Jelena i Aleksandar Gajšek: Miloš je pronašao nas

0
52

On je definitivno rođen pod srećnom zvezdom. Prvo je pronađen i spasen, a onda se vrlo brzo našao u našoj kući. Svi ga obožavamo. On je nas našao i tu mu je mesto

 

Izvor: magazin Mačka, Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Kad se u istoj prostoriji nađu troje dece i šarmantni mačor, podrazumeva se da sve pršti od radosti i smeha. Baš takvu razdraganu i živahnu atmosferu zatekli smo u stanu porodice Gajšek. Crno-beli mačak Miloš uvek je u centru pažnje svojih ukućana, a našu ekipu obradovao je srdačnim mjaukanjem, radoznalim njuškanjem i odobrenjem da ga do mile volje mazimo u čemu smo, moramo priznati, naročito uživali.

Baš kako su Jelena i Aleksandar posvećenim i iskrenim radom na uređivanju i vođenju emisija „Stil“ i „Agape“ osvojili srca gledalaca, tako su i nas odmah „kupili“ svojom prirodnom spontanošću i ljubaznošću. A Miloš nas je već na prvi dodir „dotukao“ beskrajnom umiljatošću.

Odmah se smestio pored nas i strpljivo pozirao ispred objektiva, kao da je znao da će biti glavna zvezda novog broja našeg magazina.

Reklo bi se da je sudbina umešala prste da baš Miloš bude vaš ljubimac. Kako je stigao u vaš dom?

– Bilo je to nedugo pošto sam rodila drugo dete, Teodoru, pre 13 i po godina. Starija ćerka Anja je s Aleksandrom šetala gradom i dok su se vraćali kući, zastali su na Trgu Nikole Pašića gde je organizacija ORCA udomljavala nezbrinute životinje. Nije ni bilo reči o tome da uzmemo ljubimca s obzirom na to da smo u kući imali tek rođenu bebu, a i Anja je sklona alergijama. Međutim, u suzama je došla kući i rekla nam da želi da se vrati po „pandicu“. U prvom trenutku nisam znala šta da joj kažem, jer sam imala nekoliko dilema: živeli smo tada u malom stanu, nisam znala kako će mačka i beba da se slože, kako će se mačka ponašati… Ali, onda mi je Aleksandar ispričao da je to jedan specifičan mačor i da je bio bačen u kontejner s još jednim mačetom, i to u kesi. Da ih žena iz organizacije ORCA nije pronašla, verovatno bi obe mace otišle na onaj svet. Ali on je definitivno rođen pod srećnom zvezdom. Prvo je pronađen i spasen, a onda se vrlo brzo našao u našoj kući. Svi ga obožavamo i član je naše porodice. On je nas našao i tu mu je mesto – kaže s osmehom Jelena Gajšek.

Prvu izazovnu situaciju s Milošem imali ste već nakon godinu dana, kada je trebalo da krenete na letovanje. Osoba koja je čuvala vašeg mačora odvela ga je na kastraciju bez vašeg znanja?

– Ja sam, moram priznati, želela da Miloš ima potomstvo jer je prelep mačak, ali zbog dece smo rešili da ga ne puštamo napolje i da bude zdrav kućni mačak. U avgustu je došlo vreme da idemo na letovanje, Teodora je punila godinu dana, i Miloš je polako ulazio u tinejdžersko doba. Žena iz organizacije preko koje smo ga udomili rekla nam je da može da ga pričuva dok smo na putu i pitala nas je da li smo ga vodili na kastraciju. Iskreno sam joj rekla da mi je to žalosno, i da to ne mogu da mu uradim. Rekla nam je da to nije dobro za njega, i da postoji mogućnost da će postati problematičan. I tako ga je, dok smo mi bili na moru, ona samoinicijativno odvela na intervenciju. I bila je u pravu, iako mi u prvom trenutku nije bilo svejedno – kaže naša sagovornica.

Odmah smo primetili da je fotelja u dnevnoj sobi Miloševa. Deluje da samo on polaže pravo na ovo mesto?

– Da, ima svoje specijalno mesto. To je njegova fotelja, i samo kada nam u kući baš bude puno gostiju pomerimo ga i sklonimo u drugu sobu, i to da ne bismo njega uznemiravali. On sam ode u ormar, povuče se kad mu zasmeta gužva. Aleksandar godinama radi serijal „Agape“ s Vladetom Jerotićem, i njegova prva poseta našem domu bila je veoma zanimljiva. I Jerotić je godinama imao mačora. Kad je ušao, seo je baš u tu fotelju, i Miloš je odmah došao kod njega. Vladeta nam je tada rekao da se nada da će i životinje, ako se jednog dana nađemo u raju, biti tamo s nama.

Iako je umiljat i mazan, i Miloš je radoznao kao i sve mačke. Ta radoznalost u dva navrata prilično ga je koštala, ali srećom, sve se dobro završilo. Krive su ptice?

– Imali smo dvaput nesreću s njim jer obožava ptice, ali ne verujem da bi želeo da se igra s njima već će pre biti da ima neke druge namere. U prethodnom stanu u kome smo živeli, na prvom spratu, voleo je da boravi na terasi i da se sunča. Našla se tu neka gugutka i on je poleteo za njom i pao. Srećom, pošto je bilo nisko, nije se povredio. Samo je pobegao i sakrio se, i odmah smo ga pronašli. Bio je sav isprepadan, to je bio prvi put da je „izašao“ napolje. I drugi put desilo se isto, ali ovog puta iskočio je kroz prozor i pao s trećeg sprata. Bili smo izbezumljeni, u pidžamama smo istrčali iz kuće i shvatili da ne pomera zadnje noge. To je bilo strašno jer smo strahovali da li će preživeti. Prilikom pada je polomio i vilicu, bio je sav krvav. Odmah smo ga odveli na Fakultet veterinarske medicine gde je primao terapiju kiseonikom i gde su mu veterinari operisali nepce. Kući je došao nepokretan i imao kateter. Čuvali smo ga i pazili neprekidno, i oporavak je dugo trajao. Verovali smo da će sve biti dobro i kao što vidite hoda potpuno normalno i sve je u redu. Ali, mi smo na teži način naučili lekciju i nikad više nismo otvorili prozor kad je u blizini, niti ga puštamo blizu prozora. Miloš sada ima 13 punih godina i nadam se da mu je ostalo još sedam života i da će ih pametno iskoristiti.

Osim fascinacije pticama, koje ga osobine još karakterišu?

– Nikad u kući, ni tokom prvih dana kad je došao u naš dom, nije napravio nikakvu glupost, nestašluk. Kao što vidite, obožava da se slika. Voli i da se popne na trpezarijski sto i da šeta ili drema. Kako smo ga i ranije slikali za novine, bilo je komentara kako to možemo da dozvolimo da se mačka penje po trpezarijskom stolu, a imamo decu. Ta mačka je čistija od mnogih ljudi, non-stop ga četkamo, a obožava i vodu, pa kad god smo u kupatilu, sam dođe i voli da mu perem šapice i da ga češkam mokrom rukom. Gospodin čovek, čistunac. Ne izlazi napolje i ne lovi miševe. Jede samo određenu hranu – ne jede više tunjevinu u komadićima već samo u većim komadima. Ima vrlo specifičan ukus. Ne voli svaku vrstu šunke, samo kvalitetne namirnice i tek jednu ili dve vrste granula. Potpuno je razmažen ali je mnogo dobar. Više ne juri ptice, samo muve. Svaki put oseti kad je neko loše, uvek kad sam prehlađena popne se kod mene i legne mi na stomak – kaže s osmehom Jelena Gajšek, dok Aleksandar u prolazu dodaje da je čovek uspeo da pripitomi mnoge životinje, ali je samo mačka pripitomila čoveka.

Da li je Miloš vaša prva maca ili ste i ranije imali mačke za ljubimce?

– Oduvek smo imali životinje. Aleksandar je uvek imao pse – irske setere, zlatne retrivere i nemačkog ovčara kao mali, a ja mačke, i vidite ko je „pobedio“. Odnos prema životinjama se gaji odmalena. Volim to što u odnosu na pse mačke nisu toliko poslušne. Imaju svoj karakter. Oduvek sam imala mačke i imali smo sreću da su dugo živele i da sam uvek s njima imala samo divna iskustva. Imala sam Cicu i Cecu (za koju se kasnije ispostavilo da je muško) i živele su veoma dugo. Sećam se da moja baka na selu nije dozvoljavala da ulaze u kuću. Ali, kad bih uveče legla da spavam i ostavila otvoren prozor, tokom noći bi uskočile u krevet i spavale sa mnom. Volela bih da i Miloš živi dugo i srećno, i zaslužio je. Ima božanstven karakter.

Kome je u domu vaš mezimac najviše privržen? Ima li miljenike?

  • Teodora i Anja su najviše s njim, ali rekla bih da najviše voli mene i Teodoru, njih dvoje su vršnjaci. Svi ostali su u drugom planu.

A otkud ime Miloš, i to je veoma zanimljiva priča?

– Moj omiljeni brat od ujaka, koji je dosta mlađi od mene i kog sam čuvala i obožavala, zove se Miloš, i naš mačak je zbog njega dobio ime Miloš. Obojica imaju tako mirnu i dobru prirodu. Moja rođena sestra živi u Italiji, pa mi po mesec, mesec i po dana tokom leta provodimo tamo. O Milošu brine Miloš, i to je mnogo smešno jer on zaista ozbiljno shvata taj zadatak. Kupuje mu najskuplju i najkvalitetniju hranu, činijice na kojima piše Princ… I nikad ne dozvoljava da mu dam novac, već kaže da je to poklon.

Kako izgleda jedan vaš običan dan, da li je i Miloš poput mnogih drugih mačaka „alarm“ koji vas svakog jutra budi u isto vreme – vreme doručka?

– Uvek nas ujutro budi mjaukanjem i traži da mu sipamo hranu, iako mu je činija uvek puna. I tako mu ja promenim vodu i dospem hranu svakog jutra, i tek onda jede i pije. Inače ne mjauče, oglašava se samo kad mu namenski nešto treba. Kad krene grejna sezona, a i sunce je s te strane gde mu je fotelja, uživa da se sunča i da se greje. S Teodorom uveče ide u sobu i ranije je spavao s njom, a u zadnje vreme s Anjom. Ima dve omiljene igračke, plišane kravice. Jednu je izgustirao i sad voli ovu drugu, a obožava i crno-belo ćebe za koje verovatno misli da mu je žena. I naravno, iako divan i miran, jasno je da je on gazda u našoj kući.

Rekli ste nam da Anja i Andrej imaju alergije. Šta su vam lekari savetovali s obzirom na to da u kući imate mačka?

– Prvo što su nam rekli bilo je da sklonimo mačku, da je damo nekome. To nije dolazilo u obzir i rekla sam im odmah – To se neće desiti i želim da čujem druge predloge. Srećom, pronašli smo rešenje i sve držimo pod kontrolom.

Da li vam se čini da smo poslednjih godina brižniji prema životinjama, da li se menjamo nabolje?

– Da, dosta toga se promenilo nabolje. Čini mi se da više brinemo o životinjama i da više ne čujemo toliko strašnih priča o mučenju životinja. Svoju braću sam vrlo slikovito vaspitavala kad su bili mali, u selu. Jedanput su neke mačiće bacili na smetlište, ne s namerom da ih povrede, nego kao da ih uplaše. I onda sam ja njih bacila u to isto đubre i nikad im na pamet nije palo da tako nešto opet učine. Moja deca stvarno vole životinje, posebno u tome prednjači Teodora koja nema nikakav strah i ima tu moć da odmah ostvari komunikaciju s životinjama. Uvek verujem ljudima koji imaju životinje i koji gaje biljke.

Vaš više nego prijateljski odnos prema životinjama ogleda se i u tome što ste dugo bili vegetarijanac, od detinjstva. Kako ste i zašto još kao devojčica odlučili da ne jedete meso?

– Moja osvešćenost prema životinjama nije odskora, i ne odnosi se samo na pse i mačke već na sve vrste životinja. Moja sestra i ja odmalena nismo jele meso jer smo u detinjstvu imale priliku da vidimo kako se do tog mesa dolazi. Sada nažalost nisam tako osvešćena niti tako vaspitavam decu, jedem meso. Kad budem imala mogućnosti, a mislim da će to biti uskoro, mislim da je meso prva stvar koje ću se odreći. Upravo zbog ljubavi prema životinjama.

Niste pili ni mleko?

– Moj deda je bio direktor Niške mlekare, i bio je u tragediji što njegove unuke em što ne jedu meso, nego ni mleko ne piju. Kako nas vide zajedno, pitaju ga – čika Dragoljube, je l’ stvarno tvoje unuke ne piju mleko? Bio je očajan, ništa gore nije moglo da mu se desi. Bile smo mršave, i uvek nam je govorio da su rumene bucke iz komšiluka divne, a nas dve mršave zbog toga što ne pijemo mleko i ne jedemo meso. Ja lično ne vidim da nam nešto fali, ni sestri ni meni. Jedino što smo vremenom ipak počele da jedemo meso. Deka je bio veliki zaljubljenik u životinje, ali one korisne, pa je tako imao ovce koje daju najviše vune i svinje koje rastu da budu najveće. Nikad u životu ne bih saznala koliko su svinje pametne životinje da ga nisam ubedila da jednu poštedi. Imala je u jednom trenutku oko 200 kilograma i na moj dolazak bi se svaki put propela na zadnje noge preko ograde tora da me pozdravi. Proživela je ceo svoj prirodni životni vek. Hvala baki i deki što su mi dozvolili da imam tako „čudnog“ kućnog ljubimca, iako im se to nikako nije isplatilo jer je jela ogromne količine hrane. Spasavala sam crne jagnjiće, trinaeste prasiće… Organizovala sam sahrane za one životinje koje nisam mogla da spasem, i morali su da budu prisutni svi članovi moje porodice i deca iz komšiluka. Decu vaspitavamo u istom duhu.

U našem magazinu stalno naglašavamo koliko je korisno i lepo da deca i životinje rastu zajedno. Šta je prema vašem mišljenju ono najvažnije što i jedni i drugi dobiju iz tog divnog druženja?

– Mislim da to deci mnogo znači. Ako su alergični – alergije se smanjuju. Uče da odmalena brinu o nekome, da im daju hranu i vodu, da brinu o njihovoj higijeni… I ta briga se kasnije prenosi i na njihovo potomstvo i sve ljude u okolini. Andrej ide u boravak u kome su stalno i dva psa, zato sam ga tu i upisala. Mnogi se zgranu jer su moja deca uvek okružena životinjama i s njima se valjaju po zemlji. Ali, kažem vam, ja tako prepoznajem dobre ljude.

Da li nam u medijima fali više emisija o životinjama?

– Bile su ranije sjajne emisije o životinjama i ne znam da li to više nije isplativo ili šta se desilo pa ih nema, ali nekad je bukvalno na svakoj televiziji postojala emisija o kućnim ljubimcima. Bilo bi divno da ono što vi radite u svom magazinu postoji i na televiziji. Da poznati pričaju o svojim životinjama, jer su mnogi ljudi koje znam iz javnog sveta veliki obožavatelji kućnih ljubimaca.

Miloš i miš

Da se neki put uloge zamene, pa mačke pobegnu od miša, uverila se pre nekoliko godina porodica Gajšek.

– Pre pet godina smo se preselili u ovaj stan i celog smo ga renovirali i kupili kompletno nov nameštaj. Sve smo namestili i ja sam se vraćala s posla, kad sam još s vrata čula decu kako viču i videla da trče po kući. Vikali su: „Miš! Miš!“ Nisam mogla da verujem jer nisam shvatala otkud miš tako visoko u zgradi, nije imao odakle da uđe. Ali na podu je zaista stajao mrtvi mali miš, a Miloša sam izbezumljenog zatekla na WC šolji kako se trese od straha. Pobegao je i sakrio se. Pitala sam ga tada – Pa kakav si ti lovac kad si od miša pobegao? Konstatovali smo da nam je nesrećni, davno preminuli miš stigao s nameštajem iz magacina.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here