Žive za nas, umiru za nas

0
1446

Svako od nas je bar nekoliko puta u životu čuo ili čitao o podvizima hrabrih pasa koji su svoj život dali za „svoje” ljude. Stručnjaci kažu da pas kao pas, bio rasan ili ne, u genima nosi nagon da čuva i sačuva svoju ljudsku porodicu

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Krajem aprila iz Brizbejna u Australiji stigla nam je vest da je pas star 17 godina, polugluv i slep, svojim telom od hladnoće čak 16 sati čuvao svoju vlasnicu, trogodišnju devojčicu koja je odlutala iz dvorišta svoje kuće. Maks je lavežom spasioce doveo i do mesta gde su njih dvoje šćućureni čekali pomoć. Brizbejnska policija je ovog psa heroja odlikovala zvanjem „počasni policijski pas”, jer je zahvaljujući njegovoj privrženosti devojčica preživela, i iz ove nevolje izašla tek s nekoliko manjih modrica.

Na drugom kraju planete, na planini na severu Nju Džersija, sredinom februara ove godine život je izgubio engleski seter po imenu Pit, koji je svoju porodicu odbranio od crnog medveda na kojeg su naišli u šetnji. Kada ih je medved spazio i razjario se, Pit je nepomično stajao ispred svoje porodice, dajući im tako priliku da pobegnu dok se on upustio u okršaj s višestruko većom i snažnijom životinjom. Nažalost, iako je bio živ kada je odveden veterinaru, hrabri Pit je zbog teških povreda koje mu je naneo medved morao da bude uspavan.

Da li znate… da je u II svetskom ratu bilo najviše dobermana jer su umeli da zadrže neprijatelja, a ne da ga ubiju

I ovo su tek dva u moru podviga vrednih divljenja u kojima glavnu ulogu ima čovekov najbolji četvoronožni prijatelj – pas. Da psi žive da nam ugode, mnogo puta su dokazala brojna naučna istraživanja. Znamo i da njihov mozak luči oksitocin, hormon sreće, jedino u kontaktu s njihovim vlasnicima. A mi smo se ovog puta pozabavili činjenicom da ne samo da žive za nas već bez dvoumljenja za svoju ljudsku porodicu i umiru.

Čuvarski instinkt

Zbog ovakvih i sličnih situacija, u kojima psi spasavaju nekome život, postoji izreka: veran kao pas. Da li je njihova spremnost da bez zadrške žrtvuju svoj život za vlasnika i članove svoje ljudske porodice instinktivna ili je posledica viševekovnog suživota s čovekom, pitali smo doktora veterinarske medicine Dunju Kovač, stručnjaka za ponašanje životinja.

– Privrženost psa čoveku svakako vodi poreklo od same domestikacije (pripitomljavanja). Čovek je stvorio psa da mu služi u svakodnevnom životu, najčešće za rad. Danas su nam psi pre društvo, partneri za razonodu i druženje, ali to nekada nije bilo tako. Psi su bili čuvari imanja, domaćih životinja, pomagali su u lovu. Odatle današnji psi i dalje vuku taj instinkt da „čuvaju” svoje domaćinstvo, jer su tako „napravljeni”. Neke rase su bolji čuvari, privrženije jednom vlasniku i teritorijalnije, dok su druge rase tolerantnije. To opet sve zavisi od same rase i razloga iz kojih je stvorena. Ali generalno, pas kao pas, bio rasan ili ne, ima u svom genetskom kodu usađeno da svoje domaćinstvo treba da čuva – naglašava naša sagovornica.

Nagon  za preživljavanjem

Ona objašnjava da osim potrebe čuvanja, pse vodi i jak nagon za preživljavanjem. Iako ne tako romantiziran kao ovaj prvi, jednako je opravdan, naročito s naučne tačke gledišta.

– Čovek je taj koji psa hrani, jer on više nema sposobnost da lovi, te ta povezanost psa sa čovekom nekad može da se tumači i kao čista korist, jer ako čoveka nema – on će umreti od gladi. Pas veoma dobro zna da je čovek taj koji mu daje hranu i tako mu omogućava da preživi, što samim tim dovodi do toga da pas mora da čoveka „čuva” i „brani” kako ne bi ostao bez njega i bez izvora hrane. Neki bi ovo nazvali sebičlukom, ali to nije sebičluk. Reč je o čistom  nagonu za preživljavanjem svakog živog bića, i to je sasvim normalno ponašanje – objašnjava dr Kovač.

A gde je tu ljubav?

Naravno da je u odnosu pasa i njihovih vlasnika ljubav prva asocijacija. Zanimalo nas je da li poriv da nas brane predstavlja i jedan od načina, možda najočigledniji, na koji nam psi iskazuju ljubav.

–  Pošto je danas naučno dokazano da psi luče oksitocin, hormon ljubavi, u interakciji sa svojim vlasnikom, to u stvari znači da interakcija čoveka i psa svakako jeste plod ljubavi, i možemo reći da psi na ovakav način iskazuju ljubav. Mi ljudi to često nazivamo „bezuslovnom ljubavlju” psa prema čoveku, ali ako malo bolje sagledamo, i sklonimo emocije u stranu, nije baš tako. Psi nam i te kako postavljaju „uslove” raznim dobrim ili lošim ponašanjima, i oni su često naš „odraz u ogledalu”. Onako kako se mi ponašamo prema njima i oni će se ponašati prema nama – loše se lošim vraća, dobro dobrim. Ljubav psa prema čoveku i te kako postoji, ali nije bezuslovna. Ona je uslovljena našim ponašanjem prema njemu, i to moramo da zapamtimo – ističe Dunja Kovač.

Psi čuvari

U pomenutim pričama o psima herojima na početku teksta primetili smo da ti hrabri psi nisu bili oni za koje se tvrdi da su najbolji čuvari, poput nemačkih ovčara ili rotvajlera. Reč je bila o jednom mešancu i engleskom seteru, pa nas ovi slučajevi navode na pomisao da rasa ne determiniše hrabrost ili požrtvovanost jednog psa. Da li smo u pravu kada kažemo da nagon za branjenjem gazde zapravo nema veze s rasom?

–  Kakvi će čuvari biti, ako govorimo o rasnim psima, ima i te kako veze sa selekcijom i namenom za koju je rasa stvarana. Imamo rase koje su „pravljene” da budu čuvari domaćinstva, kao što su rotvajleri i dobermani, šarplaninci i kavkasci. To su psi sa izraženom teritorijalnošću. Međutim, imamo i rase koje su stvarane da samo prave društvo čoveku na plišanim jastucima. Ali oni su veoma posesivni jer čuvaju vlasnika za sebe nezavisno od teritorije. U takve pse ubrajamo maltezere, čivave, špiceve, bišone, pekinezere. Teritorijalnost i posesivnost nisu isti, ali i jedno i drugo u sebi nose instinkt da se nešto „čuva”, što je odlika samog psa. S druge strane, imamo rase koje nisu ni teritorijalne ni posesivne, već su vrlo uslužne prema lopovima te bi im rado pomogle da iznesu sve stvari iz kuće. To su u prvom redu zlatni retriveri i bernski planinski psi –  objašnjava naša sagovornica.

Verni i nakon smrti vlasnika

Da za nas žive, i za nas umiru, pokazuju i mnogobrojni primeri pasa koji nisu napuštali mesto gde su poslednji put videli svog gazdu koji je nažalost preminuo (bolnicu, groblje, autobusko ili metro stajalište..). Najpoznatiji primer je svakako Hačiko. Kada je reč o psihologiji i ponašanju pasa, šta nam možete reći o ovakvom psećem ponašanju?

– Ovakvo ponašanje pasa i te kako ima potporu u nauci – u psihologiji i bihejvioristici. Psi su bića navike, oni sa svojim vlasnikom stvore svoj mali svet. Izgrade zajednički ritam, rituale, rutinu, i u tome pas uživa. Pas mora da ima organizovan i strukturiran život da bi se osećao stabilno i sigurno. Čim se desi nešto nepredviđeno, što menja taj svet i tu rutinu, pas se oseća izgubljeno i zbunjeno. Otud dobijamo ta neprikladna i abnormalna ponašanja, a sve je to posledica stresa i stresnih situacija. Kada pas ostane bez vlasnika, on je izgubio ceo svoj svet. Što bi se popularno reklo – ceo svet mu se srušio, i to jeste tako . Mi ljudi imamo prijatelje, obaveze, profesije… a pas ima samo nas – mi smo njemu sve. I ta priča sa Hačikom i mnogim drugim psima koji su odlazili na mesta gde su zadnji put videli svog vlasnika  predstavlja upravo to – pas pamti gde je zadnji put bio sa svojim vlasnikom. Povezuje određeno mesto sa vlasnikom, i on će iznova i iznova na tom mestu čekati vlasnika jer ima asocijaciju da on na tom mestu treba da se pojavi… a neki se nažalost više nikad ne pojave – kaže naša sagovornica.

Umiru od tuge

Dunja Kovač podseća i na to da nisu retki ni primeri da pas „umre od tuge” za vlasnikom.

– To zaista jeste tako. I psi mogu pasti u depresiju, i tada prestanu da jedu i, jednostavno, kao posledica toga – uginu. Moramo zapamtiti da je svako odvajanje vlasnika i psa izrazito stresno za psa, pa makar i na nekoliko sati kada odemo na posao, te se za ovakve događaje pas uvek mora postepeno pripremati i učiti da ostaje sam. To nije nešto što se uradi preko noći niti nešto za šta pas instinktivno zna da tako treba da bude. Pas nikada ne zna da ćemo se mi vratiti, on samo zna da smo otišli.

Verni saputnici

Grešimo li ili preuveličavamo ako kažemo da psi žive za nas (da nas čuvaju, da nam udovolje, da nam budu najbolji prijatelji)?

– Ne grešimo, jer to zaista i jeste tako. Kao što sam već rekla, mi smo ceo njihov svet i oni imaju samo nas, ljude, bili mi dobri ili loši. Psi nam nude ljubav, utehu i uvek nam se obraduju, bili mi odsutni pet minuta, pet sati ili pet dana, oni uvek imaju istu reakciju neshvatljive preterane sreće. I to je ono što nama ljudima prija jer smo mi antropocentrični – mi volimo da ugađamo sebi i volimo kada nam drugi ugađaju, na primer psi. U svemu tome mi zaboravimo da ugađamo psima, a njima je to i te kako potrebno. Oni nam nisu sluge, oni su naši saputnici na ovom našem putovanju koje nazivamo život – kaže i savetuje za kraj dr Kovač.

Ukoštac s provalnicima

Psećih herojskih podviga nikad dosta, pa vam donosimo priču o još jednom nedavnom događaju iz Amerike, kada je hrabri nemački ovčar po imenu Reks zaštitio svog vlasnika od dvojice provalnika. Njegov vlasnik, dečak star 16 godina, kroz prozor je ugledao dvojicu nepoznatih ljudi kako ulaze u kuću, otrčao je na sprat i sakrio se u ormar. Reks je sišao u prizemlje i sačekao provalnike, a prvog koji je ušao u kuću odmah je napao. Drugi je potegao pištolj i u psa ispalio nekoliko hitaca, a potom su potrčali uz stepenice na sprat na kojem se krio dečak. Iako teško ranjen, Reks je krenuo za njima. Poslednjim snagama pas je dotrčao do sobe u kojoj se dečak skrivao i ponovo napao provalnike. Ovog puta, uspeo je da ih otera. Preplašen, dečak je iz ormara izašao tek nakon sat vremena i zatekao svog psa kako leži jedva živ. Iako je morao na hitnu operaciju, Reks se uspešno oporavio.

Reč-dve više…

Mešanac Stabi je najodlikovaniji pas iz Prvog svetskog rata i jedini pripadnik svoje vrste koji je unapređen u čin narednika zbog zasluga u borbi. Učestvovao je u četiri ofanzive i 17 bitaka. Nakon što je u Francuskoj bio izložen napadu gasom iperitom, naučio je kako da upozori vojnike na ovo smrtonosno hemijsko oružje i na Zapadni front se vratio sa specijalno dizajniranom gas-maskom. Umeo je da locira ranjenike tokom potrole, a iako malen, uspeo je da zarobi nemačkog špijuna koga je ugrizao za zadnjicu i držao ga dok saveznički vojnici nisu došli i uhapsili ga.

Da li znate… da je dogo argentino jedan od najboljih pasa za zaštitu teritorije, a istovremeno nežan prema deci

I oni se oslanjaju na nas

Naučnici univerziteta Emori u Džordžiji (SAD) odlučili su da pse podvrgnu pregledu magnetnom rezonancom i utvrdili su da psi na svoje vlasnike gledaju kao na porodicu. Kada bi psa prilikom pregleda „izložili” mirisu vlasnika, magnetna rezonanca pokazala bi da deo mozga odgovoran za radost i onaj koji se najčešće „pali” kada pas dobije nagradu svetli „kao lud” kada kuca oseti miris svog vlasnika. Oni su dokazali i da su psi jedine životinje koje kada se uplaše, kad su zabrinute ili anksiozne, trče ka čoveku kako bi ih utešio i smirio. Takođe, psi su i jedine životinje koje traže kontakt očima s čovekom.

Najbolji čuvari domaćinstva

Rotvajler

Doberman

Šarplaninac

Kavkaski ovčar

Najposesivnije rase

Maltezer

Čivava

Psi tipa špic

Bišon

Pekinezer

Najmanje posesivni i teritorijalni

Zlatni retriver

Bernski planinski pas

 

 

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here