Bora

Bora Đorđević: Ljubav prema psima gajim odmalena

“Vratiš se kući s posla u ranu zoru,  kako je i red, žena otvori jedno oko pita jesi li se istuširao,  deca spavaju,  a jedino pas umire od sreće što si došao. To je neverovatno” kaže u razgovoru za Magazin pas jedan od nekada najkontroverznijih Jugoslovena, a danas najkontroverznijih Srba, muzičar Bora Đorđević

 

Izvor: magazin Pas

Kada smo izlazili iz zgrade u kojoj živi Borina ćerka, muzičaru je s leđa pritrčala devojčica. Nije imala više od  pet, šest godina. Vriskavim glasom od kojeg pucaju stakla na prozorima ga je dozivala “Borooooo, Boroooo!”  Muzičar se okrenuo, devojčica je ukrstila prste na rukama,  simpatično nakrivila glavu u levo i sva slatka pitala: “A gde je Ceca?”

Da mi je neko pričao pre deset godina  da će deca na ulici trčati  za starim rokerom da bi ga  samo pitali za Svetlanu Ražnjatović  – sa kojom danas zajedno čini deo žirija nekog rijaliti šoua –  mislio bih da je pošašavio. Međutim, izgleda da je skoro sve što uradi  Bora Đorđević na neki način senzacionalno. Bilo da je angažovan kao roker,  pesnik,  pomoćnik ministra,  kritičar  političkih režima ili da dobija titule…

Tako bez kontroverze nije prošla ni jedna njegova poseta azilu u Vršcu. Vest da je Bora  Čorba posetio prihvatilište objavljena na internetu, a onda su brojni čitaoci komentarima skrenuli pažnju da  je  taj azil zbog nehumanog odnosa prema životinjama na lošem glasu  i “da mu to nije trebalo”.

“Čuo sam da  u tom azilu loše tretiraju životinje, ali to je daleko od istine” kaže u razgovoru za Magazina Pas Bora Đorđević. “ Taj azil bukvalno radi uz pomoć štapa i kanapa.  Ljudi koji vode to mesto obožavaju životinje i nikada ne bi uradili ništa što bi moglo da ih povredi. Kada sam ja  bio, bilo je jako vruće, i vi ne možete da zamislite koliko ti psi teško žive, a živeli bi još teže da nema tih divnih ljudi koji se o nijima staraju koliko mogu”.

Poznati muzičar od svog najranijeg detinjstva obožava pse. Posebno one ulične, džukce, a danas  obožava jednu Laru,  jorkširskog terijera kojeg je dobio na poklon, a koji najviše vremena provodi kod njegove ćerke Bojane.  Ima i jednu Mašu, ona nema rasu,  koja živi u Ljubljani kod Borine devojke. Ono što Bora misli o psima može se sažeti u jednoj prostoproširenoj rečenici i prilično jednostavnoj glasi: “Psi su zaista zahvalna bića”

Kakva je Lara?

Ona je od bosanskog  nevaspitanog psa, posle jednog pregleda kod veterinara postala evropski pas. Dobila je evropske papire, postala je evropsko kuče s evropskim manirima. Pošto sam često boravio u Ljubljani, ja sam šetao Laru i nosio sam one kese za skupljanje i morao sam da  skupljam za psom.  Tada sam napisao i jednu samokritičnu pesmu “Napravila Lara od mene govnara”. Hoćete li da je čujete?

Naravno.  

Napravila Lara od mene govnara

Oj vojvodo, alal vera

Postao si babasera

Skupljaš govna iza kera.

Ali, Lara je bila toliko uplašena kada je stigla da sam ja mislio da je to jedini pas na svetu koji ne zna da laje.  Međutim, brzo se oslobodila i “propevala”. Vremenom se toliko okuražila da nije ni prestajala. To je bio novi problem. Pošto živi u Ljubljani, a to vam je evropski grad, u kome ne možete da lajete kada poželite, znači nema lajanja  u vreme  dnevnog odmora, onda smo morali da je naučimo da  ne ispušta zvuke. Vodili smo je kod veterinara i trenera koji je za 66 evra naučio da nije lepo lajati. I tako je Lara za 66 evra postala građanin Evrope.

A Maša? Šta mislite ima li ona šanse da postane evropski građanin u neko doglednije vreme?

Teško. Ona je već dosta stara, a nisam siguran  ni da bih joj poželeo da živi u toj zajednici.

Ona živi kod vaše čerke, koliko nju često viđate?

Često. I mislim da mi se obraduje kada dođem. Evo kako sam to primetio: kad god je šetam ona dva puta obavlja veliku nuždu.

Mislim da psi kada su srećni obavljaju malu nuždu.

Može biti (smeh).  Onda to znači upravo obrnuto. Da mi se uopšte ne obraduje.

Kada biste morali da izdvojite psa od svih koje ste imali, koji bi to bio?

Pre dosta godina imao sam divnog psa. Simka se zvala. Bila je nemački ovčar.  Sa jako dobrim pedigreom. I kada je Simka trebala da se okoti sedeo sam u kafani i razgovarali smo  koliko će kučića biti. Imam nekada taj osećaj, nekada mi se prosto javi, i ja sam samo rekao  biće sedam komada.  Četiri muška i tri ženska.

I tako i bi?

Da. I to se desilo. Eh, kada bih taj osećaj imao i za kladioniocu… Mada, nekada i imam ali tek kada počne utakmica, a tada je već kasno.

Da se vratimo na Simku. 

Jeste, kažem Simka je bila divna. Jer nemačkog ovčara nema potrebe dresirati. On ima to sve urođeno. Možda labarodori imaju najbolji njuh, ali nemački ovčar jednostavno posteduje sve osobine  koje pas treba da poseduje. Simka je bila najbezazlenije kuče na svetu, ali ako neko hoće naglo da me pozdravi, ona skoči  brzo  i odmah ćapi za ruku, ali onako ovlaš. Ne da ujede, ali da upozori. Kaže: “Polako. Tu sam ja.”  Sve je to urođeno.

Šta ste uradili sa sedam malih kučića?

Kada je došlo  vreme da se ošteni i kada je došlo na svet sedam malih štenadi,  neko me je pitao hoću li sada  da ih prodajem…

A psi nisu roba…

Tačno tako – psi nisu roba. Sve smo ih poklonili, ali samo prijateljima koje smo dobro poznavali. To su bili dobri ljudi, dobre porodice za koje smo znali da će se sa ljubavlju i pažnjom brinuti o njima. I tako je i bilo.  I neki od tih pasa su  kasnije učestvovali na takmičenjima i osvajali zlatne medalje i pehare.  Što ono kažu postali su dobri i uspešni  –  psi.

Osim  nemačkog ovčara, jeste li imali još nekog rasnog psa?

Jedno vreme sam imao i šarpeja. Intersenatna je pričao o šarpejima, njih je u jednom trenutku, koliko ja znam, ostalo samo sedam na svetu

Jeste li sigurni u to? 

Kinezi ih pojeli!  Šalim se, naravno.  Ali, šarpej je fascinantan pas – zbog kože, laveža… Mislim da u pervodu znači  kineski zmaj ili  tako nešto. Kod Džek Londona postoji divna priču o  pripitomljenom vuku…

Beli očnjak…

Da. I on ide na borbe pasa. Pobeđivao je sve dok Kinezi  nisu doneli čudnog psa  sa naboranom kožom  kome vuk nije mogao da nađe arteriju i na kraju je izgubio od njega. Taj pas je bio šarpej.  Uh, oni su vrlo tvrdoglavi, imaju svoje ja, imaju svoju ličnost…   Šarpeja smo dobili od neke Amerikanke iz Pitsburga. Ona je te kučiće iz Pitsburga  odnela u Sloveniju a iz Slovenije je jedan završio kod mene. Leposava. Tako se zvala.  Sećam se da je ona jedno vreme morala da bude smeštena sa drugim psima u hotelu za pse. I kada sam ja dolazio, ona sa vrata prva izađe, ne znam kako je znala da dolazim, da li me nanjušila ili kako već  i onda dođe kod mene i ne dozvoljava ostalim psima da mi priđu ni da me pomaze.  Posesivna je bila

Da li vas nekada ujeo pas?

Jeste jednom, ali nisam mu zamerio.  Bio sam mali i dohvatio me je. Ne sećam se tačno, ali verovatno je imao dobar razlog.

A vi psa? 

Ne odgovaram na provokativna pitanja (smeh).

Šta je najlepše  kada čovek ima kućnog ljubimca?

Vratiš se kući s posla u ranu zoru,  kako je i red, žena otvori jedno oko, pita jesi li se istuširao, deca spavaju,  a jedino pas umire od sreće što si došao. Neverovatno.

IMG_1806

I onda neko takva bića,  bez nekog specijalnog razloga otruje…

Vrlo je to nehumano, neće biti novost ako kažem.  To su gadovi, smradovi, kukavice koji truju pse. Namerno truju pse u parku.  Ne mogu to da razumem. Dokazano je da deca odrastaju bolje sa psima, postaju socijabilnija,  pomažu starijim ljudima…

Odakle vama empatija prema psima?

Ne znam, oduvek je to tako. Kao mali sam stalno dovodio neke džukce kući. I ta ljubav mi je ostala do danas.

A danas pomažete napuštene pse. 

Ne radim ja to sa azilima zato što hoću da se promovišem, meni to ni ne treba. Radim to što volim. Jer je lepo,  U tim azilima rade neki super ljudi, u jednom prihvatilištu za pse radi mlada devojka koja je ceo život posvetila psima, životinjama. Lidija se zove.  Mnogo vodi računa o tome, a psa lutalica ili napuštenih pasa je sve više. Strašno je kada ljudi ne mogu ni rasne pse da izdržavaju, sećam se u vreme velike inflacije devedesetih godina, mogao si na ulici da nađeš najrasnijeg psa i da ga odvedeš kući. To se, nažalost, dešava i sada. Istina u mnogo manjoj meri, ali se ipak dešava.

Koju ste još pesmu napisali o psima?

Zašto kuče arlauče.

Je l’ se sećate reči?

Ma jok, davno sam zaboravio

A je l’ znate zašto kuče arlauče?

Zato što nema ko da mu pomogne.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *