ponos i stid

Psi ne osećaju ni stid ni ponos

Sigurno ste do sada već mnogo puta čuli da su psi tokom celog života mentalno na nivou deteta od dve i po godine. Da li ste se onda zapitali šta nam to govori o njihovim emocijama? Mi jesmo.

 

 

Izvor: magazin Pas

Mnogo puta do sada čuli smo kako vlasnici pasa kažu: „Pogledaj ga kako se stidi, tačno zna da je uradio nešto što nije smeo.“ Žao nam je što ćemo ih razočarati, ali naučno je dokazano da psi zapravo nisu sposobni da osećaju stid. Niti krivicu.

Ali, da krenemo ispočetka.

Činjenica je da ljudi lako mogu da protumače kako se njihov pas oseća, jer znaju da je, kad uđu u kuću, a pas radosno maše repom i skakuće oko nogu, to siguran znak da je srećan što ih vidi. Isto tako, kad vaš pas u parku vidi drugog psa, pa zastane, podigne rep i počne da reži, odmah znate da tog psa ne voli.

Međutim, iako su mnoge reakcije pasa očigledne, pitanje njihovih emocija vekovima je bilo kontroverzno sa stanovišta nauke. U davnoj, davnoj prošlosti, naši preci smatrali su da i životinje imaju bogat mentalni život, i da su kadre da osete iste emocije i prolaze kroz iste turbulentne duševne borbe kao i ljudi. Čak, i da potpuno razumeju ljude, naš govor i ponašanje.

Međutim, s napretkom nauke i dostupnošću knjiga i novih znanja, stvari su počele da se menjaju.

Ljudi su počeli da razumevaju principe fizike i mehanike, i tako shvate kako funkcionišu složene mašine. Uz to, shvatali smo polako da i ljudi funkcionišu u skladu sa sličnim mehaničkim principima i da su naša tela zavisna od mnogih hemijskih veza i procesa.

RELIGIJA I NAUKA

Religiji se, naravno, nije dopalo da se čovek poistovećuje s mašinom, pa je crkva pritekla u pomoć. Počela je da propoveda kako ljudi imaju dušu, a kao dokaz za tu svoju tvrdnju ponudila je logično objašnjenje – ljudi imaju svest i osećanja. Dakako, ni životinje nisu proste mašine, ali kako nemaju svest, nikako ih ne možemo poistovetiti s ljudima i posmatrati ih kroz istu prizmu – smatrala je crkva.

Kako je glavni sponzor nauke u to doba bila upravo crkva, jasno je da ni naučnici nisu bili radi da govore o emocijama kod životinja, već su potpuno poricali da one mogu imati neke više mentalne funkcije, pa tako i osećanja, piše magazin Modern dog. Prvi koji je odlučno zastupao ovu tezu bio je francuski filozof Rene Dekart u 17. veku. U nizu ozbiljnih i studioznih analiza, Dekart je objasnio da su životinje, pa tako i psi, jednostavno rečeno, poput mašina. On je smatrao da „životinjske mašine“ ne mogu da misle, ali da ih možemo naučiti da obavljaju neke zadatke i izvršavaju naredbe. Njegove ideje pobliže je docnije objasnio filozof Nikola Malbranš rekavši da „životinje jedu bez užitka, plaču bez bola, reaguju bez znanja i da zbog toga ni za čim ne žude, ničega se ne plaše i ništa ne znaju“.

Nauka je kasnije malo ublažila ovaj rigidan (i, danas znamo, netačan stav), ali i dalje je tvrdila da psi jednostavno reaguju, i da tu nema govora o emocijama. Uporedili su tako, na primer, situaciju u kojoj, kad neko udari psa, on zacvili i pobegne, ali da i toster proizvede neki zvuk kad ga jako udarimo.

MOZAK PSA

Nauka je munjevito napredovala od vremena Dekarta i Malbranša, pa tako danas znamo da mozak psa ima gotovo identične veze i strukturu kao i ljudski, i da je u stanju da „proizvodi“ emocije. I u telu psa luče se isti hormoni kao i kod čoveka, i dešavaju im se iste hemijske promene kao i kod ljudi tokom „emocionalnih bura“. Psi imaju i hormon oksitocin, koji je kod ljudi poznat kao „hormon sreće“, koji podstiče osećanja ljubavi i privrženosti prema drugima.

Kad znamo da nam mozak i hormoni funkcionišu na gotovo identičan način, onda možemo da sa gotovo stoprocentnom sigurnošću kažemo da psi imaju emocije slične ljudskim. Ali, koje?

EMOCIJE

Kako bismo razumeli emocije pasa, moramo se najpre osvrnuti na istraživanja o ljudskim emocijama. Pre svega, nisu svi ljudi kadri da osete čitav spektar emocija, a činjenica je i da tokom života nismo uvek mogli da osećamo sve koje postoje. Brojna istraživanja pokazala su da bebe i mala deca imaju ograničen opseg emocija, da se s godinama emocije usložnjavaju, pa smo tek kad odrastemo sposobni da osećamo čitav spektar najrazličitijih osećanja.

Zašto nam je sve to potrebno da razumemo emocije životinja? Upravo zato što naučnici poslednjih decenija tvrde da je pas na mentalnom nivou deteta od dve do dve i po godine, i u tome je ključ razumevanja mentalnih sposobnosti pasa i razvijenosti njihovih emocija.

pas

DETE I PAS

Samo posmatrajte dete tog uzrasta i biće vam mnogo jasnije kako funkcionišu naši psi, tvrde naučnici. Kako objašnjavaju, po rođenju, beba je sposobna da oseća samo jednu emociju, a to je – uzbuđenje. Tokom prvih nekoliko nedelja, primetićemo da se kod beba ova prva emocija usložnjava, pa tako mogu biti zadovoljne ili uznemirene. Tokom prvih nekoliko meseci deca počinju da osećaju i gađenje, strah i ljutnju. Radost se sreće tek oko šestog meseca života, kažu stručnjaci, a prate je i emocije poput sumnjičavosti i snebivljivosti. Istinska privrženost, koju bismo jednostavnije nazvali ljubav, dešava nam se tek sa devet ili deset meseci.

Kompleksne socijalne emocije, one koje uključuju znanje i prethodno iskustvo, javljaju se tek kasnije u životu, a to su pre svih stid i ponos koji se javljaju nakon treće godine života, dok se osećaj krivice javlja tek pola godine kasnije. Detetu je čak četiri godine kad je sposobno da oseti prezir.

Psi od rođenja do zrelog doba znatno brže prelaze ovaj razvojni put, pa tako već sa četiri do šest meseci osećaju ceo opseg emocija koje su im svojstvene kao vrsti. To znači da će tokom čitavog života osećati spektar emocija dostupan detetu od dve i po godine, a to su: radost, strah, ljutnja, gađenje i – ljubav, ali pas nije sposoban da oseti kompleksnije emocije poput krivice, ponosa i stida.

Mnogi će, međutim, pobijati ovu naučnu tvrdnju govoreći da su u ponašanju svog psa često primećivali da oseća krivicu, naročito kad po povratku s posla, na primer, stan pronađu u neredu jer je njihov pas povadio stvari iz plakara ili je pocepao novine i „rasuo“ ih po stanu. Tada se pas pokunji, oseća se nelagodno, sklanja pogled i izbegava kontakt. Međutim, naučnici tvrde da nije reč o krivici, već o znatno jednostavnijem osećanju – strahu. Pas je naučio da nakon nevaljalstva sledi kazna. Neka radnja koja mu ne prija. Ono što tada vidite, to je strah od kazne.

EMOCIJE KOD DECE

Poređenje je jedan od najefikasnijih načina učenja, pa smo tako zamolili psihologa Sanju Dutinu da nam malo bliže objasni psihologiju mališana uzrasta dve do dve i po godine, kako bismo bolje razumeli svoje pse. Oni koji imaju decu ili unuke tog uzrasta, verovatno će nakon čitanja ovog teksta mnogo bolje razumeti i svoje mališane, ali i ljubimce.

– Deca od rođenja razvijaju emocionalne sposobnosti i način na koji izražavaju emocije. Emocionalni razvoj, naravno, prati kognitivni i socijalni razvoj, razvoj različitih veština i jezika. Kod bebe se prvo javlja jedno opšte i difuzno stanje uzbuđenosti, iz kog se dalje razvijaju dve emocije – stanje prijatnosti i neprijatnosti. Vremenom se iz njih izdvajaju ostale emocije, poput gađenja i straha, radosti, ljutnje i tuge, koje zovemo osnovnim (primarnim) emocijama. Primarne emocije imaju biološku osnovu, univerzalne su i zajedničke ljudima i životinjama, pa tako imamo jasne i nedvosmislene dokaze da ih poseduju i psi. Primarne emocije deteta na uzrastu od dve godine su intenzivne ali kratkotrajne i prolazne, i potrebno je iskustvo da se uspostavi adekvatan način emocionalnog izražavanja. Deca na tom uzrastu vole da istražuju, da testiraju svoje i tuđe granice. Ukoliko pređu dozvoljenu granicu i na neki način ih prekorimo, reaguju napadima besa i frustracijom. Kako još uvek nemaju kontrolu nad svojim emocijama, bes i frustracija dolaze naglo u formi plača ili udaranja. S druge strane, uz kratak opseg pažnje, vrlo lako možemo da im skrenemo pažnju na nešto drugo, i da suze pređu u smeh. Većini vlasnika ova ponašanja mogu delovati poznato i može se povući jasna paralela sa psima – objašnjava naša sagovornica.

Kako kaže, tek od druge polovine druge godine života počinju da se razvijaju složenije, takozvane sekundarne emocije, i to putem učenja. To su, recimo, emocije koje se odnose na druge ljude (ljubav, ljubomora, zavist…) i emocije u vezi sa samoprocenom (ponos, stid, krivica, kajanje…).

– U odnosu na primarne, do ovih emocija ne dolazi po automatizmu, već zahtevaju neke više kognitivne funkcije, zbog čega ih i zovemo emocijama višeg reda, moralnim ili socijalnim. Dete mora imati mentalnu predstavu o sebi, mora biti sposobno da proceni i zamisli kako će njegovo ponašanje da utiče na druge ljude ili kako će drugi ljudi gledati na njegovo ponašanje. Ako ovo uporedimo s primarnim emocijama kao što je strah (kad bez naše kontrole srce počinje ubrzano da nam lupa, znoje nam se dlanovi…), očigledno je da je potreban određeni nivo samosvesti i mentalne kompleksnosti da bi dete bilo sposobno za osećanje krivice, kajanja ili stida. Takođe, bez obzira na brojne naslove koji nas obaveštavaju da su psi sposobni da vole, osećaju krivicu ili ljubomoru, za sada nemamo dokaza da su sposobni za tako nešto. Problem je što im često pripisujemo bogat emocionalni život jer pseće ponašanje poredimo s ljudskim i upadamo u zamku antropomorfizma. Bilo kakvo površno slaganje našeg i njihovog ponašanja, ili gest koji podseća na ljudski, direktno procenjujemo kroz ljudsku psihologiju, neki viši nivo svesti i kognitivnu kompleksnost, a zapravo je u pitanju samo naučena ili instinktivna submisivnost.

Kako objašnjava naša sagovornica, jedino što možemo sa sigurnošću da tvrdimo jeste da psi imaju primarne, osnovne emocije, zbog čega se, između ostalog, često kaže da je pas na nivou deteta od dve i po godine.

– Tokom druge godine života, kod deteta se može prepoznati rana forma empatije, tj. počinje da se razvija veština razumevanja sopstvenih i tuđih emocija. U tom smislu, ima prostora za pretpostavku da je moguće da i kod pasa postoji neki vid razumevanja osećanja vlasnika, što bi objasnilo njihovu posebnu bliskost i privrženost kad smo tužni. Možda bi realnije bilo reći da primećuju da smo drugačijeg raspoloženja, ali teško da do kraja razumeju šta zapravo osećamo – zaključuje Sanja Dutina.

EMOCIJE PASA

Dr Marijana Vučinić, profesor na predmetu ponašanje, dobrobit i zaštita životinja na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, objašnjava da su primarne emocije one na koje pas odgovara reakcijom „prići“, „boriti se“ ili „pobeći“.

– Primitivne emocije omogućavaju opstanak u životu. Strah je primitivna emocija. Životinja ne mora da prepozna stimulus koji ju je uplašio, ali će na taj stimulus uvek odgovoriti reakcijom „boriti se“ ili „pobeći“. Čovek ima šest primarnih emocija: strah, bes, radost, tuga, gađenje i iznenađenje. One postoje i kod životinja. Ovim emocijama treba dodati i ljubav i uživanje. Sekundarne emocije su one koje nastaju posredstvom iskustva i pamćenja. To su osećanja koja se razvijaju posle određenih događaja i upamćenih ishoda i posledica. Za njih su odgovorni viši moždani centri u kori velikog mozga. Kod ljudi su sekundarne emocije: sram/postiđenost, ljubomora, osećaj krivice/kajanje, empatija i ponos. One imaju socijalni značaj. Kod pasa ove sekundarne emocije ne postoje.

Naša sagovornica kaže da je, kako bi se razumele emocije kod pasa, neophodno najpre objasniti i šta su to uopšte emocije. U najširem smislu, mogu da se objasne kao psihološki fenomeni koji upravljaju i kontrolišu ponašanje.

– Emocije predstavljaju uzbuđeno stanje organizma koje je izazvano značajnim, za psa važnim stimulusom (situacijom), koje psihofizički priprema psa za određenu aktivnost koja ima funkciju prilagođavanja tom stimulusu, odnosno situaciji u kojoj se pas našao. Stimulusi/situacije koje izazivaju emocije dovode do tri vrste promena kod pasa, a to su: fiziološke promene unutar organizma koje su nevidljive (pojačano lučenje adrenalina, ubrzan puls, širenje zenica, ubrzano disanje, povećanje šećera u krvi), subjektivni doživljaji osećanja (strah, tuga, patnja, ljutnja, sreća i drugo) i promene u ponašanju (uočljive manifestacije emocija). Zato su emocije složene reakcije koje imaju dvojaku funkciju, a to su adaptacija i interakcija (komunikacija). Čovek upravo razume emocije pasa na osnovu signala i pomoću njih komunicira sa psom. Zahvaljujući postojanju signala psi komuniciraju i međusobno. Signali su reakcije na određene stimuluse/situacije koje su karakteristične za određene emocije. Signali se karakterišu promenama načina vokalizacije/oglašavanja, položaja tela, hodova i stavova, promenama položaja držanja i aktivnosti repa, ušiju, promenama u grimasama, odnosno izgledu i aktivnosti očiju i usana i tonusa drugih mišića ličnog dela glave psa. Zato svaki vlasnik treba da poznaje ove signale kako bi znao kako se njegov ljubimac oseća i šta bi trebalo da se popravi u odnosu čovek-pas da bi ova interakcija bila što kvalitetnija – objašnjava nam.

stid i ponos

Ona napominje i da psi nisu kadri da osete stid, ponos ili krivicu, ali da i psi imaju sposobnost pamćenja i sticanja isksustava, i da će upamtiti sve što je za njih prijatno i neprijatno.

– Psi takođe imaju sposobnost da na osnovu iskustva predvide redosled dešavanja u svojoj okolini i posledice koje mogu da im se dese, tako da je i ova osobina uslovljena upamćenim posledicama i primarnim osećanjima. Interesantno je da psi poseduju sposobnost da razumeju pozitivna i negativna osećanja drugih pasa i ljudi, i to upravo na osnovu promena grimasa, odnosno izraza ličnog dela glave – kaže dr Vučinić.

Šta sve ovo zapravo znači za vlasnike pasa? Pa, za početak, ako silno želite da obučete svog psa u neki kostim radi fotografisanja, to slobodno možete učiniti jer vašeg psa neće biti sramota. Takođe, on neće biti ponosan na nagradu koju je osvojio na takmičenju. Ali, budite sigurni da vas pas voli i da je najzadovoljniji kad ste zajedno, a to je i najvažnije, zar ne? Baš kao što i čuvena pesma Bitlsa kaže – All you need is love (Sve što ti je potrebno jeste ljubav). A toga od naših pasa imamo na pretek!

Razvojne faze psa

Odvijaju se brže nego kod čoveka, i kad pas ima dve do dve i po godine, tada je on zapravo mnogo stariji od deteta iste starosti.

– Godine psa ne treba množiti sa sedam, jer je ustanovljeno da veće rase pasa rastu i razvijaju se sporije od malih, ali i da žive kraće. Zato, psu velike rase starosti dve godine odgovara starost čoveka od 18 (x 9) godina, psu srednje velike rase iste starosti odgovara starost čoveka od 21. godine (x 10,5), a psu male rase starom dve godine odgovara starost čoveka od 25 godina (x 12,5) – objašnjava dr Marijana Vučinić.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *