maja afrika badi 2

Maja Volk: Badi nam je pomogao da preživimo razvod

Profesorka i dramaturškinja priča o tome kako je pas deci i njoj pomogao da prođu kroz najteže životne trenutke, kako ga je lečila kanabisovim uljem i o dirljivoj sahrani ljubimca na livadi kojoj je prisustvovao gotov čitav komšiluk iz novobeogradskog bloka 28.

 

Izvor: magazin Pas

Foto: magazin Sensa i privatna arhiva Maje Volk

Maja Volk je dramaturg, profesor, radio i televizijski voditelj i fado muzičar. U intervjuu koji je dala magazinu Pas gotovo hronološki pričala je o tri psa koja je imala u životu – Rikiju, engleskom ptičaru, i Rikiju i Badiju, engleskim seterima.

„Uvek sam bila kučkarka, uvek sam imala pse, naročito engleske setere. Kad se Bridžit Bardo pojavila sa svoja četiri engleska setera, ja sam se zaljubljila u ovu rasu. Bila je to ljubav na prvi pogled. I sada, kad pogledam unazad, čini mi se da su „Englezi“ imali sve što mi je odgovaralo kod pasa: nestašni temperament napolju, a kod kuće mirni kao bubice.“

Uzgajivači ove rase u Srbiji se često šale da su ovi psi toliko gospodski da moraju da im u 17 časova poslužuju engleski čaj ili će se naljutiti. 

Pa skoro da je tako. Moj prvi „Englez“ zvao se Riki. Njega sam kupila od para koje sam dobila kao najbolji student Fakulteta dramskih umetnosti. To je bilo davno – sedamdeset pete ili šeste. On je, to je zanimljivo, ubrzo postao pozorišni pas. S mojom mamom je igrao u pozorištu. Igrao je ulogu nekog Gliše, psa koji po sceni juri lopova. Neverovatno, dođe u pozorište i javlja se garderoberkama, glumcima, svima, a kad mama stavi rukavice, on počne da laje, uzbudi se jer zna da će uskoro izaći na scenu. Ali – i to je bilo neverovatno – nekoliko minuta pre nego što će izaći pred publiku, on se potpuno umiri. Koncentriše se. Uopšte ne laje, miran je i čeka šlagvort. Onda izađe na pozornicu, jurca po njoj i osvaja je… Posle predstave odemo kući gde on spava 24 sata, bude potpuno iznuren i psihološki izmrcvaren. Veliki glumac…

On je bio dresiran pas ili…

Nije bio dresiran. Glumi ga je naučio život s glumcima. Psi postanu nalik gazdama. Međutim, mislim da je Riki u svakom pogledu bio vrlo neobičan engleski seter. Svi smo mislili da je bio reinkarnacija moga dede. Pošto je imao iste oči… Inače, Riki je uginuo na dan mog venčanja. Nisu smeli da mi kažu. Rekli su mi pet ili šest dana kasnije, a ja sam ga sanjala to veče kad je preminuo da je progovorio. Otrovali su ga bili petnaestak dana pre toga.

On, koliko znam, nije jedini pas kojeg su vam ljudi otrovali.

Pre toga sam imala komšijskog psa, koji se isto zvao Riki. Reč je o nemačkom kratkodlakom ptičaru. On je bio komšijin pas, ali pošto su komšija i njegova supruga već bili stari, ja sam ga često šetala, vodila sa sobom na more. On je otrovan početkom sedamdesetih godina. Ustaše su ga otrovale zato što je njegov, da kažem, rođeni gazda, dakle taj moj komšija, bio sudija Vrhovnog suda koji je osudio Miljenka Hrkača na smrt jer je postavio bombu u bioskop „20. oktobar“. To je bila jedna od deset smrtnih kazni koje je taj sudija izrekao i ustaše su mu se na neki način osvetile tako što su mu otrovale psa. On je prebačen u Beograd na Veterinarski fakultet gde je operisan, ali, nažalost, nisu mogli da ga spasu. I sećam se da su mi rekli nešto – reći ću blagu reč – izuzetno neumesno; da mogu da dođem po telo psa jer mu je meso otrovano, inače bi ga bacili lavovima u Zoološkom vrtu. Sećam se da su mi se noge presekle. Riki je bio sa mnom šest godina, to je bila tolika tuga za mene – bez obzira što je bio komšijski pas, smatrala sam ga za svog – da sam išla kod doktora koji mi je doslovce rekao: „Vi, ako ne uzmete novog psa, vi ćete poludeti.“ I nakon toga je došao Riki koji će kasnije postati pozorišni glumac.

I tek ste, posle Rikija 2, napravili malu pauzu sa psima?

Da, nastupio je period rađanja, i dom u kome vršljaju mala deca. Moj muž je voleo pse, ali ih nije voleo u kući. On je vrlo racionalno objašnjavao deci zašto nije dobro imati psa u kući.

Zašto nije?

Ne može pas u stanu jer ostavlja dlake, tu su bakterije, tu su bolesti… Mali milion argumenata je imao, a deca sve pažljivo slušaju i onda se okrenu meni da čuju šta ja imam da kažem. Ja imam samo jedan kontraargument: „Da nije bilo psa – ne bi bilo ni vas.“ Jer, moj suprug i ja smo se upoznali zahvaljujući Rikiju u parku.

17859_17_hf

Dobar argument…

… I onda su se oni, pošto su slušali moje priče o Rikiju, „zapalili“ i, naravno, poželeli psa. Tada kreće: „Tata, ako naučim da čitam, jel’ može pas“, pa ne znam ako ovo, ako ono… I on ih je sve „navlačio“, ali na kraju nikako pas da se pojavi.

Kad se pojavio?

Posle razvoda. Kad se suprug iselio iz kuće, meni se srušio svet, i ja ih gledam, a njih troje malih stalo na vrata. Okrenu se prema meni i pitaju: „Je l’ može sad pas, mama, molim te?“ Šta ću, kažem: „Naravno, ‘ajde. Kad smo već dovde stigli. I, koga ćemo?” – naravno, engleskog setera. Nađem u Čačku leglo, i moja ćerka Milena i ja zapucamo u Čačak. Vidimo Badija, vade ga iz gepeka. Jadničak, sav se bio istraumirao, povraćao. Zamislite, držali su psa u gepeku, bilo im mrsko da ga stave na sedište.

Može li pas makar malo da amortizuje porodicu koja upravo prolazi kroz razvod?

Badi je bio način da mi preživimo razvod braka. On je bio emotivni sunđer, i kad god je nekome bilo teško, on bi zgrabio Badija, odveo ga u sobu i gnjavio bi ga… Moja deca su govorila: „To je naš brat, njega je mama rodila u Čačku“, oblačili su ga kao lutke, stavljali mu minđuše, on je bio njihova lutka. Sećam se da su svi spavali u krevetu, ali kako je Badi rastao, on je njih jednog po jednog izbacivao iz kreveta i na kraju se probio do mene. Jedno jutro je samo bilo njuška uz njušku – „stigao sam, tu sam“.

Ako se dobro sećam, u nekim magazinima je izlazila vaša slika s Badijem?

Badi je, mislim, najslikaniji pas u Beogradu. On je čak imao svoju fejsbuk stranicu na kojoj je pisalo „Gde ste, kučke“, ali je i pisalo da je završio Srednju lovačku školu…

Koliko je težak život psu kojem je u karakter „usađen“ lovački nagon ako je „osuđen“ da živi u stanu?  

Badi je doživljavao veliku radost kada odemo na selo. Trčao je po 40 kilometara. Vodio ga je jak lovački instinkt – on je kopao tunele, preskakao ograde. Jurio je jarebice i fazane. Jednog dana on krene u selo i vidi jato pataka i sve ih potamani. Onda ugleda kokoške, krene na njih, vidi petla, ispljune onu kokošku, i krene na petla. I onako krvav, gradski pas, vidi otvorena vrata i uđe kod nekog čoveka. Čovek se izbezumi, uzme pušku, hoće da puca na njega. To su mi sve pričali. I, uglavnom, na povratku kući vidi plen svog života – kravu. Skoči na kravu i ujede je, i krene kući. Ja ništa ne znam, kad, dolazi celo selo, s vilama. Ustali da ga linčuju. Poklao im patke, kokoške, izujedao krave, oni poludeli. I, srećom, tu se zadesi jedan veterinar koji objasni i meni i njima da ti lovački psi „polude“ kad iz grada dođu u selo, i on smiri situaciju. Badi je, mučenik, posle toga morao na lanac kad smo bili na selu, makar dok ga instinkt nije popustio. Zanimljivo, kako je on gradski pas iz stana, on je celo to imanje smatrao za stan i tražio od mene da ga šetam tri puta dnevno. Stoji na kapiji, neće da piški u dvorištu jer misli da je to stan.

9133_029-maja-volk_orig

Morali ste da ga šetate kao u gradu?

Da, ali je to bio taj faktor zdravlja, on je mene naterao da idem u šetnje. Ipak, bio je mnogo srećan kad je na selu. To sam zvala Pseći Maldivi.

Kako se hrane engleski seteri?

Mi smo baš nedavno komentarisali ove retrivere – obratite pažnju: oni, kako omatore, počnu da se vuku, omlitave. To je zbog ishrane. Za razliku od njih, engleski seter je stalno na nekom postu. Ne možete da verujete. Jednom nedeljno, na primer, neće da jede. Sami sebi određuju koji je to dan. Takođe, dosta su izbirljivi. Onaj prvi Riki, recimo, on je hteo palačinke samo s mlekom. Ako mu napraviš s vodom, neće da jede. Ili, napravim kačamak sa sirom, a on probere sir, ili, ako se ohladi jelo, neće da jede. Takođe, morali smo svaki dan da mu spremamo novu hranu, neće on, gospodin, da jede dva dana istu hranu. Ma kakvi… Kako se Badi hranio, mi smo mislili da će on živeti 200 godina, čak je u jednom momentu moja Milena rekla: „ A, ne, ne… Ne može više ovako. On mora da pređe na živu hranu, pa nek živi 150 godina. Mnogo mu je, bre, 200.“

Kad ste shvatili da Badi, ipak, neće živeti 200 godina?

On je svaki dan trčao i onda je samo jedan dan prestao. Ni drugi dan se nije pomerio. Trećeg dana smo znali da nešto nije u redu i odveli smo ga veterinaru. Dijagnoza: rak jetre, rak slezine, rak testisa. Prognoza: sutra će umreti. I ja tada vidim da će moja ćerka da se onesvesti i shvatim da ja moram da izlečim Badija da bih nju održala zdravom. Dođem kod Badija i kažem mu: „Ni tvoja gazdarica nije umrla od raka, pa nećeš ni ti.“ I šta ću, krenem da dajem Badiju kanabisovo ulje.

Ako ne pomogne, pa neka makar malo i uživa… 

On je verovatno bio prvi pas na kanabisu. Što je bilo mnogo smešno. Ne samo to, davala sam mu i druga ulja, živu hranu, kokos… Taj je jeo mislim bolje i kvalitetnije nego devedeset odsto Srbije. A pošto je prethodno imao jedan okršaj s nekim retriverom koji mu je iščupao očnjak, imao je rupu koja je bila jako zgodna jer sam mu kroz nju davala hranu i ulje na špric. Nije morao ni da zine.

Mora da je to bio težak period?

Jeste, razmišljala sam često u to vreme zašto gradski pas dobija rak a seoski ne. Shvatila sam da je on bio nesrećan, jer je kao pudlica živeo na osmom spratu. Nije to njegovo stanište. Šta ću, odvedem ja njega na njegove Maldive. Kad smo došli, on ne može da hoda, drema, kunja, spava onako „navaren kanabisom“… Međutim, pojavi se mačka, on iz mtvih skočio za njom. Počeo da se oporavlja. Odemo mi nazad kod veterinara posle te moje intervencije (on mi se smejao kad sam mu rekla da ću ga lečiti kanabisom) i on kaže: „Bogami, ja ovo nisam video – da se pas povrati od raka jetre.”

Koliko je živeo posle dana kad mu je predviđeno da ima još jedan dan?

Preminuo je posle četiri meseca, a to vam je u psećem vremenu skoro dve i po godine. Svi tumori su se povukli, samo mu je stara slezina jela eritrocite, više nije mogao da stvara novu krv. Onda smo mu dali transfuziju i to je bilo fatalno, jer je odbio tuđu krv kao strano telo… Onog dana kad više nije mogao da ustane, odlučili smo da ga uspavamo. Pomirili smo se, oprostili. Svi smo otišli u selo da ga tamo uspavamo i da se oprostimo od njega, ali niko od lokalnih veterinara nije hteo da ga eutanazira.

Šta ste uradili?

Vratili smo se u Beograd, i tu je bio ceo blok 28 na Novom Beoradu, svi koji su odrastali s Badijem, svi koji su ga šetali, svi koji su ga hranili su došli. Zamolila sam veterinara da dođe, da mu ne daje inekciju u ambulanti. Onda smo svi otišli zajedno na livadu, stavili smo ruku na njegove grudi i oprostili se s njim zauvek.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *