Arsenijevic-16

Vladimir Arsenijević: Psi su bolji ljudi od nas

  • Mi smo čudni, nekad smo nervozni. Nikad se ne zna s nama. A kod pasa je dirljiva ta njihova jednostavnost. Način na koji iste stvari uvek izazivaju sličnu reakciju. Sa psima čovek izgradi dozu nekog neobičnog razumevanja – kaže za magazin Pas pisac Vladimir Arsenijević.

 

 

Izvor: magazin Pas

Imao je želju da udomi napuštenog psa iz azila, ali kako to neretko biva, sudbina je umešala prste pa je pre dve i po godine, kao rođendanski poklon, u njegovo naručje uskočila Lora, ženka sibirskog haskija. U život mu je donela mnogo radosti i postala ravnopravan član porodice, deo ljudskog „čopora“. Kako kaže, sad potpuno razume zašto vlasnike pasa nazivaju „kučkarima“.

Naš poznati pisac Vladimir Arsenijević i njegova partnerka Mila otvorili su nam vrata svog doma u Beogradu, upoznali nas sa svojom mezimicom i otkrili koliko im je i na koje sve načine lepotica Lora ulepšala svakodnevicu.

– Nismo želeli rasnog psa, već smo hteli da udomimo nekog nezbrinutog, ali nekoliko puta su nam se ti pokušaji izjalovili. Stupili smo potom u kontakt s jednim odgajivačem sibirskih haskija. Lora je ostala jedina u leglu i niko nije želeo da je udomi jer je ženka braon očiju i braon boje. Kako smo i želeli da udomimo psa kog niko neće, organizovali smo susret s odgajivačem koji je Loru dovezao do Beograda. Ona je zapravo trebalo da bude Vladimirov rođendanski poklon. Našli smo se na auto-putu i Lora je bila u kutiji, virila joj je samo njuška. Kad nas je ugledala, bukvalno je iskočila iz kutije i zagrlila Vladimira. Doslovno ga je zagrlila šapicama, i to je bilo to. Pitala sam ga da li je to tvoj pas, i on je rekao – jeste, opisuje nam prvi susret s Lorom Mila, partnerka Vladimira Arsenijevića.

Živeći s Lorom, šta biste mogli da nam kažete o ovoj pasmini, njenim karakteristikama?

– Kada je Lora stigla u naš dom, shvatili smo da ne znamo mnogo o rasi sibirski haski, počeli smo malo da tragamo po internetu, i čovek zaista može da pročita i čuje svašta. Primetio sam i da ljudi često uzimaju individualne odlike svog psa pa govore o njima kao da su opšte odlike čitave rase. Uglavnom, naišli smo na neka upozorenja poput – nikada, nikada ne smete puštati haskija s povoca jer su nesigurni i beže, trče pravolinijski, pa se dešavaju i nesreće u saobraćaju. Mi smo krenuli s dosta opreza i lagano shvatali da valja imati poverenja u nju. Prvo smo je izvodili u zatvoreni parkić za pse na Tašmajdanu, onda smo krenuli u Manjež gde je puštamo s povoca i uvideli smo da poštuje osećaj zatvorene sredine, čak iako ona nije ograđena. Lora tačno zna rubove parka i prosto ne ide van toga – kaže Arsenijević.

Jedanput je ipak, fascinirana konjem koji je vukao kočije, otrčala za njim?

– Samo jednom nam se desio taj skandal, kad su Romi koji skupljaju sekundarne sirovine prolazili ulicom s kočijama i konjem. Kad je Lora ugledala konja, potpuno se zapanjila, potrčala i nestala nam iz vida. Otrčala je u Klinički centar i završila u mentalnoj klinici Laza Lazarević. Na prijemnom odeljenju. Ušetala je i sela. Međutim, kako ima pločicu s brojem telefona na ogrlici, ubrzo su nas nazvali i javili nam da je na sigurnom. Zaposleni u klinici su je odveli u kancelariju direktorke. Mogli su da je oteraju, ali su je smestili na sigurno i sačekali da dođemo po nju. To nam je bio najveći stres do sada, i jedini put da smo je potpuno izgubili iz vida. Haskiji žive za svoj čopor, i to je ono što im je najbitnije. Ako se stalno neguje osećaj veze, i njihova vrednost u okviru čopora, nikada neće bežati.

Često putujete i imate mnogo obaveza. Da li je Lora vaš verni saputnik i na putovanjima?

– Ljudi naprave grešku, na primer, dvoje ljudi koji su zaposleni i rade u banci, pa ih deset sati dnevno nema kod kuće i ostave psa samog. Ljudi obično misle da haskijima treba mnogo prostora, i mnogo šetnje, ali ono što im je zapravo najvažnije jeste mnogo kontakta s bliskim ljudima. Mi na svu sreću nemamo te poslove koji nas odvode dugo od kuće, tako da je Lora 99 odsto vremena s nama. Ide s nama na treninge, na sastanke, na putovanja. Uvek je prisutna na panelima i diskusijama, s nama je u kafićima, restoranima, i mi to volimo. Odmah smo s njom počeli da putujemo, najpre smo otišli u Grčku. Iako su nam ljudi rekli da joj je leti užasno zbog vrućina, ako redovno hidrirate psa nema nikakvih problema. Lora je rođeni plivač, čim je videla more uletela je u vodu. To nije neophodna osobina haskija kako smo kasnije saznali u razgovoru s drugim vlasnicima, jer su mnogi nepoverljivi prema vodi i ne vole je. Lora bi išla do pučine, ali ne voli da se kupa u kadi.

Koja je osnovna crta njenog karaktera, šta biste izdvojili kao specifičnost?

– Obožava da se mazi i primetili smo njen izraziti majčinski instinkt u poslednjih godinu dana. To je zaista dirljivo. Obično igračke u roku od 30 sekundi do dva minuta potpuno rastavi u paramparčad, ali ima nekoliko omiljenih – koku, zebru, lava i pile. One su potpuno čitave, i to su njene bebe. Uvek su uz nju, mazi ih i priča s njima. Jako je pažljiva prema tim svojim bebama. Počinje polako da dobija i osećaj doma. Ono što oseća kao svoje štiti od drugih pasa. Nedavno smo je ostavili u pansionu na dva dana, jer smo išli u Sarajevo i nismo imali mogućnosti da je povedemo. Vlasnici su sjajni ljudi koji inače gaje pse rase šar pej, i imaju mnogo pasa. Odneli smo njen krevetac i jastuk, i te njene „bebe“, i bila je divna i igrala se sa svim psima, ali ukoliko bi neki od njih prišao njenom prostoru, tada je režala i pokazivala zube, ispričali su nam. Primetili smo i da je veoma nerviraju mužjaci kad pokazuju određene namere prema njoj. Ona je u fazonu – ljudi, ajmo da se igramo! To bude mnogo, mnogo smešno, jer nama ona izgleda kao najpitomije biće na svetu, a onda u tim trenucima kao vuk pokaže zube.

Da li će se Lora ostvariti kao majka?

– Svako ko prvi put ode kod veterinara kad dobije psa, prva tema je da li će se kuja sterilisati pre prvog teranja, posle prvog teranja, ili nakon prvog okota, postoje tri škole mišljenja. Ima mnogo literature, glava vas zaboli. Predugo smo razmišljali o tome, i mislimo da treba da ima bar jedno leglo, a štence ćemo pokloniti ljudima s odgovarajućim životnim navikama. Više nam je stalo do toga da ona majčinstvo doživi emotivno i fizički, u smislu hormona, da oseti da je majka. Jednom da se desi, pa ćemo je verovatno sterilisati. Ona nema potrebu za parenjem i ne voli mužjake. U stvari, voli lutalice, mešance, što crnje i njene veličine. Kao Maza i Lunja. Što je luđi i prgaviji, više ga voli. I kod pasa postoji ta uzajamna veza, hemijska, koja napravi privlačnost. Kao i kod nas, šta ti znaš zašto te je neko privukao u životu, a ne neko drugi? To mi je vrlo dirljivo jer i psi prave svoje izbore.

Šta je najvažnije u vaspitanju psa, u načinu ophođenja prema njima?

– Mislim, generalno, da ako prema životinjama imaš osećaj ranopravnosti, one se prirodno postave na svoje mesto, nisu uzjogunjene i neće se opirati. Tako da je vrlo lako s njom, sve obavljamo s njom, uvek je uz nas. Nikako ne voli da bude ostavljena. Voli da se dodirujemo svi, kad ležimo ili sedimo, da smo u fizičkom kontaktu. Kad legnemo uveče, spusti šapu na nas. Bliskost joj je najbitnija. Generalno se o životinjama valja najpre raspitati – koje su njene potrebe, ako čovek želi da uz sebe ima srećno biće. Imali smo sreću, jer nismo ni planirali haskija, ali ispalo je da se Lora potpuno uklopila u naš životni ritam i temperament. Ni da smo hteli, nismo bolje mogli da odaberemo. Veoma je važno da se u prvih godinu dana pas trenira i vaspita, mi smo malo štreberski pristupili vaspitanju. Trening nikad ne prestaje, i to bi vlasnici trebalo da imaju na umu. Negde sam pročitao da su psu najvažniji: voda, hrana, socijalizacija sa psima, socijalizacija s ljudima i pokret. Ako imaju toga u dovoljnoj meri, to je srećan i zadovoljan pas. Zahtevaju zaista malo bavljenja – pažnje i ljubavi pre svega.

Arsenijevic-5

Kako se hrani Lora, šta najviše voli?

– Ona jede kuvano jer i mi spremamo hranu, nama supa a njoj sve ono ostalo iz supe. Granule su joj više zabava, tu joj dozvoljavamo malo razmaženosti. Jede povrće, meso iz supe, ponekad i malo hleba, a uvek joj u hranu stavljamo vitamine i dodatke ishrani, kao i grickalice za sprečavanje zubnog kamenca.

Da li ste ranije imali psa ili mačku, ili vam je Lora prvi ljubimac?

– Odrastao sam s mačkama. Moji roditelji su imali mačke upravo iz tog razloga što su mačke generalno jednostavnije za život. Kasnije, moja majka je imala kuju koja se zvala Lepa. Nekih godinu-dve dana pre Lore, moja ćerka je usvojila psa Floka s ulice. On je divan, kao neki ulični mudrac, ima divnu prirodu. Njega obožavamo i Lora ga doživljava kao starijeg brata, radi sve što i on.

Kako gledate na odnos čoveka i psa?

– Jednom je jedna žena u parkiću rekla – pa oni su bolji ljudi od nas. I nekako ima tu istine, nečeg vrlo dirljivog u psima. Makar ta stabilnost u tom smislu da ako ti se obraduje jednom – obradovaće ti se uvek. Mi smo čudni, nekad smo nervozni, nikad se ne zna s nama, kompleksniji smo… Ali ta njihova jednostavnost, način na koji kod pasa iste stvari uvek na isti način izazivaju sličnu reakciju – to je predivno. Dirljivo. Ja inače obožavam mačke i divim im se, ali sa psima čovek izgradi dozu nekog neobičnog razumevanja. I ti takođe mnogo naučiš kao vlasnik, sve postane vrlo interesantno. Postaneš malo i patetičan i dosadan, kao i ljudi koji slikaju svoju bebu u svim pozama. Mene sada ne čudi ono kad ljudi kažu „kučkari“ – kad se nađu vlasnici u parkiću i razmenjuju iskustva. Nikad nikome nije dosadno, i to je dinamičan odnos. Uvek se nešto događa. Meni ona unosi vrlo mnogo sreće, i to je pitanje tih malih stvari – milion puta umremo od smeha na stvari koje ona uradi. Ume da nas zabavi. Doživljamo je ravnopravno, kao člana porodice i nije to samo neki ljubimac.

Smatrate li da na osnovu načina na koji se čovek odnosi prema psu možemo da saznamo i ponešto o njegovom karakteru?

– Nekome pas na selu služi kao zvonce, da laje kad neko prođe. Ima raznih ljudi. Vidim to čak i terminološki, kad neko kaže „ker“ – jasno mi je kako taj čovek doživljava tu životinju. I tu odmah steknem jedan neprijatan osećaj, možda zato jer imam takvo predubeđenje. Meni je ker pežorativno, a da ne govorim o reči džukela. Većinom su ljudi dobronamerni, ali ima i nekih baksuza i ljudi koji se užasno boje. Imali smo jednu groznu situaciju gde nam je čovek rekao – Skloni tog kera odavde. Pa vidimo i neke roditelje kako s prevelikim oprezom i nervozom pred decom reaguju na psa, pa se onda i deca uplaše. To će nažalost kad odraste biti osoba koja će imati istu vrstu podozrenja i izgubiće nešto, šteta je. Psi su bića koja više od 10.000 godina žive s nama i u veoma smo interesantnoj simbiozi. To je specifičan i stvarno poseban odnos.

Često putujete, i Lora gotovo uvek ide s vama. Koliko je u našoj zemlji razvijena pet kultura u odnosu na druge zemlje u okruženju, Evropi?

– Naše iskustvo je da je Beograd dosta visoko na listi gradova s razvijenom pet kulturom. Ima naravno zemalja gde je sve bolje uređeno, ali postoje neka važnija prava koja onemogućavaju prava ljubimaca, na primer u Skandinaviji. Pravo vlasnika ljubimaca je da s njim ode na kafu, ali pravo onog ko je alergičan na životinje je iznad tog prava, pa ga anulira. Nije zabranjeno, ali jeste. U Grčkoj se svuda može s psom, vrlo su prijateljski nastrojeni. Ali, u Hrvatskoj smo primetili veliki broj zelenih površina između zgrada, gde stoji znak da je psima zabranjeno da tu šetaju. Ono što mnogo zameram Beograđanima, naročito u centru grada i na Vračaru, koji mi je često odvratan, jeste pseći izmet na svakom koraku. Dođe čoveku da ide da kupi za svima, ali onda tome nema kraja. Nekad se iznerviram i mislim – da sam gradonačelnik, postavio bih komunalne policajce na strateškim pozicijama, kao što je Krunska ulica, koji bi pratili da li vlasnici kupe za svojim psom. To je najelementarnija kultura – da se čisti za sobom. Kad su u centru grada bile postavljene kante s kesama za skupljanje fekalija, dešavalo se da dođu žene i uzmu sve kese jer su odlične za zamrzivač. Mene te stvari dubinski uznemire, tu se reflektuju osobine koje u našem društvu postoje, i koje nisu u vezi samo sa psima.

Mila ima malo drugačiju ideju kako bi ovaj problem trebalo regulisati?

– Posle nagradne igre s fiskalnim računima, Mila je shvatila da kod nas funkcioniše pozitivna afirmacija. Njeno viđenje rešavanja tog problema je da se ljudi koji skupljaju za svojim psom nagrade, da uđu u izvlačenje za neku nagradu.

Istakli ste da Beograđani vole pse i da brinu o njima. U kojim prilikama to najčešće osetite?

– Uđete u kafić i odmah dođe konobar i donese činijicu s vodom za psa, ta komunikacija je divna. Ljudi na ulici ili deca se oduševe, uvek dobace kako je Lora lepa, ili deca pitaju da li je lija ili je vuk, kažu da je slatka. Nije to sa svakim psom, naravno. Pitam se uvek kakav li je život jednog lutalice. Sećam se devedesetih i onog užasa sa šinterima, ali to se regulisalo. Floka, psa moje ćerke, čipovao je i sterilisao Grad, i vratio na ulicu. Pre desetak godina bi bio odveden u neki šinteraj. Civilizovali smo se. U odnosu na razne druge probleme koje imamo, nije Beograd uopšte toliko loš grad za ljubimce, čini mi se. Ljudi su divni prema psima. Po izboru psa jasno vidiš i stanje u društvu. Posle svih onih bul terijera, pitbulova, staforda, koji naravno nisu neophodno loše životinje, ali su uzimane s jednim određenim razlogom, sada vidite džek rasele, bišone, biglove… relativno male pse koji su zgodni u dvosobnom stanu, s kojima je lako. To su simpatične, slatke rase. Tačno se vidi da se ipak delimično, koliko god smo pesimisti, stanje u društvu promenilo pomalo nabolje, u nekim oblastima.

Arsenijevic-9

Dame poslednjih godina uglavnom žele pomerance, da ih nose u ruci ili da im vire iz tašnica. Da li vam smeta kad ljudi biraju mezimce kao modne detalje?

– Sećam se, kad sam šetao Loru dok je bila još mala, tu na uglu Beogradske ulice, jedna devojka onako „premontirana“ rekla mi je – Jao, što je slatka, baš je divna. I kaže mi – Ja baš planiram da uzmem nekog psa. Pitam je kog, i ona odgovara – Belog. Ja sam prasnuo u smeh, a onda i ona. Njoj je baš potreban beli pas, ne ide joj žuti. Možda je nekom pas potreban kao modni detalj, ali će se prema njemu lepo ophoditi, pa i to je okej. Mislim da stvarno te male vrste i jesu kao neke večne bebice, da ih neko nosa. Mnogo me više nervira kad ljudi projektuju svoja uverenja na životinje, pa sad, neko je vegan i kaže – Moj pas je vegan. Tvoj pas nije vegan, već si doveo životinju u situaciju da joj ne daš ništa drugo i sad šta će ona jadna. Pas ima zube mesoždera, to je dubinski njegova priroda. Ti možeš da se ne slažeš s tim, ali zašto onda imaš životinju? Možeš da gajiš biljku. Razumem svako vegetarijanstvo i veganstvo, ali ne razumem projektovanje na životinju nečega što ne spada u njihov način života.

Imali ste interesantan susret s jednom bebom. Lora je umirila?

– Mnogi kažu da kontakt sa psima ima velike dobrobiti za dete. Bili smo u jednoj radnji u Knez Mihailovoj ulici s Lorom, imala je tada manje od godinu dana. Jedna beba je plakala i Lora je sve vreme htela kod nje. Roditelji bebe su bili izbezumljeni, nije prestajala da plače. Bilo je letnje vreme, dete je bilo boso, i Lora je prišla i krenula da je liže i ljubi po nogicama, beba je prestala da plače i nasmejala se.

Čime se u Lorinom vaspitanju najviše rukovodite?

– Sve što misliš da možeš da postigneš prekorom ili kaznom, možeš zapravo da učiniš pohvalom ili nagradom, to uvek radimo. Ona je potpuno istrebila nesporazume i ponaša se onako kako treba. To je divna pouka, a mislim da to funkcioniše i kod ljudskih bića. Trebalo bi nagrađivati dobre postupke, a ne kažnjavati loše.

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *