Pse smo pretvorili u pametne lenjivce

0
442

Prema novom istraživanju, pomalo uvredljivom za pse, tepanje i tretiranje psa kao da je beba možda je dovelo do toga da naši ljubimci nisu više u stanju da misle svojom glavom, da su lenji i – ukratko, da se ponašaju kao večita deca

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Kakve posledice može imati nešto naizgled toliko benigno kao što je tepanje i tretiranje psa kao da je beba? Prema novom istraživanju, pomalo uvredljivom za pse, upravo ovo možda je dovelo do toga da naši ljubimci nisu više u stanju da misle svojom glavom, da su lenji i – ukratko, da se ponašaju kao večita deca. Da bismo bolje razumeli, ali i proverili ovaj zaključak, vratićemo se desetak godina unazad, na istraživanje od kog je sve počelo.

Psi VS Vukovi

Godine 2003. naučnik Miklos sa svojim saradnicima pokušao je da proveri šta će se desiti kad se psi i vukovi susretnu s nerešivim zadatkom, tačnije s kutijom u kojoj je zatvorena hrana, ali je nemoguće otvoriti. Dok su vukovi bili prilično uporni, psi su veoma brzo odustajali pokušavajući da uhvate pogled vlasnika koji je stajao u blizini. Miklos je ovo pseće ponašanje objasnio kao napredniji pristup rešavanju problema u odnosu na vukove.

Navodno, dok su vukovi naivno gubili vreme i pokušavali da dođu do hrane, psi su shvatili o čemu se radi, a pogledom su davali do znanja vlasniku: „Neću da se mučim bespotrebno, izvoli pa otvori sam kad si je već zatvorio!“

Godine 2015, doktorka Monik Udel ove nalaze interpretira drugačije – ne kao dokaz veće inteligencije, već kao uticaj prisustva ljudi na pseći pristup rešavanju problema, odnosno izostanak upornosti. Ona je zamislila novi eksperiment, kao ispitanike uključila pse ljubimce, pse iz azila i vukove koji su imali kontakt s ljudima od malih nogu, a zadatak pred kojim su se našli bio je prilično lako rešiv. Povlačenjem kanapa na kutiji, poklopac bi se otvorio i dobili bi pristup sočnoj kobasici.

Uloga čoveka

Ako bi psi pred ovakvim zadatkom ignorisali čoveka i pokazali upornost u rešavanju problema, bilo bi jasno da je traženje vlasnikovog pogleda jedinstvena strategija i odraz inteligencije kad se nađu pred nerešivim zadatkom. Međutim, ako bi psi ponovili ponašanje i u startu odustali, moguće je da su preosetljivi na društvene (ljudske) signale i da se iz nekog razloga suzdržavaju od samostalnog rešavanja problema. Psi iz azila služe kao prelazna grupa s obzirom na to da su na ljudske signale osetljiviji od vukova, a manje osetljivi od kućnih pasa usled smanjene interakcije s ljudima. Samim tim, prisustvo ljudi, pa ni ohrabrenje da istraju u zadatku, ne bi imalo uticaja na potrebne veštine.

Kao i u Miklosovim nalazima, do kobasice je uspešno došlo 80% vukova, i samo po jedan pas iz obe grupe. Tokom predviđena dva minuta koliko su imali za rešavanje problema, psi su njušili kutiju, a većinu vremena proveli gledajući u čoveka po principu „pomozi mi“, što znači da su prerano odustali i nisu se ni potrudili da povuku kanap. Minimalnu naznaku upornosti pružili su samo kad ih je čovek ohrabrio da pokušaju. S druge strane, vukovi su istrajali u zadatku sve dok problem nisu rešili.

Oslanjaju se na nas

Prema Udelovoj, psi lako odustaju i izgleda da očekuju da ljudi vode njihove bitke. Postoji mogućnost da smo ih upravo mi pripitomljavanjem naučili da nam se obraćaju za pomoć, čak i kad je to suvišno. Učinili smo ih zavisnim od nas kao što su i bebe. Klajv Vin sa Arizona Stejt Univerziteta za New York Times kaže: „Ići ću toliko daleko da tvrdim da mi učimo svoje pse da budu glupi!“ U jednoj manjoj studiji, štene od osam nedelja je uspelo da otvori kutiju i dođe do kobasice, što bi zaista moglo da sugeriše da se ovaj zastoj u rešavanju problema uči i razvija s godinama, i da je uslovljeno načinom na koji ih tretiramo. Tako nešto se ne dešava radnim psima koji su trenirani da samostalno misle i rešavaju probleme, a verovatno ni uličnim psima koji nemaju na koga da se oslone. „Ljudi uče pse da ne mogu sami sebi da pomognu, ali većina pasa na svetu nisu ljubimci. Većina visi u okolinu mesta gde ljudi bacaju smeće. Zar stvarno mislite da prestaju da kopaju po kontejnerima kad naiđu na kutiju koju ne mogu da otvore?“, kaže Vin. Druga mogućnost je da su kućni psi ljubimci samo oprezni u susretu s novim zadacima, jer očekuju neko usmerenje vlasnika. Zbog toga su poslušni i lakše se prilagođavaju kućnim uslovima.

Vukovi

Vukovi su drugačiji. U odnosu na pse, zreliji su, i u tom smislu više nalik odraslim ljudima, jer moraju samostalno da traže hranu kako bi preživeli. Ne mare mnogo za ljude u okruženju, a samoinicijativno ponašanje ne mogu da izgube zarad nekoliko obroka.

Dok nalazi navode brojne naučnike da podvuku koliko su vlasnici razmazili svoje pse i od njih napravili bespomoćna i lenja bića, podsetićemo se da su pametni a lenji mnogo bolji lideri od pametnih i vrednih. Zato što pametni i lenji uvek nalaze efikasniji i najbrži način da se obavi posao. Tako su i psi pronašli svoj način – formirajući odlične bliske odnose s ljudima, kako bi ih hranili i lako im priskočili u pomoć kad god je potrebno. Da li vam i dalje deluje da smo ih napravili tupavim lenjivcima ili još jednom potvrđujemo njihovu visoku inteligenciju? Mi smo na Miklosovoj strani.

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here