse, najviše problema i poremećaja u ponašanju imaju rase koje su stvarane samo za druženje i za držanje u krilu. A najmanje problema imaju radne rase, konkretno oni psi koji nešto “rade” u skladu sa svojom namenom. I za pse kao i za ljude važi pravilo – prazan um je đavolje igralište, što znači da svaki pas, iako je “mali beli” mora da bude pas, moraju da se neguju osobine kanida – njuškanje, kopanje, griženje, skakanje, traženje hrane i slično. Naravno, sve te osobine moraju da se stimulišu na adekvatan način. Današnje rase su umnogome uništene određenim čudnim trendovima, pa tako imamo buldoge i mopsove koji jedva mogu da dišu, napuljske mastife koji imaju toliki kožni višak da im to onemogućava normalno funkcionisanje, nemačke ovčare koji imaju izražene deformitete zadnjih nogu – sve ovo umnogome utiče na sam karakter tih rasa, pa kada imamo fizički izdeformisane jedinke tako dobijemo i psihički nestabilne i karakterno slabe pse, i na taj način se mogućnost za nastanak bihejvioralnih problema drastično povećava.

Stereotipi o rasama

Dr Kovač za naš magazin otkriva i koje su to najčešće predrasude kada je reč o određenim rasama ili grupama pasa.

*Dalmatinci su tvrdoglavi – tvrdoglavost kao takva kod pasa ne postoji, već postoji samo slaba motivisanost. Dalmatinci nisu psi koji su preterano zainteresovani za trening, imaju slab motiv za rad, pa samim tim dosta ih je teško “pokrenuti”, ali to ne znači da je “tvrdoglavost” nešto što karakteriše rasu generalno.

*Džek rasel je hiperaktivan (skače, kopa, trči) – ovo je tačno. Džek rasel je terijer i svi terijeri imaju tu istu osobinu – srčanost i upornost. Džek raselu treba puno aktivnosti, nisu preterano oduševljeni decom, umeju da ih “love”, ali sa druge strane veoma su umiljati, vole da spavaju sa vlasnikom i da se maze. Džek rasel nije pas za neiskusnog vlasnika, niti za nekog mirnog, kućevnog tipa osobe.

*Nemački ovčari, dobermani, rotvajleri, stafordi, pitbulovi su najbolji čuvari, agresivni su prema drugim psima, a umeju biti i prema ljudima (naročito nepoznatim) – Uprkos popularnom mišljenju, stafordi i pitbulovi su odlični porodični psi i velike maze, pogotovo se lepo slažu sa decom. Zbog negativne selekcije imaju problem sa odnosom sa drugim psima, pa ako želite da nabavite staforda ili pitbula morate se dobro raspitati da potiču od dobrih linija, kućnih pasa koji su odrastali sa decom i sa drugim psima. Nemački ovčari su odlični službeni psi, ali imaju problem ujedljivosti, te uglavnom nisu baš pogodni kao porodični psi. Dobermani su takođe stvarani kao čuvari međutim ne koriste se već jako dugo za to pa su danas uglavnom kućni psi koji uživaju sa vlasnikom na kauču. Rotvajleri su i dan danas dobri radni psi, koriste se u sportu i na utakmicama, i jedna su od psihički najstabilnijih rasa i dobri porodični psi.

*Mali beli psi (maltezeri, bišoni) su umiljati i porodični mezimci  – naprotiv, ova tvrdnja je uglavnom pogrešna – maltezeri su dosta ujedljivi i netolerantni psi, i nisu pogodni za porodice sa malom decom. Bišoni su blaže naravi, ali isto tako nisu baš “oduševljeni” decom. Naravno, ovo nije generalno pravilo, ima puno maltezera koji su prave maze i divni drugari sa decom. Ovo je samo generalna statistika koja se pravi kada se rangiraju rase sa najviše ujeda.

*Čivave su nervozne i ujedljive – ovo je tačno. U svojoj praksi kad god me je vlasnik čivave nazvao uvek je imao isti problem –  da ih pas ujeda, i da uopšte ne voli da mu se prilazi, da se drži u rukama i da se mazi. Takođe, čivave su veoma plašljive, tako da ta ujedljivost uglavnom potiče iz straha, ali ima i dosta čivava koje uopšte nisu plašljive, već aktivno kidišu na svoje vlasnike, na goste, na ljude na ulici, i često je rezultat ujed jer ljudi ne reaguju na takvog malog psa, pomisle na “neće ništa” pa se ne sklone, i pas ih uglavnom ujede. Čivave nikako nisu za porodice sa malom decom, ali ako želite da nabavite čivavu za porodicu morate isto tako tražiti odgajivača čiji psi su izuzetno socijalizovani, koji nisu ujedljivi, koji nemaju problem sa strahovima i koji su rasli u porodičnoj atmosferi.

Savet budućim vlasnicima

Baš kao što uvek napominjemo, najvažniji savet budućim vlasnicima je da se dobro informišu o rasi koju žele da nabave.

  • Na prvom mestu, da se raspitaju o tome zbog čega je rasa stvarana, za koju namenu, kakva je rasa po temperamentu, kakve su aktivnosti toj rasi potrebne… A onda da porazmisle malo i o svom stilu života – kakav je njihov ritam, kako provode svoje slobodno vreme, koje su njihove navike, imaju li decu, da li često putuju, da li rade od kuće i td… Sve su ovo bitni faktori kako bi se izabrao kompatibilan pas prema stilu života vlasnika. Npr. ako ste miran kućni tip, koji radi od kuće, ne voli sport, već uglavnom slobodno vreme provodi uz neki dobar film, nemojte da birate energične pse – džek rasele, hrtove, malinoe, haskije. S druge strane ako ste izuzetno sportski tip koji je stalno u pokretu, voli avanture, putovanja… onda nemojte birati buldoga, njufaundlendera, baseta.

Da li su mešanci lutrija?

Često se kaže da su mešanci “lutrija” u smislu toga da kada udomimo psa mešanca mi zapravo ne znamo kakav će karakter on imati. Da li je takvo razmišljanje ispravno, otkriva nam dr vet. med. Dunja Kovač.

  • Mešanci jesu lutrija pogotovo ako usvojimo psa sa ulice. Pa čak i ako nam liči delom na nekog rasnog psa, to uopšte ne mora da znači da stvarno u sebi ima te rase, a još manje da može da ima karakteristike temperamenta te rase. Eventualno ako znamo roditelje mešanca, pa znamo da mu je majka bišon npr, a otac maltezer, onda možemo da se bavimo nekim pretpostavkama u vezi sa temperamentom i veličinom psa. Ali na prvom mestu ne smemo da dozvolimo da svesno stvaramo mešance od rasnih pasa. Kada je reč o usvajanju mešanaca iz prihvatilišta, svuda u svetu postoje testovi temperamenta gde se dobije “šema” spektra ponašanja i reakcija, te kada neko želi da udomi određenog psa, udomitelj odmah ima i podatke kakav je pas – da li je energičan, da li voli decu, da li se nečega boji i slično. Na ovaj način se izbegava ta “lutrija” i smanjuje se ponovno napuštanje psa ili vraćanje u prihvatilište, jer vlasnik nije mogao da izađe na kraj sa njim.

Rase koje vole decu

Kako kaže dr Kovač, najčešće zablude su u odabiru rase adekvatne za dete.

  • Roditelji često deci kupuju maltezere, bišone, čivave, pomerance, jorkije – a to su rase koje su dosta ujedljive i netolerantne na decu, iako su mali i slatki. Rase pogodne za decu su upravo suprotne – bernski planinski pas, njufaundlender, labrador, nemačka doga – to su sve veliki i tromi psi i savršene su “dadilje”. Veoma je važno da prvo dobro poznajete sebe i svoje mogućnosti, pa tek onda da izaberete rasu prema sebi, jer često se dogodi da ono što nam se sviđa zapravo i nije baš pravi izbor za nas.

POSTAVI ODGOVOR

Your email address will not be published. Required fields are marked *