Dusan Kovacevic

Dušan Kovačević: Veze sa psima su jače nego s ljudima

Jedan od najznačajnijh srpskih pisaca akademik Dušan Kovačević govori za magazin Pas o svoj ljubavi prema čovekovom najboljem prijatelju, o tome kako su ga životinje inspirisale i o stalnoj borbi sa ljudima koji ih zlostavljaju. Seća se i kako je tokom turobnih devedesetih brinuo o ugroženim psima i nalazio im dom

 

 

Izvor: magazin Pas

„Krenuo bih s pričom od početka. Moja povezanost sa svetom životinja i pasa traje od ranog detinjstva. Rođen sam u jednom selu u blizini Šapca. Proveo sam te rane godine na jednom velikom imanju gde sam rastao i šetao među silnom živinom, među kravama i svim onim što jedno seosko imanje poseduje. Ono čega se sećam s posebnom nostalgijom jeste jedan veliki crni pas koji je verovatno bio nekakav mešanac. Zvao se Gara i imao je rundavo krzno. Ja sam odrastao, i negde sam – to su mi kasnije pričali – počeo da hodam dosta sigurno tako što sam se držao za njega. A nešto kasnije, toga se već i ja sećam, stariji su ga uprezali u sanke i on me je vukao pošto je bio nalik bernardincu. Makar po veličini. To je bio prvi pas s kojim sam imao nekakav ljudski odnos, i to je nešto što će me kasnije pratiti do dana današnjeg kroz vrlo intenzivne i emotivne veze; često jače nego s ljudima.”

Ovo, na početku intervjua za magazin Pas govori pisac i dramaturg Dušan Kovačević. U nastavku razgovora koji vodimo u njegovoj kancelariji u Zvezdara teatru, akademik, bivši ambasador, direktor spomenutog pozorišta i pisac iz čijeg su pera izašli „Radovan Treći”, „Balkanski špijun”, „Profesionalac”… vrlo ozbiljno mi je pričao o svom odnosu sa životinjama. Naravno, najviše smo razgovarali o psima.

„Ta priča je, dakle, počela tada u selu, u kući u kojoj sam rođen”, nastavlja Kovačević. „Kasnije sam se preselio u Šabac i tamo sam živeo u kući, u onom takozvanom dubinskom dvorištu s dve ili tri familije. I u dnu tog dvorišta je bila bašta, a ja sam pokraj naše šupe imao golubarnik. Usput sam držao kanarince, štiglice, zečeve, jednu mačku koja se uselila u kuću i kasnije postala stalni član…

Mogu li se na isti način voleti pas i mačka?

Da. Nije to priča o dva sveta. To je jedan te isti svet, samo što je drugog mentaliteta. Psi i mačke su različiti po karakterima. Evo danas u kući u kojoj imamo dva psa – a donedavno smo imali četiri – nekad se u dvorištu šeta i po deset mačaka. One tu dolaze na doručak i večeru. I u zavisnosti od pasa koje imam u tom trenutku, neki put smeju da siđu, neki put ne smeju. I sad, pošto imam dva psa koji su već dosta stari i nisu previše pokretljivi, mačke su se toliko izbezobrazile da je to postao ozbiljan problem.

Vratimo se na period kad ste zavoleli pse.

Te rane ljubavi su presudne u ljudskom životu. Odnos prema životinjama gradi se negde do pete- šeste godine. Tada sam video i nisam mogao sebi da objasnim zašto neka deca hrane životinje na ulici, a neka ih tuku. I dan-danas ne mogu to do kraja da razlučim. Zašto neko iskazuje veliko razumevanje i empatiju prema drugom živom svetu, a neko je agresivan?

I? Dokle ste stigli?

Mislim da je poreklo u porodici. Neko ko je zlostavljan i ko je naučen da se roditelji ponašaju nenormalno, preuzima obrasce roditelja i počinje da biva divlji čovek. Mislim da je to jedno od objašnjenja, a jedno drugo, gore objašnjenje, jeste nešto što je u vezi s genetikom. Kao u svim ljudskim pojavnostima, mnogo toga je moguće objasniti, ali ono što je sakriveno u našem kodu, to je, mislim, nemoguće.

Može li čovek da pobegne od toga?

Bilo je takvih primera. Ja se sećam ljudi u svom životu koji su se spakovali i otišli…

Nisam mislio samo fizički, nego da li je moguće da se čovek distancira od obrasca koji mu je porodica nametnula?

Može, ali sve zavisi od sredine i zavisi od uslova u kojima odrastate. Zavisi od pritiska sredine u kojoj živite. Ako se vi ne slažete, ne samo s porodicom nego i sa celim mestom u širem smislu, onda ste u problemu jer ulazite u sukob s mnogo ljudi i pitanje je da li to možete da izdržite. Mi smo paganski narod i u tome nema dileme. Zadržali smo neke običaje koji se polako gase. Vi se naravno zapitate zašto se tako ponašamo i zašto je još uvek moguće da se u našem društvu pojavljuju urođenici, ljudi iz pretkamenog doba; s napadima i ludilima koji su primereni ljudima s teškim psihijatrijskim oboljenjima.

Preneseno na odnos čovek-pas, šta to znači?

Svaki dan imate dokaze velike empatije prema životinjama, ali svaki dan imate i nekog bolesnika koji se nad njima iživljava i čini zlo. I sad je to pitanje prava, pitanje zakona. To je uređeno u zemljama koje poštuju zakon. Takvi ljudi budu procesuirani kao da čine zlo čoveku. Ali pošto je kod nas taj problem nerešen, onda možete da maltretirate bilo koga, ne samo pse. To su ozbiljne stvari i ja sam privatno imao mnogo problema u životu zbog toga. Mislim da sam 50 odsto svoje energije izgubio svađajući se s ljudima oko mačaka i pasa jer sam uvek imao u ulici u kojoj sam stanovao nekog ludaka koji je pokušavao da maltretira životinje. Čak sam prijavljivao te ljude, s nekima sam dolazio u sukob, na ivicu rata. Ulazio sam u dvorište ako bih video vezane pse. I danas imam taj „problem” što ne mogu da prođem pored dvorišta ako vidim da neki pas živi u nehumanim uslovima. Bez pardona prijavljujem policiji.

Da li je vaša angažovanost dala rezultate?

U dva slučajeva je dolazila komunalna policija i oba puta je intervenisala. Ti ljudi koje sam prijavio videli su da je đavo odneo šalu. I ne samo to, najbitnije je što oni nisu znali ko ih prijavljuje. To je bila najveća opasnost za njih. Verovatno razmišljaju – ako je neko prijavio, prijaviće opet, bolje da se ne igram više.

Mislite li da su represivne mere ključ za ljude da prestanu da ugrožavaju životinje?

Nažalost, neću da pominjem onu batinu što je izašla iz raja jer se ne slažem s tim, ali postoje ljudi koji osim sile ne razumeju ništa. Mislim na silu prava i na zakone. Reč ne razumeju.

S druge strane, imamo „navalu” ljudi koji pomažu životinjama, videli ste šta se, recimo, dešavalo u Obrenovcu?

To je tačno i to je lepo. Znam zato što u kraju u kom stanujem poznajem ljude koji svaki dan odnose hranu tim nesrećnim psima i mačkama. I sam se time bavim. Mislim da mesečno jednu ozbiljnu sumu novca trošim u pet šopu.

Samo za vaše pse ili… 

Za sve. Za svoje pse i svoje mačke i za pse lutalice. I to mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Ne zato što imam bilo kakav racionalan odnos prema životinjama. On je čisto emocionalan. Nije mi teško da zaustavim kola kad vidim lutalice i da ih nahranim. Ovog trenutka imam vreću hrane u gepeku automobila.

Kad već spominjete lutalice, imamo li ih previše?

Naravno. Grad izgleda zapušteno kad tako šetaju psi, građani izgledaju potpuno neodgovorno i nehumano. S druge strane, kad sam bio u Francuskoj, pitao sam jednog prijatelja zašto u tom kraju nisam video nijednog psa na ulici, a on mi je odgovorio da ih pokupe čim ih vide. Drže ih u azilu mesec dana. Ako niko ne dođe po njih, oni ih uspavaju.

To je malo ekstremno? 

Te godine su inače u Francusku uvezli lisice iz Poljske jer lovci nisu imali šta da ubijaju. Uvezli su ne znam koji broj lisica i pustili ih po šumama da bi lovci mogli da se zabavljaju. Čovek je zapravo, kad se sve pogleda, velika štetočina. Ko je malo putovao, ko želi da sazna nešto malo više o tom nebeskom telu na kome je rođen, mora da zna da je naša planeta u galaksiji jedina poznata kao planeta na kojoj je moguć život. Ali čovek, pošto je poprilično prokleto stvorenje, uništava sve i ne vidi da uništavajući druge, nekim budućim generacijama uskraćuje pravo na život. Počevši od toga da svaki dan nestane nekoliko vrsta bilo životinjskog bilo biljnog sveta da bi se nekoliko pojedinaca obogatilo i bilo patološki bogato.

Kako rešiti problem sa psima lutalicama?

Rešenje je ono što pričamo stalno. To su azili. Ali veliki humani azili. I sterilizacija. Naravno, kažnjavanje ljudi koji kupe psa i onda tu životinju ne vole, ne brinu o njoj i na kraju je ostave na ulici.

Nije mali broj ljudi koji kažu da ih azili za pse podsećaju na koncentracione logore.

Oni jesu koncentracioni logori, ali ja sam bio u jednom azilu u inostranstvu, koji je bio park. Bio sam i kod nas u azilu koji je čovek pokušao da napravi na Avali, ali mu nisu dozvolili. Oni mogu da se naprave tako da budu humani.

Šta ste vi naučili od pasa?

Jedna od bitnih stvari je beskrajna uzajamna ljubav. To je osnovni odnos. I radost. Mislim da vam se niko nikada ne obraduje bez računice kao pas, jer on nema osećaj za protok vremena. Kod pasa je vreme konstantno. Da li ste odsutni dva sata ili dva meseca, oni će vam se isto obradovati kada vas vide. Imao sam psa koji čuje zvuk mojih kola 200 metara udaljen i odmah počinje da se raduje.

Često u vašim dramama možemo prepoznati vezu između vas i pasa.  

Životna priča koju imam sa psima poslužila mi je u radu jer sam razumevajući njihov život uspevao da ispišem neke pseće živote. Kompletna posveta jednom psu koji se zove Žuća, u poslednjoj je drami koja se izvodi u Zvezdara teatru. Govori o reinkarnaciji psa u čoveka. I tu pozorišnu priču bih želeo da realizujem na filmu jer tek bi se na filmu odnos između čoveka i psa razvio i bio bi u pravom svetlu objašnjen. Onda tog psa Garu, kojeg sam pomenuo, pominjem i u drami „Doktor Šuster” u kojoj lekar koji je blago dementan ima psa s kojim odlazi u šetnju. Taj pas se zove Gara.

Čini mi se da vam je, od svih pasa koje ste imali, najviše za srce prirastao Kan, bulmastif koji je nažalost uginuo?

To je zapravo pas mog sina. Mi smo ga dobili dok smo živeli na Dorćolu, kao štene staro dva meseca. I tek kad smo se preselili u kuću, postao je ozbiljan čuvar. Mada je izgledao opasno, to je bio pas koji je imao beskrajnu nežnost prema svim ukućanima, posebno prema deci. Zanimljiva priča je kako smo mu dali ime Kan. Baš na njegov rođendan dobili smo kansku nagradu za „Andergraund”, koji je opet posvećen životinjama. Tamo je glavni lik majmun. Zlatnu palmu smo dobili zahvaljujući majmunu. Scene s tim majmunom bile su najdirljivije. Kan je umro sa 10,5 godina, a posle toga su ubrzo još dva moja psa otišla za njim.

Dva psa koja ste našli u kutiji od cipela?

Jedne zimske noći, bilo je oko minus deset, možda i manje, Kan i ja smo išli u šetnju. Ušli smo u park. Bio je sneg do kolena. Šetali smo stazom i onda je on trčao ispod jednog bora i počeo da markira. Pretpostavio sam da tu ima nečega. Pomislio sam da se neka ptica smrzla. Otišao sam tamo i video jednu užasnu scenu; ispod krošnji savijenih pod snegom bila je kutija od cipela, a unutra krpa i dva šteneta. Možda su imali dva meseca. Uzeo sam te kučiće i odneo ih kući. Oni tu noć ne bi preživeli. Kasnije ću saznati ko ih je tu ostavio, jer je jedna žena došla i rekla da su to Lunjina deca. U kutiji su bile dve ženke koje smo mi hteli nekome da poklonimo, ali su one mic po mic ostale. Živele su s nama duže od deset godina.

U međuvremenu ste primili još dva psa, dva mešanca koja danas imate, Blekija i Belku.

Jeste. Oni su dolazili da se igraju. Bacao sam frizbi, a oni su dolazili do kapije. Onda sam im ja napravio kućice, a nije prošlo mnogo, iz kućice su se preselili u kuću. Danas imaju po 11 godina.

Kako ste podnosili odlazak vaših pasa?

Nažalost, ta priča sa psima prilično je tragična. Ja vrlo retko plačem, ali vrlo mi je teško kad pas mora da se uspava. To je najtragičniji deo u mom odnosu s tim svetom. Sva tri psa koja sam spomenuo umrla su od raka.

Pomenuli ste da ste dosta pasa, osim što ste ih zadržavali kod sebe, i udomili?

Mi smo kao porodica zbrinuli dosta pasa, imali smo i veze s nekim međunarodnim institucijama i baš tokom ratova devedesetih godina i kasnije, kad je briga o psima bila potpuno nebitna, udomili smo desetak pasa iz okruženja. Vodili smo računa, jer su se pojavile neke fantomske organizacije. Sumnjalo se u zloupotrebu pasa u eksperimentalne svrhe. U jednom trenutku to se pretvorilo u međunarodnu policijsku istragu. Ali, ovo što smo mi činili bilo je vrlo ozbiljno, jer smo dobijali podatke gde je koji pas završio. Jedna ženka je udomljena u kuću pokraj Beča na jednom imanju. Dobili smo od tih ljudi sliku kako se igra pokraj bazena. Ona je imala sreću da ode u familiju gde je bilo veliko dvorište i uslovi koje bi čovek samo mogao da poželi. Ostali su odlazili uglavnom u naša sela. Tako da je to bilo nešto čime smo se bavili mnogo godina.

Možete li da nabrojite sve pse s kojima ste delili život?

Pored tih pet pasa koje smo imali u poslednjih 20 godina od kada smo u kući, ne bih mogao tačno da nabrojim koliko ih je bilo u mom dvorištu. I danas, kad krenem s Blekijem u šetnju, uvek nam se neki pas pridruži, pa posle pođe s nama. Neki od tih pasa s ulice živeli su 15, 16 godina, zavuku se u neku rupu i prežive. A neki psi koji su živeli u svili i kadifi nisu dugo poživeli. Nema ni tu pravila.

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *