Mazi me i ćuti!

0
264

Neverbalna bića više vole neverbalnu komunikaciju. Ne znači da treba da prestanete da pričate svom psu, ali ipak drugi put kad vas posluša – pomazite ga po stomaku. Najnovije istraživanje pokazuje da je to, pored hranjenja, aktivnost koja ih povezuje s ljudima

 

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Svaki vlasnik zna koliko je hranjenje presudno za dobar odnos i privrženost psa. Pokazalo se da je hrana važna posebno u slučaju napuštenih kučića koji žive u depriviranim uslovima. Ali hrana nije jedino čime možemo da nagradimo psa, a najnovije istraživanje pokazuje da postoji još jedna ključna aktivnost koja ih povezuje s ljudima.

Krenulo se od pitanja da li psi preferiraju maženje ili verbalnu pohvalu, kao i da li se odgovor razlikuje u slučaju pasa iz azila i usvojenih, i od toga ko vrši interakciju (vlasnik ili njima nepoznata osoba). Pošto psi traže onu interakciju koja na njih deluje nagrađujuće, očekivano je da se približe ljudima od kojih to mogu i da očekuju i u čijem društvu se, slično nama, dobro osećaju. Zato se preferencija merila putem toga koliko su prilazili i tražili bliskost od eksperimentatora.

U prvom delu eksperimenta, po jedan pas (napušten ili usvojen) nalazio se u sobi s dve osobe (variralo se da li je u pitanju stranac ili vlasnik). Jedna osoba je upućivala samo verbalne pohvale, druga ih je mazila, i to samo onda kad bi se dovoljno približili. Pohvale su uključivale rečenice kao što su: „Ko je dobar pas?“ ili: „Ti si jedan divan pas!“ Maženje se vršilo rukom koja je blizu tela psa, tako da je mogao slobodno po želji da se odmakne. U drugom delu eksperimenta, nalazili su se u sobi samo s jednom osobom, napušteni sa strancima, usvojeni sa svojim vlasnicima – koji su ih mazili, upućivali pohvale ili ignorisali, u osam susreta po tri minuta.

Zaključak je da su u svakom od navedenih uslova psi neumorno preferirali maženje u odnosu na pohvale, nebitno od koga – da li od vlasnika ili nepoznate osobe. Čak i kad je pohvala bila jedina alternativa, ponašali su se isto kao kada ih ignorišemo. Efekat je bio posebno jak u slučaju napuštenih kučića, što može biti posledica deprivacije i stresnog okruženja koje je pojačalo potrebu za fizičkim dodirom. To bi značilo da je maženje za pse bezuslovni stimulus i važan izvor interakcije s ljudima koji utiče na njihovu društvenost i privrženost. Eventualno možda više vole da ih hranimo, ali postoje situacije u kojima čak i hrana pada na drugo mesto. Recimo, onda kad se nalaze u nepoznatoj sredini u prisustvu vlasnika, a skoro uvek kad su u pitanju psi iz azila.

Zašto je to tako? Poznato je da interakcija sa psom deluje umirujuće na ljude, a izgleda da se isti fiziološki efekti dobijaju i kod njih – umanjuje im stres, snižava krvni pritisak i otkucaje srca. Jasno je onda zašto je fizički dodir posebno važan za napuštene pse.

Ove rezultate možemo da primenimo i na dresuru. Još ranije se pokazalo da maženje ali ne i verbalne pohvale pojačavaju uslovne reakcije kod vojnih pasa. Očigledno pohvale nisu korisne ukoliko se ne koriste pažljivo ili uslovljavanjem. To se u potpunosti kosi sa starim receptom dresera, koji su preporučivali da se ni hrana ni maženje ne koristi kao nagrada kako ih ne bismo razmazili, jer će samo reči obezbediti da vas pas poštuje i sluša. Kad su krajem prošlom veka trenirali vojne pse da reaguju na komande sedi, dođi, stani, dole i slično, verbalne pohvale nisu dovodile do nekog posebnog efekta, ali jeste maženje kad je naknadno ubačeno. Da bi bili sigurni, opet su eliminisali maženje i sve naučeno je palo u vodu, i svelo se na efekat prvih nekoliko dana treninga.

Verbalne pohvale svakako nisu dovoljne, a dodir je, kao što vidimo, za njih veoma značajan i nagrađujuć. Ne znači da ne možemo da ih istreniramo da prepoznaju glas vlasnika, ali ceniće samo ukoliko je sparen s nekom nagradom. Ako čuju samo „Dobar pas“, „Bravo!“… i niste mnogo učinili za njih, možda ih čak i zbunjujete. Ali maženje – uvek može!

Svaki vlasnik priča sa svojim psom, a nekad ima utisak i da ga ljubimac pomno i zainteresovano sluša. Moraćemo da priznamo sebi da to što im se obraćamo ima veći značaj za nas nego za njih, osim ukoliko nije povezano s nekim posebnim uslovljavanjem. Neverbalna bića više vole neverbalnu komunikaciju. Ne znači da treba da prestanete da pričate, ali ipak drugi put kad vas posluša – dobro ga pomazite po stomaku!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here