Lara je bila zlostavljana, izgladnjivana, jela je sopstveni rep i zemlju od gladi i trauma. * Danas me Lara uči strpljenju, toleranciji i kako da organizujem dan, kako da dobije nekakvu strukturu.

Tekst: Dunja Božić
Foto: Privatna arhiva

Zahvaljujući svom predanom radu, Galeb Nikačević je danas jedno od najprepoznatljivijih lica u medijima, kao voditelj i novinar, a od pre dve godine i kao autor jednog od najpopularnijih podcasta pod nazivom Agelast. U svojoj digitalnoj datoteci, Galeb nas upoznaje sa njemu inspirativnim ljudima, razgovarajući o aktuelnim temama, ali i donosi intimnu atmosferu prijateljskog razgovora, što nije specifično za tradicionalne medije.

U podcastu iz razgovara sa ljudima pokušava i sam da odgovori na pitanja iz sopstvenog života, ali i da pomogne drugima da se ne osećaju usamljeno u svojim borbama. Slično je bilo i sa mešankom Larom, koja je verovatno bila odgovor na jedno od njegovih pitanja.

– Kao što kažu za stajanje na liticama ili ogradama visokih mostova nije naš strah da ćemo pasti, već da ćemo skočiti. Tu mi se rodila neka polu misao da bih možda voleo da imam nekakvog saputnika u životu i onako, i više iz dosade nego iz realne želje, jednog danas sam postavio status na društvenoj mreži o udomljavanju pasa. Ne znam da li je bio tu punih deset sekundi, a inboks mi se pretvorio u pravi zbornik napaćenih, zlostavljanih, napuštenih, usamljenih, neuhranjenih, izgubljenih, mladih, starih, obogaljenih, slatkih i lepih, ali ofucalih životinja i svima je bila potrebna samo jedna stvar koju niko nije bio spreman da im da – ljubav i pažnja. Nije bilo teško prepoznati sebe u tome. I tako započinje priču Galeb Nikačević, o svom krznenom prijatelju, Lari.

Kako je Lara došla u vaš dom?

Pa ne bih baš umeo da pojasnim kako je, tačno, Lara došla do mene. Splet, valjda, nekakvih okolnosti koje nisu uvek dostupne čoveku i koje možda ne bi trebalo ni da budu. Uvek u nama postoji trenutak kada nešto sazri, spremno da izađe napolje, ali pod uslovom da zauvek ostane neuhvatljivo. Emocije se valjda i ne mere aršinima logike. Nisam nikada bio čovek koji je obraćao posebnu pažnju na kućne ljubimce, niti sam u tome nalazio nekog posebnog smisla ili zadovljstva. Ne mogu da kažem ni da sam promišljao takve teme, da su ikada bile predmet mog interesovanja. Njen dolazak je bio iz ugla svih koji me poznaju (pa i mene samog) — volšebno neodgovoran korak. Nisam u to vreme umeo da vodim računa ni o sebi, a kamoli o drugom biću. Nisam posedovao ništa od pokretnosti ili nepokretnosti, osim tog malog stana koji sam nasledio nakon smrti majke. Stan je bio prazan, ogoljen, nisam imao ni kuhinjske elemente. Imao sam jedan dušek na kojem sam spavao, jedan frižider, uglavnom prazan i nekoliko staklenih čaša koje su ko zna kako završile kod mene. Nisam imao ni kuhinjske elemente, ni sudoperu. Ni veš mašinu, ni orman. Stvari i knjige su bile po podu, roletne su uvek bile spuštene. To je bio ceo moj svet. I to je klinička slika, kada ovako sve stavim na jedno mesto. Naši životni prostori su vrlo često odraz našeg stanja duha. Ne mogu reći da moj duh nije bio omekšan kulturom, tako da ta praznina nije bila ona koja krasi stanove praznih ljudi, već je to bilo više neka sivia teskoba koja je bila posledica brojnih drugih okolnosti sa kojima, očigledno, nisam umeo da se suočim. Ali ko ume da čita prepoznaće u negativnom prostoru ove ispovesti vapaj za prijateljstvom i pažnjom. Tu negde dolazi Lara.

Zašto baš Lara?

Vidim ja, biće ovo intervju pun nepoznanica. Ni na taj odgovor nemam jasan, niti jednostavan odgovor, a možda i nemam odgovor uopšte. Mada, zašto bih ga i imao? A kako Lara? Pa, kako vam se desi bilo koja draga osoba u životu, šta je to što vam privuče pažnju, šta je to zbog čega gravitirate nekome? Nečime je Lara komunicirala sa mnom, a čime, ne znam. Samo znam da sam se vraćao njenoj fotografiji. I tako se desilo. 

Lara je ušla u tvoj dom kao istraumiran i nepoverljiv pas, da li je sada situacija drugačije, da li je uspela da se socijalizuje?

Lara danas nije drugi pas, njena traumatična prošlost je jasno vidljiva već na prvi pogled, ali se jeste mnogo promenila. Tek kada su je dovezli na preuzimanje (iz Zaječara), shvatio sam sa čime imam posla. Ona je bila zlostavljana, izgladnjivana. Jela je sopstveni rep i zemlju od gladi i trauma. Jedva je preživela. U trenutku kada sam je uzeo imala je oko tri godine. To su tri godine zlostavljanja. To je ceo jedan život u kojem ne zna za drugo. Sve njene navike, svo njeno razumevanje života i sveta je u oblandi tih trauma. Od potpunog nepoverenja, pa sve do problema u ishrani, prvih nekoliko meseci sa Larom je bilo nemoguće. Mislio sam da mi je taj trenutak slabosti kada sam se odlučio da je udomim bila najlošija i najgora odluka koju sam doneo u životu. Zbog problema sa jednjakom nije mogla da jede iz činije sa poda. Morala je da jede pomalo, iz ruke i sa visine, jer drugačije nije mogla da guta. A kako da joj dam da jede, ako ne mogu da joj priđem? Pri najmanjem pokušaju da joj se približim upiškila bi se, potom ukakila, a onda bi nepodnošljivim skičanjem bežala i telom bi u panici udarala o zidove. Sve vreme bi deficirala dok bi bežala. Kuća je bila prljava i smrdela je nedeljama. Napolje nisam smeo da je puštam, jer bi odmah pobegla. Tražio bih je po dva-tri dana neprekidno, jer nije želela da se približi, a plašila bi se i drugih pasa. Zavlačila bi se po takvim rupetinama iz kojih bi izlazila slaba od gladi, preplavljena desetinama, stotinama krpelja. Nisam mogao ni da izlazim iz kuće, jer nisam mogao da je ostavljam samu. Posao je trpeo, ono malo prijateljstava što sam imao su trpela, ma, ne znam ni odakle bih počeo, zaista ne znam kako sam izdržao taj period. Bio je to moj prvi ozbiljan test strpljenja u životu — potpuna odgovornost za drugo živo biće. I mislio sam da tome nikada neće doći kraj. Sve do jedne večeri, nekoliko nedelja kasnije, kada sam osetio nešto pored sebe, u mrklom mraku. Njena vlažna njuška me je dodirivala i umiljato je cvilela. Osvetlio sam mobilnim telefonom i video sam da je spustila glavu na moj dušek i posmatrala me. Dozvao sam je, skočila je i sklupčala se uz mene. Teško je pretvoriti taj trenutak u reči. Ali evo, danas ni ne nosim povodac sa sobom, gde god da idemo, jer apsolutno nema nikakve potrebe za time. A ako imaju problem sa psima tamo gde idemo, pa, tamo nemamo šta da tražimo. 

Kako se slaže sa ukućanima, kome je najprivrženija? Da li uživa u šetnjama i igri?

 Ne voli nešto posebno da se igra. To joj je, valjda, od trauma. Loptu čim vidi, sklanja se u strahu, a svaki zamah ruke (bacanje lopte), doživljava kao mogući zamah ruke da je udari i beži glavom bez obzira. Ali obožava da se igra sa drugim psima, kada se malo na njih navikne, za šta je potrebno vreme. Ali kada to se to desi, onda se ne razlikuje ni od jednog drugog psa. Obožava da se šeta, vodimo je svuda sa sobom, ali se plaši vode i još uvek je nismo naterali da skoči u vodu da se kupa i pranje je i dalje muka dok je ne uvedemo u tuš kabinu. Samo tuširanje posle nije problem, uživa u vodi. Najprivrženija je meni, ali naša ćerkica, polako ali sigurno preuzima glavnu ulogu. Leže zajedno, grle se, postaju nerazdvojne. Ćerka ne želi nigde da ide bez nje, tako da je Lara prati u vrtić, ide sa nama u prodavnicu, u šetnje, kod prijatelja… Pa uvek moramo da najavimo da smo sa psom i da vidimo primaju li pse. Obožava ljude, trenutno više nego pse, i mazila bi se po ceo dan. To je najveća promena, kada je čovek vidi kako se mazi, teško je zamisliti psa iz tih prvih dana.

Negde sam pročitala da si rekao da ti je Lara spasila život? Ti njoj svakako jesi…

Pa, Lara me je naučila odgovornosti prema drugom biću. To me je pripremilo za druga ljudska bića. Naučila me je strpljenju, toleranciji. Ne kažem da sam savladao te veštine u potpunosti, ali je to bio dobar trening. Naučila me je kako da organizujem dan, kako da dobije nekakvu strukturu. Kako da planiram unapred i da predviđam potencijalne okolnosti koje su prihvatljive za putovanje sa psom. U velikoj meri je postala moje ogledalo.

Related Posts

• 
  Jovana: Mane je centar moje pažnje
• 
  Luka Matić: Pupoljak više voli ljude nego pse