dsc_6460

Maja Žeželj: Celog života za mnom ide čopor

  • Posle sepse koju sam jedva preživela, a za koju se nagađalo da je uzrok bio ogrebotina od mačke, ljudi me stalno pitaju da li još uvek držim životinje u kući? Pa naravno da držim – rekla je za magazin Pas poznata voditeljka.

 

Izvor: magazin Pas, Foto: Aron Marinković

 

  • Najlakše bi bilo izbaciti psa ili mačku na ulicu ili ih u nekoj boljoj varijanti nekome pokloniti, pa da mahnem rukom i kažem – ajde, život ide dalje. Nije tako. Ne pričamo o klikerima. Moj imunitet je pao, uletela je neka bakterija, desilo se što se desilo, i šta sada – da nadalje živim u staklenom balonu? Naravno, promenila sam neke stvari, ne spavam više s mačkama, ne trpam ih po licu, ili pre nego što sednem da ručam obavezno obrišem sto alkoholom. To jeste velika obaveza, jer svaki put pre nego što počnete da jedete morate da uradite niz nekih stvari. Ali, ne bih mogla bez životinja, ne bih mogla da nemam barem dva psa i dve-tri mačke oko sebe. I to je moj izbor.

Ovo na početku intervjua za magazin Pas kaže Maja Žeželj, danas lice regionalne N1 televizije, a nekada prezenterka udarnih vesti Javnog servisa. U prijatnoj atmosferi njenog doma na Vračaru, u društvu četiri mačke, dva vučjaka i njenog sedmogodišnjeg sina Marijana, Maja nam je pričala o odnosu koji je od ranog detinjstva ostvarila sa psima i mačkama, u kom se pravcu on razvijao, o tome koliko su oni bitni u njenom životu, ali i koliko joj životinje pomažu u vaspitanju dece.

Majina ćerka Lena bila je kod drugarice.

„Šteta, jer je inače ona glavna za komuniciranje sa životinjama po kući; zovemo je dr Dulitl“, kaže Maja.

Maja trenutno ima dva psa i četiri mačke (Cicku, Klempu, Giros i Tinu). Na početku nam je predstavila dva nemačka ovčara. Ženka se zove Bel, a crni je Bleki. Ona ima sedam godina, a Bleki devet meseci. On je još beba. Bel je, pre nego što je došao Bleki, život delila sa Bobijem, takođe nemačkim ovčarom.

„Bobi je pas čiji me odlazak i danas boli. Bio je savršeno zdrav. Imao je sedam godina i bio u punoj snazi. Nikada nismo utvrdili zbog čega je preminuo. Postojala je mogućnost da se uradi obdukcija, ali mi to nismo hteli. On je bio gospodin čovek, čovek-pas. Na zadatku. Ozbiljan. Mada, kad malo bolje razmislim, shvatim da je svaki pas ličnost za sebe. Kad god ima psa, čovek mora da pronikne u njegovu ličnost, u njegov karakter da bi njihova veza mogla da funkcioniše. Primetila sam da je svaki pas koga sam imala bio ličnost za sebe, nijedna se nije ponovila.

Često kod ljudi, kad se oproste od ljubimca, postoji osećanje da će izdati ljubav prema preminulom psu ako na njihovo mesto dođe neki novi Džeki, Reks ili Paki. Da li je i vas pratilo slično osećanje?

Da, to je tačno, ni ja dugo nisam mogla da izaberem novog psa. I Bel je mnogo patila posle toga s Bobijem. Moj prijatelj i učitelj Ljuba mi je rekao: „Ti čekaš psa kome će na čelu pisati Žeželj Stanković.“ (Stanković je prezime Majinog supruga). I onda se, nekako neočekivano, pojavio Bleki, za koga smo mislili da ni Bobi ne bi imao ništa protiv da on bude novi član naše porodice.

Očigledno je da se dva vučjaka odlično slažu. A njih dvoje i četiri mačke s kojima dele kuću?

I Bleki i Bel se odlično slažu s mačkama. Čak i s Tinom, mačkom koja je poslednja došla, i za koju je postojala bojazan da se neće baš dobro uklopiti jer su svi već nekako zauzeli svoje mesto u tom čoporu. Tina, koju smo našli na ulici, sasvim suprotno od očekivanog, nekako se ponaša najslobodnije s njima. Ona je došla kod nas kad je imala deset dana i vrlo brzo je postala ravnopravan deo „bande“. Inače, moj utisak je da Bleki pomalo nervira sve četiri mačke, jer on stalno hoće da se igra, a one su često nezainteresovane. Mislim da im malo dosađuje.

Ipak, vi ste vođa čopora. Koliko vas slušaju mačke, koliko psi?

Tu postoji jedna filosofija. Ja sam celog života sa psima i mačkama. Za to vreme sam shvatila da vas oni slušaju samo onda kad vi zaista mislite upravo to što želite da oni urade. Glava mora da bude potpuno čista, čovek mora da bude potpuno koncentrisan. Kad hoću da pas sedne, moram da znam zbog čega mu govorim i zbog čega želim da on sedne, dakle, ako to ima neku svrhu, ako to nije samo moj hir, on će onda sesti. To je, naravno, mnogo lakše reći nego uraditi.

Ima li sličnosti u vaspitanju životinja i deteta?

Kad sam bila mlađa, govorila sam da ima dosta dodirnih tačaka u vaspitavanju deteta i psa. I svi su mi odgovarali: „Nemaš pojma, nemaš decu, pa ne možeš ni da znaš.“ Ali, kad sam dobila decu, i to relativno kasno, sa 38 i 40 godina, meni se moja teza samo potvrdila. U vaspitavanju dece i pasa neophodna je apsolutna samokontrola, koncentrisanost, promišljanje i, u izvesnom smislu, doslednost. Ne mislim u smislu da roditelj ili vlasnik psa treba sebe da postavi kao vrhovnog, rigidnog autoriteta koji ne dozvolja sebi da je nekad možda i on pogrešio. Naprotiv. Mora da postoji određena doza samokritike. Jednako je važno da postoji i prostor za komunikaciju i razumevanje, bilo između vas i psa ili vas i vašeg deteta. Da se ne svodi sve na „uradi domaći zadatak” ili „nauči psa da napolju obavlja dužnost”, pa kad oni to urade, misliš „završio sam posao, ja sam super roditelj ili vlasnik”. A to što dete nije razumelo zašto je dobro da uradi domaći zadatak, nego je kao vojnik samo izvršilo naređenje, to te se ne tiče. Bitno da je poslušalo i ti si na taj način potvrdio svoj autoritet. To je, po mom mišljenju, pogrešan princip.

Koliko pas može da utiče na formiranje ličnosti deteta? 

Meni se čini da može mnogo. Dete kroz taj proces uči da nije jedino, da postoje i druga bića koja imaju emocije, uči ga toleranciji, odnosno smanjuje mogućnost za sebičnost. Ne voli samo medu ili svoj autić. Voli živo biće, nekoga ko takođe ima osećanja. Na taj način ljubav – ako je ljubav prema objektu moguća – koju ima prema igračkama dete transponuje na živo biće, a to je veoma važno. Takođe, dete se uči odgovornosti. Ne mislim na banalne stvari u smislu hranjenja ili šetnje. Dete uči kako da se ponaša prema drugom živom biću, zna da ne može da udara po životinji, da je vuče za uši ili rep, tu nema onog kao „to je moja igračka, mogu da radim šta hoću”. Dosta viđam to po ulici. Dete mazi kuče, pa krene da ga vuče, da ga udara ili da ga čupa, a roditelji gledaju i ne vide u tome ništa loše. Tako se događa da ja nekad sa strane moram da kažem „sine, to ne radimo tako“. Dešava se i u mojoj kući da sin Marijan nekad prolazi kroz sobu i počne da se, onako dečački, dere iz čista mira, i mačke se naravno istraumiraju, pa ja moram da mu skrenem pažnju da ne može tako da se ponaša jer je to i njihov dom, i zašto bi se one u sopstvenom domu osećale ugroženo ili neprijatno. Mora da nauči da nije sam na svetu i da njegovo ponašanje može da uzurpira druga bića. Mislim da roditelj mora da bude sposoban da svoje dete nauči da ne sme da malteretira drugo živo biće, ne samo u fizičkom smislu. U svakom iole pristojnijem društvu osnovna vrednost je tolerancija prema drugim ljudima, životinjama i drugim živim bićima. Razumevanje pre svega.

dsc_6447

Odakle vuče korene vaša ljubav prema psima?

Pa ne znam, ja sam se tako rodila. Ne znam da sam ikad drugačije živela, da sam se drugačije osećala ili razmišljala. Tata i mama su takođe imali životinje, ali moj brat i ja nismo imali psa dok nismo bili dovoljno odrasli da bismo mogli da se brinemo o njemu. Prvi pas kog sam imala bio je Lesi, koji je bio pas s ulice. Tad smo živeli na Voždovcu, i on je zato što smo ga mazili i hranili, prirodno, shvatio da mu je mesto s nama, razumeo je da smo mi njegova porodica i počeo je da živi s nama. Tu dolazim do jedne anegdote, Lesi je u jednom trenutku gricnuo jednog čoveka i mi smo morali da ga udomimo. Dali smo ga tatinom prijatelju koji je živeo u Sremčici. Tamo smo ga odveli, na primer, u ponedeljak, a on je isti taj dan nekoliko sati kasnije zbrisao. Sedam dana je putovao i na kraju uspeo da se vrati kući na Voždovac. Mama je samo jednog dana otvorila vrata i videla Lesija kako leži ispred njih. Nije imao snage da ustane, samo je mahnuo repom, kao „ja došô“.  Nije on bio rasan pas, bio je mešanac. Lesi je ostao s nama do kraja svog života. Doživeo je deset-dvanaest godina, nisam baš sigurna jer nisam znala koliko je tačno godina imao kad je ušao u naše živote. Imao je divan život, a na kraju se nije mučio, samo je jedan dan uginuo od infarkta. Srce je prosto prestalo da mu radi.

Ubrzo je, pretpostavljam, bilo vreme za drugog psa?

Prošlo je nekoliko meseci i onda su mama i tata uzeli šnaucera Boja. Bez pedigrea jer mi nismo imali te varijante niti takva očekivanja, prosto nam to nije bilo bitno. Našli su ga putem oglasa. On je takođe bio gospodin, imao je neki duboki glas kao Luj Armstrong. I danas kad čujem „What a wonderful world“, setim se njega. Ali, setim ga se i zbog njegovog sina kog nam je ostavio. Boj je već bio s nama dosta dugo, da bi tata jednog dana doneo Bojevog sina. Naši prijatelji su imali Vasu, a Boj i Vasa su bili momak i devojka. I oni su dobili i male. Kod nas je završio jedan ogroman, crn, klempavi psić. Nazvali smo ga Mali.

A onda je i treći pas ušao na vaša vrata. 

Jednog dana sam išla da ih šetam i našla sam kuju na ulici koja je imala neku ranu na stomaku. Pokupila sam je i odvela kući da probam da zalečim ranu. Naravno, ostala je kod nas narednih 17, 18 godina. Tako da su u jednom periodu bili Boj, Mali i Micka. A Micka je izgledala kao mali doberman, pa smo se mi šalili kada nas ljudi pitaju koja je rasa da je to mini-doberman i ljudi bi nam poverovali. Inače, ja sam stalno skupljala kučiće po kraju u kome sam odrasla. Mene su, kad sam išla u osnovnu školu, zvali „Maja, mama kučka” jer mi nije bilo interesantno da sedim s drugarima, da se družim, nego sam vitlala po kraju s kučićima. Ni danas mi rasa uopšte nije bitna, celog života sam skupljala lutalice s ulice. Mada, svi, kad vide psa, prvo pitaju, to je valjda moderno, koja je rasa, koja je rasa…

Ali, ipak, danas imate vučjake.

Tačno, ali to je samo sticaj okolnosti. Moja ideja je bila da imam tri psa, a muž je rekao: „OK, ti odluči o broju, a ja ću odlučiti o rasi.“ A moj suprug je i ranije imao vučjaka. Zvao se Harko. Zadivljujuć pas. Bio je stabilniji od velikog broja ljudi koje znam. Bio je vrlo oštar kad sam ja došla. On i mačke su bili razdvojeni. Mačke na krovu, on u kući, i nikad se nisu sretali. Za mene je to bilo neprihvatljivo. Kod mene mačke i psi uvek žive zajedno. A i bilo je pitanje dana kad će mačke da siđu s tog krova. Otvorila sam kuću i rekla: Sad se mačke i Harko spajaju.”

Jesu li se uspešno spojili?

Na kraju da. S Harkom uopšte nije bio problem, ali one su s tog krova silazile deset dana. Svaki dan za po koji metar više, pa onda malo nazad, pa opet malo napred, pa su končano ušle u sobu i onda su tu sedele i ponašale se kao da je sve u redu, što je bila maska, naravno. Kad ga vide, onda ih strefi šlog. Harko je od prvog trenutka znao da ne treba da ih dira, bez komande, bez ubeđivanja. Nikad ih nije pogledao popreko, a kamoli uradio nešto nažao. Kasnije je došla nova mačka Maki, koja se s njim sprijateljila, bukvalno mu je visila s glave. Bili su super drugari. Bilo je dovoljno da Harku kažeš da je jači od njih i da ne treba da ih dira, on je to razumeo i nije bilo nikakvih problema. Ali, mene su posle u šali osuđivali da sam ga razmazila. Naš prijatelj Stipe iz Novog Sada, inače trener pasa, kad je došao posle nekog vremena, uhvatio se za glavu: „Ti si pokvarila Harka, pa on sedi s mačkama.“




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *