Goran Jevtić

Goran Jevtić: Levičar koji obožava mešance

Na čudan način od kada imam Milicu verujem da su sve duše na svetu zapravo iste, samo je neko čovek, neko nekakva životinja, a neko je biljka. Ali duša – duša je, svi znamo, u osnovi bića

 

 

Izvor: magazin Pas, foto: Aron Marinković

Gorana Jevtića prati glas da je jedan od najboljih pozorišnih glumaca koji se na ovim prostorima pojavio u poslednjih nekoliko decenija. Ali prati ga i glas da je veliki obožavalac jedne Milice. Ona je mešanka stara četiri godine, koja samo šeta levo-desno i kada je na ulici, stalno gleda prolaznicima u ruke nadajući se da nose neku hranu. Najviše voli da stoji ispred jedne picerije na Vračaru jer je „miris hrane opija“, da citiram Gorana. Drugo omiljeno mesto joj je „Kultura bar“. Kafić na Vračaru koji, opet, sa druge strane najviše voli pse. I oni su onda sjajan tandem. U kafiću se često održavaju takmičenja za najkulturnijeg, najlepšeg i najšarmantnijeg psa u kraju. Milica je zasluženo osvojila titulu najkulturnijeg, pohvalio se njen vlasnik.

Goran Jevtić će u intervjuu za Magazin Pas, pored toga, ispričati i još mnogo zanimljivog o svom suživotu sa Milicom (koja izgleda kao smanjena verzija bernskog planinskog psa), kao na primer kako je zajedno sa njim glumila u „Paradi“. Pričaće kako je doživeo potresne snimke pasa koji su stradali u poplavljenim područjima Srbije, ali i šta misli da bi mi građani trebalo da uradimo kako bismo političke partije naterali da zauvek reše problem pasa lutalica. Ipak, na početku će se prisetiti kako se odlučio za Milicu.

  • Ma znaš šta, pas i vlasnik uvek se sami nađu, nema tu nikakve odluke – kaže Goran. – Kao što verujem da deca pre rođenja biraju sebi roditelje – u nekoj karmi jer baš takvi jedni drugima trebaju – tako i ti uvek dobiješ psa koji treba da te služi u životu kao i ti njemu. Da jedno od drugog učite… i to je nekako, prosto, tako.

Kada ste se vas dvoje prepoznali?

  • To je bilo pre četiri godine, prvo sam video Miličinog brata koji nije ličio na nju i onda su mi rekli da je ostala još jedna ženka koju niko neće da uzme zbog pola.

To je bilo neki azil?

  • Ne, to su neki ljudi koji su morali da razdele svoje kuce, verovatno jer je njihova kuja slučajno zatrudnela i onda je Milica bila nekako od prvog trenutka moj favorit. Ti vidiš nešto svoje lično na njoj, odmah uočiš da ona ne voli mnogo da joj se naređuje, i tu smo se prepoznali. Kasnije sam je i vaspitavao da bude svoja ličnost, da sad ne bude sve samo trepće, nego da ona ipak ima i nešto svoje.

Kakva joj je narav?

  • Njena priroda je mirna, dobra, pitoma. Ona je divan i miran pas za razliku od moje energije koja bi stalno nešto lutala. Tako da mene Milica smiruje i spušta. Stvarno mislim da se pas i vlasnik uvek nađu. Čak i kad pas ima dva vlasnika, oni kao i ljudi tačno znaju kako sa kim imaju koji odnos. Milica nikome ne donese odmah igračku kad dođe u kuću, to radi samo mojoj prijateljici Ani – zato što zna da to kod Ane pali. I da to sa Anom može. Kada prijatelji dolaze, ona ima svoju vrstu odnosa prema svakome i to je super, to je jedna od stvari koju učiš od pasa. Da ljudima treba da pristupaš prilično individualno. I da ne postoje nikakve generalizacije nego shodno nečijoj ličnosti i nečijim potrebama kako na njega da deluješ, tako i pristupaš ljudima. A sa druge strane, neverovatno, psi imaju tu jednu intuitivnu inteligenciju koja meni prija i zato sam uvek više voleo pse nego neke druge životinje. Dakle, postoji nešto što je intuitivna inteligencija. Ne dođeš ti pameću do toga, ti to posle možeš da osvestiš, ali neke stvari ti izlaze prosto u nekom osećanju. Tako i oni isto. Odlično osećaju ljude, a druga stvar – probaju oni sa svima, ali ako vide da ne pali, onda odustaju i traže novi način i to je verovatno instinkt samoodržanja za preživljavanjem.

Ima li tvojih prijatelja prema kojima se ponaša negostoljubivo?
– Ne ponaša se odbojno prema njima, ali ima ignorisanja. Ja, recimo, ne znam da ignorišem i onda se posvećujem i nekim ljudima i događajima bespotrebno trošeći energiju. Shvatam nekada da mi ne prija da to radim i ja sam zapravo od nje naučio kako ne moraš da trošiš energiju na nekoga ko ti ne prija. Onda se, prosto, njenim rečnikom rečeno, ne igraš sa tom osobom. E psi to imaju, i to je tako poštenije nego kod ljudi. Ljudi su u tom smislu socijalno izračunata bića, pa sa ovim moraš, sa ovim ne moraš, a oni to nemaju i to je divna stvar koju bismo mogli da naučimo od njih. Ali najlepša stvar koju sam od nje naučio svakako je – tegljenje.

Tegljenje?

  • Da, da…Dugo sam je posmatrao i vidim kada se probudi da uopšte ne ustaje dok se dobro ne istegne i cela ne I onda samo shvatiš da te celog života uče brzom ustajanju, ali to tegljenje, to nameštanje kičme, to je ono što psi rade i vidiš da je to potpuno prirodno. Ne zbog izgleda, baš zbog zdravlja. Probaj, videćeš kako ćeš se fizički bolje osećati. Takođe, od nje sam naučio disanje. Učiš od njih da ti zapravo disanjem možeš da se umiriš, smiriš… Sad pričam i o glumi. Užasno je važno jer u glumi ti zapravo svaki put kada praviš neku ulogu, važno je da znaš kako taj lik diše. I ako je njegovo disanje na kratkom dahu ili ubrzano, onda su njegove rečenice drugačije. A rečenice uvek odaju karakter onoga kog igraš, a karakter uvek pokreće celu radnju. A i generalno, u različitim situacijama različito dišeš. Gledam nekad nju kako diše kad je odmorna, kako kada nije, kako kada se iznervira… možeš dušu da joj vidiš kroz disanje. Vrlo zanimljivo. Na čudan način od kada imam nju verujem da su sve duše na svetu zapravo iste, samo je neko čovek, neko nekakva životinja, a neko je biljka. Ali duša, duša je, svi znamo, u osnovi i biti bića.

A da li te nekada iznervira? Kako je vaspitavaš?

  • Ona oseća moju energiju i ako sam istinski ljut i imam taj povišeni ton i ako je to što govorim iskreno, siguran sam da ona onda prepozna da nešto nije u redu. Znam i po tome što kad dođem kući, ona ako je malo spustila glavu, ne vrti repom ili ne dolazi da me pozdravi, odmah gledam šta nije u redu. Znam da je nešto uradila. Koliko god vremena da je prošlo, meni kažu psi pamte pola sata, tri minuita, ja ne znam kada ona to uradi, ali je nemoguće da ona svaki put kada je uradila nešto što nije dobro i što se meni neće svideti pogne glavu. Zato mislim da oni zapravo energetski osećaju. Kao i sa decom. Kada sa decom razgovaraš u nekoj određenoj emociji koja nije pozitivna, oni znaju da to nije dobro. Ali znaju i melodiju, ali i energiju pozitivne emocije, i to smatraju kao nagradu i lepo im je. Tako da, zapravo, sve energetski možeš da rešiš sa psima, kao što mi ljudi možemo sve verbalno da rešimo, ne moramo da se svađamo i bijemo.

Goran Jevtic sa psom Beograd.01.06.2014. foto: Igor Marinkovic

Kako reaguje kada putuješ, kada se vratiš, vidiš li da je ljuta?

  • Da, da… Ljuti se, naravno, kada me nema više dana. Ali, nema te ljutnje koja ne može da se kupi nečim ukusnim. Znaš, njihov karakter je u tom smislu toliko slab da svačim možeš da ih kupiš. A i kada putujem, ona obično ide na selo. Potpuno je fascinantno, ona tamo odmah postaje seoski pas, stoji na kapiji, laje na kokoške, dovikuje se sa drugim kučićima, ali čim dođe ovde, promeni ponašanje. Ja koji sam kao dete odrastao na selu kod deke i bake, bio sam isti. Na selu je bilo jedno, u gradu potpuno drugo. Tako da se opet vraćam na priču jednih istih duša. Mislim, tu ništa nije različito.

Pričaj mi o Milici kao glumici.

  • Bilo je super kad smo snimali “Paradu”. I onda je bilo najzgodnije da i ona igra u filmu, da stalno bude na setu i da igra mog psa. Tu se jedino izbezumljivala kada je morala da nosi neke haljine. Ona uopšte nema tu ideju iako je ženka. A ovaj drugi pas, koji je na filmu bio pas Nikole Koja, on je bio apsolutno grozan. Hrkao je i užasno je neprijatno mirisao. I nikada nismo mogli da napravimo kadar da se Milica i taj pas kao nešto gledaju. Ona je stalno okretala glavu od njega, što je zapravo fantastično za film zato što se mi u filmu kao nismo mirisali sa Nikolom Kojom, tako da nije ni Milica sa njegovim psom i to je onda nekako mnogo dobro ispalo. A mi smo onda imali ideju. Pošto je „Parada“ izašla u isto vreme kada i „Artist“, koji je dobio Oskara, da u Miličino ime napišemo pismo producentima u Francuskoj da se Milica i pas koji je glumio u „Artistu“ zapravo spoje i da imaju neki porod i bilo bi potpuno fenomenalno samo da smo poslali pismo. Pismo bi počinjalo: „Vi ste dobili Oskara, mi smo dobili Berlinale i to je taj nivo ispod kojeg ne smemo da idemo.“ Ali, eto, nikada ga nismo poslali. Ali je ono dugo zabavljalo sve moje prijatelje jer sam ga ja stalno nadograđivao i u društvu prepričavao šta je sve moglo da stoji u tom pismu sa sve tim da Francuzi mogu kod nas u Srbiju, ali bolje mi kod njih u Pariz da odemo.

Jesi li imao psa pre Milice?

  • To je bio porodični pas, pa je bio nekako naš zajednički u stanu. Zvao se Miki i bio je fenomenalan, ali je svoje negodovanje izražavao tako što je jeo jorgane, ćebad, nameštaj…  A Milica je prvi baš moj pas. Ovaj je isto bio mali kao ona. Takođe mešanac. Volim mešance, toliko su mi divni, otporniji, miksaniji, jači, bolji. Druga stvar, oni su nekako… znaš, oni dobiju dom, u startu ga nemaju. Mislim, ja sam čovek levičar, uvek sam bio za prava i nekako volim da im pružim dom.

Ni psi lutalice, naravno, nemaju dom niti nekoga da ih hrani. Šta misliš, zbog čega je toliko pasa beskućnika?

  • Znaš šta, mi smo društvo koje relativno odskora koristi mogućnosti tehnologije, tako da smo mladi na tom stupnju razvoja. Ali kada budemo shvatili moć i uticaj toga, počeće da se organizuju ljudi preko različitih mreža, raznih nekih grupa. Pa kad te grupe budu imale 100.000 ljudi i kada oni budu ponudili nekoj ili svakoj političkoj opciji da ima sigurnih 100.000 glasova ako u svom programu bude imala to, to i to i toliko i toliko izdvajanja za, recimo, azile, mislim da će problem biti rešen. Meni je, recimo, tužno što živim u društvu gde Stranka zelenih služi za to da neko drugi zapravo dođe na vlast, neko koga smo već videli, a ne da bi rešavala upravo ovakve konkretne probleme kao što su psi lutalice. Ali pre nego što se budu pojavile stranke koje će rešavati takve probleme, mislim da mi građani ove zemlje moramo da shvatimo da je naša najveća moć u masovnosti. Samo treba da se omasovimo, ne moramo ni da se sretnemo. To može, postoje te gupe na Fejsbuku koje će okupiti 100.000 ljudi koji nešto traže. Sa tim brojem imaš ozbiljnu moć u svakoj državi. Možeš Ustav da menjaš, a kamoli da se neki zakoni izglasavaju. Samo treba podići svest da je rešavanje problema pasa lutalica, koliko god to nekome izgledao kao minorna stvar, zapravo neophodno.

Koliko je zaista bitan problem pasa lutalica?

  • Ma sve je bitno. Zato što stvari povlače jedna drugu – kada upropastiš kulturu, onda postaneš narod i nacija koje niko ne želi u Evropi ni u svetu, posmatraju te kao divljaka i Huna, a to upravo zato što nemaš kulturu ni obrazovanje. I to onda povlači i druge probleme. Isto tako, kada se prema životinjma koje su nemoćna bića ophodiš nehumano, samo je pitanje trenutka kada ćeš i prema ljudima da se ponašaš nehumano. I zapravo takvo ponašanje je potisnuta želja da sa drugim ljudima ne budeš human. I to je nešto strašno patološki opasno i to se kod nas otkriva lako. Zato je bitno na tome raditi i zato je bitno da neko poželi i time da se bavi. A ne samo, ne znam, recimo, resorom sporta… Pa znaš, sve u ovoj zemlji može da se dovede u pitanje naspram toga da jedno sportsko udruženje duguje 50 miliona evra i da se mi sada utrkujemo ko će to da plati. A sa 50 miliona evra mogli bismo da sredimo barem pet aspekata društva koji su užasno važni. I pritom, siguran sam da sređivanje tih društvenih sfera podrazumeva isto toliko ljudi koliko na toj utakmici sedi, samo što su oni nekako bolje organizovani. Makar u svom primitivizmu. I onda čovek kada je jako fin i jako vaspitan i civilizovan, on polako pada u zapećak i svojim nečinjenjem isto je odgovoran kao i oni što čine loše stvari u ovom društvu.

Pre neki dan sam video da se nekoliko ljudi u autobusu pobunilo protiv dečaka koji je ušao sa psom u naručju. Neki su mu pretili da će ga prijaviti policiji. Što je suludo, jer prema Odluci Grada Beograda, dakle prema zakonu, psa je dozvoljeno uneti u autobus. 

  • Možda treba raditi na informisanju ljudi. I ovaj časopis u kranjem slučaju radi na tome da vlasnici znaju svoja prava. Ne treba to zvati borba jer ona podrazumeva sukob, a to nam ne treba. Treba ljudima normalno i civilizovano reći da je pas smiren i ako vam smeta, evo pomeriću se i tako malo pomalo probamo da svi zajedno dođemo do nekih rešenja.

Šta ti i tvoje najbliže okruženje radite na tom polju? Činite ili ne činite?

  • Evo mi sad sedimo u „Kultura baru“ i ovde je jedan dan nedeljno posvećen samo psima. Imaš takmičenje za najkulturnijeg, najšarmantnijeg, najposlušnijeg psa. Milica je jednom bila najkulturnija. I to bude super, tu se i družimo i upoznajemo i onda pričamo o takvim stvarima, pa se rađaju ideje, a iz toga i akcije. Tako da su ta mala pojedinačna delovanja isto važna kao i neka kolektivna.

Dok sam studirao, profesor Radomir Putnik nam je jednom prilikom za tebe rekao da si najbolji pozorišni glumac koji se na ovim prostorima pojavio u poslednjih 30 godina. Ko je za tebe najbolji pas glumac?

  • Pa šta ja znam, ja se sećam „Čarobnjaka iz Oza“ i Dorotinog psa Tota, on mi je onako u lepom sećanju, a onda se sećam, naravno, Titovog psa, o kom smo znali toliko toga… Ja sam, inače, prvi put igrao sa psom kod Dejana Zečevića i nije mi se svidelo kako te životinje tretiraju, a jednom sam igrao sa gavranom i to je bilo vrlo neprijatno. Ima nešto vrlo lošeg u tim životinjama.

Pa da, Edgar Alan Po…

  • Da, da, vrlo onako poovski… A u pozorištu nisam imao prilike da igram sa psima.

Sigurno si video strašne fotografije i snimke pasa i životinja koje je pogodila poplava. Kako si to doživeo?

  • Strašno je kada vidiš bespomoćne pse, ali i dirljivo kada vidiš ljude koji stavljajući na kocku svoje živote spasavaju svoje i tuđe pse i druge životinje. Zaista dirljivo. I ona priča psa koji je u Bosni našao vlasnike… Izuzetno dirljivo i tužno.

 

 

 

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *