Branko Cvejic sa psom
Bgd. 01.09.2014.
foto: Igor Marinkovic

Branko Cvejić: O svemu pričam sa svojim psom

Poslednjih godina, ako pogledate, ima sve više i više vlasnika pasa i, uopšteno, vlasnika kućnih ljubimaca. Naročito ovih malih: pudlica, maltezera, terijera… Ali, interesantno, ima sve više i više protivnika pasa, onih ljudi koji, recimo, tako lako, kao da pritiskaju dugme kojim se poziva lift, jednim pokretom ruke pospu otrov da bi ubili neko kuče. Verovatno samo zato što ih nerviraju. To je neshvatljivo, ali se to događa – rekao je za magazin Pas poznati glumac

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Aron Marinković

Te 2014. godine Nemačka se prošetala do titule svetskog prvaka u fudbalu usput demolirajući Brazilce na Marakani rezultatom 7:1. Žena sa bradom pobedila je na Evrosongu, a Zvezda je posle nekoliko godina posta osvojila šampionsku titulu u fudbalu. U Srbiji, Aleksandar Vučić je dobio gotovo 50 odsto glasova birača. U Ukrajini je besneo rat, padale su bombe na Irak, a skoro da nije bilo zemlje u svetu čiji javni diskurs nije bio pretrpan starletama, vulgarizmom, površnošću i nemaštinom.

A negde u smiraj leta te 2014. godine, ja sam u kafani Kalenić sedeo sa Brankom Cvejićem i njegovim dvogodišnjim ljubimcem. Psom, naravno. Pogodilo se nekako da je Kića, baš u danu kad je „davao” prvi intervju , proslavio i svoj drugi rođendan. Bilo je to 1. septembra.

U intervjuu za magazin Pas, Branko Cvejić, glumac koji je slavu stekao kao neponovljivi Bane Bumbar, neponovljive ali vrlo reprizirane serije „Grlom u jagode“, jedan od „Bojanovih beba” (Bojana Stupice), i bivši skoro jedanaestogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pričao je jednako i istim žarom o tri psa koja su se našla na njegovom životnom putu. O dva tulearska kotona i jednoj beogradskoj avlijanerki Ruži. Pričao je koliko lepote pas može da donese čoveku, ali i koliko može da ga unesreći kad jednom zauvek napusti ovu planetu.

„Kića je koton, tulearski koton, a to nije tako bilo ranije. Tulearski koton je tek od skoro priznata rasa pasa. Inače, on je moj, ili možda bolje rečeno, on je naš porodični drugi koton. Prvi je, nažalost, stradao u nesreći. A meni lično je treći najbolji prijatelj kojeg sam imao u životu.“

Ako ste do sada imali dva kotona, koji vam je bio prvi pas?

To se sasvim slučajno desilo. Neki moji prijatelji su našli jednu određenu kucu u komšiluku, a oni su već imali dva psa, imali su i razne životinje – ti ljudi prosto obožavaju životinje – i onda su mi ponudili da ja primim tog psa. Bio sam apsolutno protiv. Mislio sam šta će mi u gradu, šta će mi pas u stanu i, konačno, šta će mi pas koji već ima dve godine…

Šta vas je preobratilo?

Deca. Jer, onda su deca zapela – ajde, ajde, ajde… To je bilo pre 20 i nešto godina. I, šta ćemo, supruga i ja pristanemo. Zvala se Ruža. Bila je super, prekrasna. Naravno, na kraju smo je moja supruga i ja najviše šetali. To uvek tako biva…

Koje je rase bila Ruža?

Ona je bila beogradska avlijanerka. Dvorišni pas, ali zanimljiva je bila, vrlo pametna. Mada, sad kad razmislim, verovatno svaki vlasnik psa misli da je njegov pas pametan. Ja sam čak, recimo, često umeo da pričam s Ružom. Mi vodimo razgovore kad ostanemo sami. Ona je bila, pa bogami 13, 14 godina kod nas i onda je nažalost… Kako je to već red, jelda… A sećam se da nam je jednom pobegla iz stana. To je bilo baš u vreme kada je, kako bismo to kolokvijalno rekli, „bila u teranju”. Bio neki veterinar samo dan-dva ranije, i objasnio nam je njenu „situaciju”. A kad je pobegla, ja sam je odmah pronašao u obližnjem parku, ali je, ispostavilo se, već bilo kasno. Ruža je posle nekog vremena oštenila tri mala kerića.

Pa šta ste radili s njima?

Dva sam dao prijateljima, a trećeg sam, pošto nisam uspeo da udomim ovde u Beogradu, poveo sa sobom u Crnu Goru na pozorišni festival. I tamo sam ga poklonio.

Branko Cvejic sa psom Bgd. 01.09.2014. foto: Agor Marinkovic

Gde god da se čovek okrene, naći će ljubitelje pasa?

Da, to je tačno. Poslednjih godina, ako pogledate, ima sve više i više vlasnika pasa i, uopšteno, vlasnika kućnih ljubimaca. Naročito ovih malih: pudlica, maltezera, terijera… Ali, interesantno, ima sve više i više protivnika pasa, onih ljudi koji, recimo, tako lako, kao da pritiskaju dugme kojim se poziva lift, jednim pokretom ruke pospu otrov da bi ubili neko kuče. Verovatno samo zato što ih nerviraju. To je neshvatljivo, ali se to događa.

Mislite da se to radi iz obesti? Ili takvu reakciju prouzrokuju i neki neodgovorni vlasnici koji svojim psima previše dozvoljavaju?

Ne znam i ne bih mogao da kažem šta je tačno uzrok, ali svi vidimo posledicu. Ja volim životinje. Međutim, imam odnos prema nekim pravilima. Recimo, zar je stvarno komplikovano nositi sa sobom jednu kesicu i kad se vaš pas iskaki da vi to uzmete i lepo pokupite? Koliko to može biti komplikovano? Ja bih strogo kažnjavao one ljude koji to ne rade, a siguran sam da 90 odsto ljudi to ne radi. To je strašno.

Možda bi i gradske vlasti, kad već imamo komunalnu policiju, mogle malo više da se potrude?

Evo, pre neki dan sam se baš prijatno iznenadio. Znate kako kod nas u ovom haosu izgleda kao da ništa ne radi, da ništa ne funkcioniše, a meni se ipak čini da nešto i – nećete mi verovati – radi. Tako sam ja, kažem, pre neki dan bio u Grockoj, tamo kod nekih komšija, i ujeo me pas. Opasan pas. Sam sam kriv, samo sam ušao, nisam ni gledao da li je vezan. Bio je to veliki, ogroman pas. Čuvarkuća. Ima lepo i tabla. Piše. Ja to ništa nisam gledao. Srećom, ništa strašno nije bilo, ujeo me je za list, za nogu. Međutim, zanimljivo je bilo to što su me, pošto sam odmah otputovao nazad, stalno zvali neki sanitarni inspektori, pa su odlazili tamo, gledali da li je kuče vakcinisano, da li je zdravo, tako da u ovoj zemlji, zaista neko nešto i radi. Zanimljivo, zar ne? Tako da sam se baš iznenadio.

Vratimo se još malo na Ružu. Ona je preminula posle 13 godina vašeg zajedničkog života. Kako se čovek oseća kad posle toliko godina izgubi psa?

Uopšte gledano, to je najveći problem kod ljudi koji se odluče da imaju psa. Konkretno mislim na to pošto će pas, ako nisu neke nenormalne okolnosti, da ode pre vas. Ovaj moj Kića verovatno neće pre mene pošto je vrlo mlad. Zato, ako ste vezani za psa, a mislim da se svi vezuju za svog ljubimca, onda je to veoma tužno. Mora da se otpati.

I Pišta, vaš prvi koton, a ukupno drugi pas, uginuo je. Preciznije – poginuo u nesreći.

To što se desilo s prethodnim, koji se zvao Pišta (pošto je bio iz Mađarske, iz mađarskog legla, ja sam insistirao da se nazove mađarskim imenom) bila je velika nesreća. Pre dve godine ja ga nekoliko dana ostavim kod svog brata, u familiju, i odmah sutradan ga je napao neki veliki džukac. Polomio mu je kičmu. Tako je, nažalost, otišao. Jadničak. Onda smo mislili da nećemo više nikad u životu imati psa, tuga je, prosto, bila pregolema. Međutim, ta nesreća s Pištom desila se u julu, a ja sam već u septembru našao Kiću. Danas mu je rođendan. Danas, 1. septembra, eto, napunio je dve godine.

Branko Cvejic sa psom Bgd. 01.09.2014. foto: Igor Marinkovic

I svoj prvi intervju Kića daje baš na svoj rođendan. Kako ste se odlučili za ime?

Dok sam mu smišljao ime zvao sam ga Kića. Dođi, Kićo, ajmo napolje, Kićo, i tako mu je ostalo – Kića.

Kakav je njegov temperament?

Voli da se mazi, veran je, mogu da kažem. U stvari, to mogu da kažem i za Pištu, ali s tom razlikom da je Pišta bio više svojeglav. Vrlo je moguće da je bio malo ljut jer smo u to vreme i supruga i ja stalno radili, pa smo samim tim stalno bili odsutni od kuće. Možda je zbog toga bio malo nabusit. A ovaj, Kića, kao bebica je. Miran. Tih. I kad nam dođu gosti, ako neko hoće da se igra s njim, da mu baca tu njegovu lopticu, on će to odmah da prihvati, ali, s druge strane, ako niko nije zainteresovan, onda se on isto skloni. Nije navalentan ni nasrtljiv.

Kotoni su poznati i kao „antistres” psi. Umiruju ljude. Kažu da su delotvorni kao terapija, i da pomažu u borbi protiv depresije. Da li su dobri za stan?

Imaju dugačku dlaku, ne ljinjaju se, i po tom pitanju su za kuću savršeni. Doduše, neki ljudi ih šišaju, ali mi to nikad nismo činili. Većina kotona su potpuno beli, a meni je nekako zanimljivo što Kića ima malo te crne nijanse, to ga čini drugačijim. Inače je čist po poreklu, što meni nije nešto bitno.

Da li vodite pse sa sobom na putovanja?

I Pišta je ranije stalno putovao sa mnom, a ta tradicija je nastavljena i s Kićom. Vodio sam ih gde god sam mogao. Malo je problem što se njima izdaje pasoš za jednokratnu upotrebu, pa su to stalno neke peripetije. A da ne pričam da pasoš za psa košta više nego pasoš za čoveka, ali dobro, šta da radimo.

Koju hranu i na koji način hranite ili ste hranili vaše pse?

Za razliku od Ruže koju smo hranili s astala i koja je umela da bude nesnosna i vrlo nevaspitana kad mi ručamo, Kića jede samo onu njegovu hranu. I to mu je sasvim dovoljno. Međutim, ume onako pohotno da gleda. Ipak, nikad se nije dogodilo da dođe da traži, da grebe po rukama, da skače, da je dosadan dok mi ručamo…

Dugo ste bili upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Sećate li se da je za vreme vašeg upravljanja na sceni JDP bila postavljena predstava sa psima?

Po tekstu Biljane Srbljanović 2007. godine u JDP je postavljena „Barbelo o psima i deci”. I sad, ako se dobro sećam, Nebojša Glogovac je imao sjajan monolog dok je zajedno s njim na sceni bila i keruša Žujka koja mu je u predstavi igrala majku. Na kraju predstave, mislim da je ona dobila, ako ne jači, onda makar isti aplauz kakav su dobili Nebojša Glogovac i drugi glumci. Bez obzira na to, moram da kažem, da ne bude zabune, da je sa psima izuzetno teško igrati i da su takve stvari poprilično zahtevne i traže ozbiljnu koncentraciju. Mi glumci znamo da je najteže snimati ili igrati pozorišnu predstavu sa decom i psima.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *