1975

Mačke nisu sebične

Grešimo kad mace upoređujemo s kucama, jer su pripadnici potpuno različitih vrsta. Mačke nisu ni sebične ni manipulativne, već su jednostavno drugačije od pasa

 

 

Izvor:  magazin Mačka

Prema istorijskim podacima, psi su uz ljude znatno duže nego mačke. Naučna istraživanja pokazuju da su one tek polupripitomljene, i da i dalje više sliče lavovima nego domaćim životinjama. Predatori u malom „pakovanju“.

Verovatno su to neki od najvažnijih razloga zašto prema mačkama i dalje gajimo toliko predrasuda, i zašto ih potpuno nepravedno i bez dovoljno znanja i informacija, nazivamo sebičnim, hladnim, manipulativnim…

Zato smo rešili da razvejemo sve stereotipe i odgovorimo na to milenijumima postavljano pitanje: Kakve su mačke zaista?

Odgovore smo zatražili od doktora veterinarske medicine Dunje Kovač, koja u našoj zemlji slovi za jednog od najboljih poznavalaca mačje psihologije i ponašanja.

– Mačke su u odnosu na pse uz ljude svega sedam do osam hiljada godina. Ni upola onoliko koliko su psi s nama. One su još uvek „poludivlje“, savršeni predatori, obligatni karnivori koji mogu da love i opstanu u prirodi bez pomoći čoveka. Ne žive u društvenim grupama kao psi, niti su tokom ovih godina suživota s ljudima bile pripitomljavane na isti način kao psi – da nam služe u lovu, radu i drugim poslovima. Tu leži odgovor zašto su mačke takve kakve su. One su još uvek nezavisne od čoveka, pa se tako i ponašaju. Nisu sebične, samo jednostavno nisu psi. Drugačije su. One se uglavnom vezuju za teritoriju, pre nego za ljude (mada i te kako prepoznaju svoje vlasnike), žive uglavnom same ili u manjim grupicama u kojima vlada „prećutna“ obustava vatre. One se ne šetaju kao psi, ne izvode napolje da obavljaju nuždu kao psi, pa samim tim vlasnik oko njih ima manje posla, da tako kažemo. Onda ispada da i vlasnik mačke ima nekog „polukućnog“ ljubimca koji većinu stvari može da radi sam – objašnjava naša sagovornica.

Društveno organizovanje

Pitali smo je da li je onda ispravno tvrditi da su mačke surovi individualci, ili je i to predrasuda?

– To jeste tako. Društveno organizovanje mačaka je različito od pasa, jer oni žive u društvenim grupama gde vlada jasna hijerarhija i svako ima svoje mesto. Kod mačaka to nije slučaj. One su samotnjaci, lovci koji sami love (najbolji primer je tigar). Preci pasa – vukovi, love u čoporu. Mačke mogu da formiraju društvene grupe, ali to budu dosta retke situacije, i tu je često na delu samo tolerancija po principu „ne diram te, ne diraš me“. Uglavnom se grupišu u vreme parenja, a u gradovima se grupišu na izvoru hrane – da li oko kontejnera, da li na mesto na kome ih neko hrani – kaže dr Dunja Kovač.

Kako se slažu

Objašnjava nam da u jednom domaćinstvu možemo imati više mačaka, ali mnogo zavisi da li će se one međusobno prihvatiti.

– Ako se to desi, onda mogu da funkcionišu, ali ako mačka starosedelac ne prihvati pridošlicu na prvu loptu, to se onda uglavnom nikada neće ni desiti. Isti je slučaj i samačkama i sa psima. Mačke mogu da prihvate druge vrste životinja kao cimere i nekad to zaista bude iskrena ljubav, i maženje i lizanje. Ali, nekad to bude samo suva kohabitacija gde jedni drugima ne ugrožavaju prostor jer mogu da egzistiraju zajedno.

Pas VS mačka

Kad govorimo o mačkama, najčešće ih prvo uporedimo sa psima, za koje se kaže da su čovekovi najbolji prijatelji. Međutim, mnogi ne shvataju da su psi i mačke potpuno drugačije vrste životinja i da ovo poređenje možemo uporediti s onim – babe i žabe.

– Psi i mačke su totalno dve različite vrste, kanidi i felidi, i ne možemo ih nikako porediti, jer bi to bilo kao da poredimo slona i žirafu. Psi su svaštojedi i strvinari, a mačke predatori i mesojedi. Psi žive u društvenim grupama, dok su mačke samotnjaci. Psi su sa čovekom više od 18.000 godina, a mačke oko 8.000. Psi su pripitomljeni da pomažu čoveku i da budu korisni članovi domaćinstva, a mačke se nisu nikada pripitomljavale za određenu svrhu. Psi se vežu za ljude i vlasnike, mačke za teritoriju. Psi su totalno podređeni čoveku, rade ono što im vlasnik dozvoli. Mačke ne zavise od nas ni u kom smislu (samo hrana ako su isključivo kućne mačke), dok su za ostale aktivnosti uglavnom same sebi dovoljne – ističe naša sagovornica.

Ponašanje u domu

To naravno ne znači da one nisu ravnopravni članovi našeg domaćinstva, da nam ne donose jednaku radost i ne pružaju ljubav, baš kao i psi. Ali, s obzirom na to da su, kao što smo već naveli, tek polupripitomljene, ako želite macu za kućnog ljubimca, valjalo bi da najpre uradite domaći zadatak.

– Za mačke se često kaže kako one nas smatraju za cimere, i to one cimere kojima su one dozvolile da žive tu, besplatno. Mačke uglavnom od nas očekuju da ih nahranimo i da im ne smetamo puno u izležavanju. Kako su predatori, one spavaju uglavnom tokom dana, vole mir i tišinu, dok su u sumrak i zoru najaktivnije, tada „love“. Bilo da je reč o plišanim igračkama ili našim nogama ispod pokrivača, pa tokom noći uglavnom imamo zabavu s njima u stanu. Bioritam čoveka i mačke potpuno je različit, ali nam se mace prilagode. Kad dugo žive u jednom domaćinstvu, one „pokupe“ naše navike – kad je vreme za jelo, kad je vreme za igru i spavanje. Tako da nam se bioritmovi vremenom manje-više izjednače – objašnjava Kovačeva.

Govor tela

Mačke i te kako mogu da iskazuju ljubav prema vlasniku, i to se najbolje vidi prema njihovom govoru tela.

– Kad se trljaju o nas, tada nas označavaju kao nešto „svoje“, ostavljaju svoj miris, i to znači da i mi njima pripadamo, i da im nismo neprijatelji. To je uvek prijateljski gest, kao i čupanje šapama našeg nameštaja ili pak kad nas „mese“ šapicama. Tu im se takođe nalaze mirisne žlezde. Posmatrajte telo i glavu svoje mačke, pre svega oči i rep, jer oni najbolje pokazuju kako se mačka oseća u našem prisustvu. Blago treptanje i čkiljenje je znak zadovoljstva i sigurnosti. Kad nam mačka trepće, za to se kaže da nam „šalje poljupce“. Takođe, mačke ljubav iskazuju i „ljubavnim ugrizima“ – to je često za nas vlasnike bolno i neprijatno, jer nas ipak ugrizu, ali to je jednostavno način na koji one iskazuju da im pripadamo.

Komunikacija

Interesantno je, objašnjava naša sagovornica, i da mačke nisu toliko vokalna bića kao psi. Mačke između sebe ne komunicaraju mjaucima već isključivo govorom tela.

– Mjakuanje, frktanje i siktanje možemo da čujemo samo u sezoni parenja ili kad je u pitanju svađa. Inače, one žive u tišini. Mačići sa svojom mamom mjauču konstantno i tako se dozivaju – to je ponašanje koje imaju naše mačke s nama, jer smo im i očuvali „infantilnost“. Hranimo ih i one ne love (baš kao i kraj mame), tako da mačke s nama mjauču i komuniciraju. Imaju nekoliko različitih zvukova koje proizvode u komunikaciji s ljudima, od tihoh predenja, frktanja i tihog mjaukanja, sve do siktanja, režanja i glasnog neprijatnog mjaukanja. Sve su to vidovi komunikacije koje vremenom naučimo da prepoznamo te tačno znamo šta naša mačka u tim trenucima hoće od nas – objašnjava dr vet. med. Dunja Kovač.

Kao čičak

Kad je reč o tome kako da im mi pokažemo privrženost i ljubav, naša sagovornica ističe da se s macama igramo i mazimo jer to stvara vezu među nama.

– Jeste da mačka neće uvek biti zainteresovana za igru i interakciju s nama kao pas, ali to je baš njihova čar. Često se kaže da kad nabavite mačku više nikad ništa nećete raditi sami. Mačke su veoma radoznale i vole kad se nešto oko njih dešava – bilo da pišete nešto za kompjuterom, idete u toalet, kuvate ručak, usisavate. Uvek će biti tu – na tastaturi, u kupatilu s vama, na trpezarijskom stolu… na glavi – šaljivo objašnjava naša sagovornica.

Dresura i vaspitanje

Još jedno od pitanja koje muči mnoge, naročito one koji tek planiraju da u svoj dom dovedu macu jeste i da li je mačke moguće dresirati. I obradovaćemo ih odgovorom – jeste.

– Da, mačke je veoma lako naučiti svemu i svačemu. Svaka životinja uči na isti način. Procesi kognicije su isti, kao kod svih živih bića, i zakonitosti po kojima učimo isti su za sve. Razlika je samo u nivou svesti (čovek na primer) i koliko je takva vrsta životinje navikla na interakciju s čovekom. Pse je najlakše istrenirati, ali i mačke možemo i te kako da naučimo i da sednu i čekaju, i da daju šapu, i da mjauknu na znak, i da urade neke druge trikove. Možda nam je potrebno malo više vremena i strpljenja, jer je i sam proces dosta sporiji i delikatniji, ali daje jednako zanimljiv rezultat. Mačke nemaju problem da nauče gde da idu u toalet. Mačetu koje se prvi put dovede u stan dovoljno je samo jednom pokazati gde se obavlja nužda i ono će uvek ići na isto mesto. Ali, kad je reč o tome da se mačka nauči da ide na „mesto“, to ne vredi… Mačka kao i svaki predator uglavnom bira mesto gde se oseća najsigurnije i odakle ima pregled na situaciju, pa to bude ili neki skriveni „budžak“ ili ormar – kaže naša sagovornica.

Navike

Kad je reč o interakciji s ljudima, to umnogome zavisi i od karaktera same mačke, ali i od rase. Naša sagovornica objašnjava da postoje rase koje su poznate kao veoma druželjubive (snowshoe, ragdoll), ali i one koje baš i ne vole društvo (sijamske).

– Mačka će se uglavnom kad ugleda nepoznatog čoveka skloniti i tek kasnije doći da izvidi i pomiriše ko je taj „uljez“, ali gotovo nikad neće napasti strance. Ako se to desi, onda je uglavnom reč o nekim poremećajima u ponašanju, stresu najčešće, te je u tim slučajevima potrebna stručna pomoć veterinara i bihejvioriste. Mačke su bića navike i veoma im teško pada promena bilo kakve rutine – promena mesta posude s posipm, zdelice za hranu ili vodu, ambijenta i slično. One stvore svoj ritam i zna se kad se jede, spava, kad se igra; gde šta stoji, gde je zdelica, gde je pesak, gde je grebalica i slično. Posuda s hranom bi trebalo da stoji na nekom mirnom mestu koje nije prolaz, a isto važi i za pesak. Maca mora da se oseća bezbednom i to je veoma bitan segment. Isto važi i kad je reč o mestu za odmor. Trebalo bi da to bude mesto na visini ili neki skroviti budžak. Na taj način našoj mački smanjujemo stres u ljudskom svetu, i smanjujemo šansu za razvoj nekog poremećaja u ponašanju – naglašava Dunja Kovač.

Instinkt lovca

Ako za ljubimca imamo mačku, važno je znati i kako negovati njen instinkt lovca. Trebalo bi da stimulišemo njene prirodne oblike ponašanja kao što su penjanje, grebanje, skakanje, lov.

– Na taj način smanjujemo pojavu neželjenih oblika ponašanja kao što su opsesivno-kompulsivni poremećaji (preterano lizanje), stereotipije (vijanje svog repa), agresija prema vlasniku, obavljanje nužde izvan toaleta i slično. Svojoj mački moramo da obezbedimo nekoliko osnovnih stvari, a to su: da gleda okoliš kroz prozor (prirodu, ptice), jer mačke uživaju da sede i posmatraju u miru i tišini; moramo joj omogućiti mesta na koje može da se popne, zatim da oštri kandže; mesta gde može da se sakrije. Veoma su važne i igre „lova“ – vijanje kanapa, peruški, raznih plišanih igračaka. Od ključne je važnosti da mačka na kraju nešto „uhvati“, što znači da se s njom nikako ne smemo igrati laserima i drugim interaktivnim aplikacijama, jer tako stvaramo frustracije i kompulsivne poremećaje.

Vrebanje

Takođe, naša sagovornica objašnjava i koliko mačke vole da „vrebaju”.

– Često će nam se desiti da odjednom iskoče iz zasede i uhvate nas za noge dok hodamo, ili da nas dok spavamo gricnu za palac ispod pokrivača, ali to su ti geni velikih mačaka, i to je njihova priroda. Zato ih i volimo. Jedno je sigurno – s mačkama nam nikad neće biti dosadno. One će nas konstantno zasmejavati svojim nestašlucima – kad promaše doskok pa padnu, umeju da poruše pola kuće i usput i sebe sapletu, umeju da se na svakakve blesave načine igraju same sa sobom i vijaju imaginarne bube i duhove koje mi ne vidimo – zaključuje na najlepši način naša sagovornica.

Nema kraja zabavi

Korisna stvar je da mački damo najobičniju kutiju od cipela, probušimo rupe, unutra ubacimo granule i igračke i kutiju stavimo pred nju. Satima će pokušavati da nešto iz kutije uhvati i uz pomoć ove jednostavne igre pružamo našem mezimcu mentalnu stimulaciju, i ujedno smanjujemo stres i dosadu, objašnjava dr vet. med Dunja Kovač.

Igre s mačkom

Veoma je važan i način na koji se igramo s mačkom, ističe naša sagovornica. Nikad ne bi trebalo da je učimo da nam skače na ruke i da se igramo golim rukama, već joj pažnju treba usmeravati na igračke. Da lovi njih, a ne naše noge i ruke. Koliko nam god to može biti interesantno dok je mače, kad poraste ume i te kako da nas ogrebe i ujede. To nikad nije neprijateljstvo već igra, ali kad zaboli, to nam je slaba uteha.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *