Slobodan Bestic

Slobodan Beštić: Sa psom je teško raditi, ali je lako živeti

Mnoge generacije odrasle su uz njegovu ulogu Vladimira iz „Metle bez drške“ koji je imao nerazdvojnog prijatelja nemačkog ovčara Aleksa. I van kamere Slobodan Beštić obožava pse i uživa u društvu jednog mešanca vučjaka. O snimanju i životu sa psima govorio je za magazin Pas

 

 

Izvor: magazin Pas

Bilo da uz ime Slobodana Beštića vežem ulogu Vladimira iz nezaboravne serije “Metla bez drške” ili sada već čuvenu fotografiju zavodnika koji šeta polugo po kiši, uz njegovu nogu je uvek – pas. Zato ne verujem da četvoronošci imaju tek epizodne uloge u životu ovog glumca. Da nisam omanula, uverila sam se već u prvim minutima upoznavanja. Dok mi Beštić kavaljerski pruža ruku, crni mešanac uskače “u kadar” i moje krilo, gurajući i šape i njušku istovremeno u moj fokus… Odmah je postalo očigledno da je u celoj ovoj priči zapravo pas zvezda. I to ne samo u ovom razgovoru, već i u životu njegovog vlasnika.

Čim mi se neko javi, Ajk ga odmah doživljava kao sopstvenog drugara i u prvih par minuta ima potrebu da izdominira, da skače, da se umiljava i otpozdravlja. A onda se smiri – upoznaje me sa svojim Ajkom glumac čija je karijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu trajala 15 godina, a poslednjih 13 igra u ansamblu Narodnog pozorišta.

Rekao si nedavno da “Metla”, baš kao i čuveni reditelj Džon Timoti Bajford, oličava jedan duh Beograda. I on je, poput tebe, i imao i voleo pse i radio za decu. A protivio se “dresuri” i jednih i drugih. Je l vam i to zajedničko?

Volim da mislim da jeste.

Da li zato tvoj pas nije “standardno poslušan”?

Uopšte mi nije bilo bitno da dresiram psa na taj način. Zamisli kad bih ja bio nečiji ljubimac i da me gazda tera da dubim na glavi. Ne vidim razlog zašto bih ja jednu životinju učio da mi pruža šapu ili donosi loptu. Ja bih zapravo time samog sebe pokazivao u fazonu “vidi šta MOJ pas zna, šta sam ga JA naučio“. A to je samo mučenje psa. U redu je da ga učimo stvarima i ponašanju koji su u skladu sa njegovim karakterom i individualnošću jer oni, baš kao i ljudi, imaju specifičnosti koje moramo da uvažavamo. Neka trči za loptom ako ima taj instinkt, a ako neće – ne mora.

To znači da nisi nikada udario psa?

Ne znači, nažalost. Kada sam bio dečak, imali smo pekinezera Cezara. Njega smo, grozno mi je to da priznam, tukli. Moja porodica je mislila da tako treba. Jednostavno, nismo znali kako drugačije da mu priđemo. Nismo bili spremni za psa. I gledajući kako to utiče na Cezara, ja sam stvorio otpor prema takvim metodama. Ukapirao sam da smo baš sve radili pogrešno. I još tada sam shvatio da to ne smem nikada da ponovim.

Napravio si popriličnu pauzu dok se nisi odlučio da ponovo imaš psa.

Dugo sam vagao i presabirao se da li imam sve potrebne uslove, da li imam dovoljno novca, vremena, da li mogu sa psom u stan…. I pre šest godina, kada sam se razveo, odlučio sam da ga definitivno uzmem. Hteo sam velikog, moćnog psa. Crnog vučjaka. On mi se baš sviđao. I sa kćerkom sam tragao gde bismo mogli da ga kupimo. Našli smo čoveka na Avali koji ima to leglo, zapucali tamo, odabrali malo štene i doveli ga kući.

Ajk vas je sve očigledno prevario. On jeste prelep, ali nije crni vučjak.

Čim smo videli leglo, odmah nam je bilo čudno što nisu baš crni. Uzgajivač je rekao da je reč o recesivnim genima i da su povukli na babu i dedu umesto na roditelje. Nakon mesec dana zajedničkog života, primetli smo da to štene i nije tako crno već riđkasto, da mu uši ne rastu nagore, da nema tako širok torzo. Ispostavilo se da mu je majka zaista vučjak, ali da je otac tu negde iz komšiluka i da je preskočio ogradu. Vlasnik te odgajivačnice nas je pozvao telefonom i rekao da možemo da vratimo štene, ali to nam nije bilo ni nakraj pameti. Za tih mesec dana on nas je sasvim osvojio i nije nam uopšte bilo važno što mu dlaka ima crvenkasti sjaj, što mu uši ne rastu nagore i što nema tipičnu građu vučjaka.

Ima li uopšte osobine vučjaka?

Samo fizičke, ali više liči na nekog ptičara. Nije miran, vrlo je aktivan, lovac, vreba golubove, utrčava u reku za njima. Mora da trči, treba mu prostor, bacanje grane, jurnjava. Kada to ne uradim, on je nervozan. Vrlo je veseo i druželjubiv sa ljudima, a sa mužjacima je agresivan. Čim spazi konkurenciju, našilji uši, laje i odmah bi da se bije. Pravi alfa-mužjak. Stalno je u sukobu sa lutalicama iz kraja. U šetnji uvek nešto vreba.

Koliko si zbog njega morao da promeniš život, navike?

Pa za početak, šetam ga tri puta dnevno, a svakako ne bih toliko izlazio iz kuće da nemam psa.

Sigurno ti olakšava to što nemaš klasično radno vreme.

Trudim se da sve svoje obaveze prilagođavam prema njemu. Od deset do dva imam probu, onda trčim kući i do četiri sata stižem da ga nahranim, prošetam, dam mu vodu. Tek kada to sve obavim, mogu da idem dalje. Ne mogu da ga pustim da bude mnogo sam iako mi je posao takav da sam često odsutan. Ali uvek se trudim da pravim takve pauze da mogu da skoknem do kuće i posvetim mu vreme između svih svojih dnevnih obaveza. Slobodan Bestic 230714 4583

Putujete li negde zajedno?

Nisam ga nikad nigde vodio. Otkako sam se preselio na Dorćol, ne vozim kola. I Ajk je od rođenja na Dorćolu, retko ga napušta. Ipak, kada ja idem na more, ostavim ga na Avali u pansionima za pse. Tamo uživa po mesec dana jer ima veliko dvorište i veliko društvo.

Radio si u Nemačkoj, Danskoj, Britaniji… Da li možeš da primetiš razliku u pet kulturi i odnosu koji ti stanovnici imaju prema psima u poređenju sa odnosom koji preovlađuje u ovim krajevima?

Mi nemamo nikakav nivo pet kulture, naša kultura to ne poznaje. Tek se u poslednjim godinama dešavaju male promene nabolje, pa tek odnedavno možete psa da uvedete u poneki kafić ili knjižaru. Kod nas i dalje dominira stav da je pas stoka, da je za dvorište. To su govorile naše babe i to se govori i danas. Od njih smo preuzeli taj obrazac i malo se tu šta menja.

A šta je ono što tebi najviše bode oči u tom našem palanačkom odnosu prema životinjama?

Manjak pristojnosti. Bio bih veoma zadovoljan kada mi žene u prolazu, primera radi, ne bi dobacivale “bolje ti je da guraš dečja kolica nego što vodaš tog kera”. Nedostaje pristojnosti i prema vlasnicima pasa i prema samim psima. Potpuno se zamemaruje činjenica da i ti “kerovi” imaju emocije i da misle, doduše na neki svoj način, ali misle. I oni reaguju na šikaniranja i agresiju koju im „dobacuju“ ljudi u prolazu.

Ko nam usađuje takav „moud“ u ponašanje? Nije li upravo kultura delimično kriva za bahat odnos prema životinjama?

Mi nemamo bolji odnos ni prema ljudima. Ne tolerišemo ni osobe koje su nešto drugačije, a kamoli pse. Naša zemlja je u osnovnoj strukturi ruralna i većini stanovnika su roditelji sa sela ili makar neki bliski rođaci. I taj način mišljenja mi nismo promenili. Nikada nismo imali razvijenu građansku svest koja bi navikla ljude da misle drugačije. Mi i dalje stavove preuzimamo od naših rođaka sa sela i to će se teško promeniti.

Ne čini li ti se da, uprkos ruralnoj većini, ima sve više vlasnika koji su preterano razmazili svoje pse i koji često zaboravljaju da je pas ipak – životinja?

Istina. Imam mnogo prijatelja koji su razvili sa psom odnos kao da je dete, kao da je ljudsko biće. Vodaju ga po kafićima i kafanama. Počinju da mu daju ljudsku motivaciju, a on je nema. I onda zapadaju u probleme jer misle da im pas pati, da bi hteo ovo, da bi voleo ono. I što više vole svoje pse, češće preteruju i greše. Pas ima drugu logiku i druge potrebe. Ne projektujem svoj način mišljenja u njegov, iako to mnogi rade. Trudim se da mislim iz njegove glave.

Nisi baš za to da se psi vodaju po kafanama?

Pa šta će on tamo, njima je u kafani dosadno. Ajk je sa mnom u kafić prvi put ušao tek nedavno. Veoma retko idemo zajedno po takvim mestima iz prostog razloga što se njemu tamo ne sviđa. Ja ga vodam “po divljini”, po Donjem Dorćolu, po mestima gde može da trči, gde mogu da ga pustim da se opušteno igra, gde nema ljudi, nema dece… On je tada najsrećniji. Ja se sav isečem, ižarim na koprivu, ali se obojica vratimo kući srećni.

U seriji “Metla bez drške” glumiš Vladimira koji ima psa Aleksa. Veći deo gledalaca, međutim, nije ni primetio da to nije bio isti pas, već tri različita.

Mnogi to nisu uočili iako je prvi pas bio debeo, lenj, čak sed. Stalno je ležao. Drugi je bio mlad i nemiran, umeo je da te potpuno povuče iz kadra koliko je vukao na svoju stranu. Treći pas je bio najbolji. Njegov gazda je policajac dreser. Od njega sam tada naučio kako se lepo može vaspitati pas bez nasilja. On je svog vučjaka svemu naučio pomoću nagrada. Kada pas odradi šta se od njega očekivalo, dobiće meso ili neku poslasticu. I to zaista odlično funkcioniše.

Koliko je uopšte lako raditi na setu sa psima?

Veoma teško, zapravo. Mi glumci se šalimo da je sa decom i životinjama najgore snimati. Ni jedne ni druge ne možeš da “uteraš u koncentraciju”. Pa zato smo i na snimanju “Metle” promenili čak tri psa. Prvi je bio premiran, drugi prenemiran, a treći dovoljno dresiran da može da se ponaša u kadru kako treba.

Da li si ikada došao u dilemu u vezi sa sterilizacijom, s obzirom na to da je Ajk veliki pas i da živi u stanu, ali nije sterilisan?

Išao sam da se savetujem sa veterinarom kada je Ajk imao godinu dana, ali tada sterilizacija više nije imala poente jer je pas već ušao u pubertet. Sterilizacija mu u tom uzrastu ne bi ubila seksualni nagon i zato mi je bilo besmisleno da ga podvrgnem operaciji. Tada sam od tog veterinara čuo da se ni svi slobodni psi koji žive na ulici ne pare redovno, već samo alfa-mužjak čopora. Ostali često nemaju seksualnog iskustva. On me je ubedio i da psi neće nužno postati agresivni ako se ne pare. Tada mi je laknulo. A siguran sam da Ajk u tih mesec dana koje provodi svake godine na Avali pronađe i poneku devojku.

Koliko Ajka puštaš da gospodari tvojim prostorom? Dozvoljavaš li mu da spava u tvom krevetu?

Ne, granice moraju da postoje. On ima svoja mesta u stanu, a ja svoja. Ne puštam ga nikada u krevet. Veliki je i neću da se guramo. Ali to ne znači da on i dalje ne pokušava da uskoči. Svaki put pomalo, ali odustane na kraju. Zna dokle sme, jasno poznaje svoje granice.

Pošto si ozbiljan poznavalac homeopatije i primenjuješ je u svom životu, da li je jednako korisna i za Ajka?

Naravno. Tu nema nikakve razlike. Homeopata traži mentalne simptome, fizičke, posmatra način ponašanja, navike, osećanja, šta koga boli, gde ga boli… I tada uklapa sve te detalje. Isto to je moguće i sa psima. Postoji kod nas i homeopatski veterinar i često se konsultujemo telefonom.

Ima li Ajk poseban režim ishrane ili mu daješ granule?

Ne pripremam mu posebnu hranu jer ne mogu sam da izbalansiram sve neophodne minerale, vitamine… To ne radim ni za sebe. U granulama je sve izbalansirano i zato mu ih dajem redovno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




2 komentara za “Slobodan Beštić: Sa psom je teško raditi, ali je lako živeti

  1. Sanja

    Sve super…ali komentar o kastraciji psa…sta sve zavrsava veterinu i servira ovakve price…a i devojka na Avali…posle zasto imamo pse na ulicama, eto zbog ovakvih veterinara i neodgovornih vlasnika koji ne sterilisu/kastriraju svoje pse.

    Reply
  2. Mila Herceg

    21. vek i ovakva neobavestenost….ne mogu da verujem stvarno! Dajte nam ime tog veterinara, molim Vas. A nije ni jedini veterinar, postoji i Google, pa se tamo procita svasta nesto iz sveta.
    A o Avali i devojkama, radije ne bih, jer to su oni isti spljeskani pored puta, koje, verovatno ne vidite kada idete gore….Tuga

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *