sasa-jankovic

Saša Janković: Bolji sam čovek zbog svog psa

Znam da me Artur sluša zato što me poštuje, a ne zato što me se boji. Siguran sam da, kad bih ga tukao, od poštovanja ne bi ostalo mnogo, a njegov strah, s obzirom na snagu i karakter, ne bi dugo trajao – rekao je Janković za magazin Pas.

 

Izvor: magazin Pas

Nikako nije dobro za jedno društvo kad je zaštitnik građana mesecima na meti tabloida, a upravo se to događa Saši Jankoviću. Upravo zato našoj Redakciji nije bilo lako da zakaže razgovor s njim. Drugi razlog zbog koga je oklevao jeste njegova odluka da u medijima ne govori o svom privatnom životu. Ipak, ogromna ljubav koju gaju prema psima i „pritisak” članova porodice koji su redovni čitaoci magazina Pas, prevladali su.

Čekali smo ispred zgrade na Novom Beogradu u kojoj Janković stanuje. Zbog silnih obaveza kasnio je desetak minuta na zakazani intervju. Kad je naišao, uz njega je bio Artur, mešanac argentinske doge.

U razgovoru za naš list Saša Janković nije pričao mnogo o ličnom odnosu koji gaji s Arturom jer je dosledan u stavu da ne želi da govori o privatnom životu. Fokus našeg razgovora bila su prava pasa.

sasa-jankovic-jpg

U Srbiji je rasprostranjen problem sa psima lutalicama. Ima li humanog izlaza iz ovog problema?

Kad vam neko ponudi jednostavno rešenje rasprostranjenog i dugotrajnog problema, ono najčešće neće biti tačno, bez obzira na to koliko vam zgodno zvuči. Bojim se da ni ovde nema instant rešenja, ali sam siguran da su rezultati neizbežni ako se s jedne strane podiže odgovornost u radu lokalnih i republičkih vlasti za to kako i koliko primenjuju propise koji već važe, a s druge strane – ako se među građanima valjano podstiče kultura poštovanja, zaštite životinja i odgovornosti za njih. Civilni sektor ima ulogu u tome, ali je na njemu trenutno teret koji ne može, niti treba sam da nosi. Dešavaju se promene i u odgovornosti institucija i u svesti najšireg kruga ljudi, ali…

Da li u odnosu na to kako se ponašamo prema psima možemo da vidimo na kom je civilizacijskom nivou Srbija?

Sigurno je da to može da bude jedan od pokazatelja, naravno, ni izbliza ne jedini, niti apsolutno tačan. Ali vrednosti koje prožimaju jedno društvo odražavaju se i u odnosu prema životinjama – zaštita ugroženih, solidarnost, poštovanje okruženje, odsustvo nasilja, ljudskost u najširem smislu – sve to određuje i odslikava našu prirodu i naš odnos prema sebi i drugima, pa i životinjama.

Da li mislite da u društvu u kome se često krše građanska prava možemo da očekujemo da se poštuju prava životinja?

Ne da samo možemo, već moramo da očekujemo. I ne samo to, moramo da radimo na tome, svako od nas ono što može i koliko može. Prava se ne dobijaju na srebrnom tanjiru, već osvajaju, čuvaju i unapređuju, i to niko umesto nas ne može uraditi za nas. Svako može i da odmogne i da pomogne, svako u jednoj meri određuje kakav je svet u kome živimo. Čak i ako je čovekovo mikro ili makro okruženje loše, ne mora reći „ako ne mogu da vas pobedim, mogu da vam se pridružim“. U situaciji kad su mnogi ljudi lišeni elementarnih ljudskih prava, nije očekivano da ćemo najviše insistirati na pravima životinja. Ali to ne znači da, zato što ne možemo da sprečimo da neko u ratu na drugom kraju sveta bojnim otrovima ubija ljude, treba da prećutimo i to što neko u našem parku truje pse. Konačno, takav čovek, ako bude u situaciji, postupiće sutra verovatno isto i s ljudima.

Kako mislite da treba vaspitavati psa? Ljudi često misle da je „batina iz raja izašla” pa tu batinu primenjuju i u vaspitanju svojih ljubimaca.

Ne osećam se pozvanim da cenim nečiju humanost. Ali znam da me Artur sluša zato što me poštuje, a ne zato što me se boji. Siguran sam da, kad bih ga tukao, od poštovanja ne bi ostalo mnogo, a njegov strah, s obzirom na snagu i karakter, ne bi dugo trajao. I onda bi bilo pitanje vremena kada i kako bi mi pokazao da me se ne boji i da ima svoje dostojanstvo. Nisam stručnjak, ali ne bih se iznenadio da je to scenario po kome se najčešće dešavaju ozbiljni incidenti između ljudi i njihovih pasa. Ljudi i psi su različiti, te razlike je potrebno saznati na vreme. Beli je moj prvi pas, ali najmanje godinu dana sam čitao sve o psima pre nego što smo doneli porodičnu odluku o novom članu domaćinstva. Neodgovorno je i prema ljudima i prema psu, a može da bude i opasno, prepustiti sve intuiciji i učenju na greškama. Na sreću, literatura je danas lako dostupna, a vlasnici pasa vole da pričaju o svojim iskustvima. To svako ko razmišlja o psu u kući ne samo da može, već bi morao da iskoristi.

Šta mislite da bi ljudi mogli da nauče od pasa?

Ja svakodnevno učim o iskrenosti, strpljenju, požrtvovanosti, istrajnosti, jednostavnosti, doslednosti, poverenju… Bolji sam čovek zbog svog psa. Bolji sam muž, otac, komšija. Moja porodica je skladnija zbog njega. Moj sin, bez čije upornosti Artur ne bi bio s nama (upornost deteta je potreban, ali nikako dovoljan uslov i razlog da u porodicu dođe pas), sa svojim psom je prvi put osetio šta znači odgovornost za drugo biće i sada puno lakše razume odgovornost koju njegovi roditelji pokazuju prema njemu samom, čak i ako smatra da je ona nekad preterana ili nepotrebna. Glas u mojoj porodici se stišava kad shvatimo da je žustrina rasprave uznemirila biće koje nas sve voli najviše na svetu.

Ljudi su kroz istoriju prilagođavali pse sebi, ali koliko smo se mi promenili pod uticajem pasa?

Tužno mi je kad pomislim da su urbanizacija i tehnološki razvoj, za samo stotinak ili manje godina, mnogima zamaglili činjenicu da su nam psi desetinama hiljada godina, kako se to često kaže, bili „najbolji prijatelji“. Čovek je deo prirode i druga bića morala bi nam biti bliža i vrednija, pa i potrebnija od, na primer, mobilnog telefona. Zašto se tako lako odričemo „najboljeg prijatelja“ još od praistorije, zarad komada plastike, virtuelne stvarnosti? Zašto bismo uopšte morali da biramo između njih? Psi nas ne zarobljavaju, ne čine nas bespomoćnim ako nisu uz nas svakog momenta, to nam ne rade ni ljudi – zašto onda dozvoljavamo da nam to čine stvari, ma kako svetlucave bile? Stranac koji drži iPhone od hiljadu evra uzima sebi za pravo da me, gledajući u mog psa, ne znajući da prvo kaže bar „dobar dan“, žvaćući hamburger, pita „koliko to čudo jede, to mora da košta“, pa još dodaje da me žali jer je „pas velika obaveza“. Pre nego što je Beli ušao u moj život verovatno bih mu odbrusio da gleda svoja posla, ne preterano biranim rečima. Danas se takvima ćutke nasmešim jer shvatam da očigledno nisu doživeli, osetili ono što ja jesam, te ih i ne krivim što ne razumeju, već poželim da jednom osete.

Kako vi vidite odnos psa i čoveka?

Obično se taj odnos upoređuje s odnosom prema bližnjem čoveku. Ipak bih rekao da je to sasvim samosvojan odnos, drugačiji od svih drugih (što ne znači da je manje ili više vredan). Jednostavno – privrženost, ljubav, poštovanje, odgovornost, briga, zadovoljstvo, tuga, sreća koju osećate sa psom, i pas s vama, posmatrano sve zajedno, takvi su da se na takav način mogu doživeti samo sa – psom. Nije čudo što stereotip prikaza srećne porodice, ili snažnog čoveka samotnjaka, često uključuje dlakavu figuru sa četiri šape, uzdignutim ušima i repom, tu negde u blizini. Može se, naravno, i bez psa. Ima ljudi koji osećaju i odbojnost prema psu, nema tu ništa loše (sem ako zbog svoje odbojnosti ili fobije zahtevaju da se svi drugi ljudi odreknu pasa). Mi se, međutim, posle tri godine s Artijem u kući teško sećamo kako je bilo bez njega.

Kako su se komšije navikle na Artura? Koliko sam mogao da ga vidim, svi na koje smo naleteli jedva čekaju da ga pomaze.

Kad smo se doselili pre nekoliko godina,  uzimajući u obzir Arturovu veličinu, podrozivo i bojažljivo gledali su u njegovom pravcu. Ali, kao što možete da vidite, komšije rado staju sada da ga pozdrave, pomaze. On je zaista miran pas.

Da je problematično imati tolikog psa u stanu?

Za tri godine, više stvari sam ja razbio u kući nego on. To vam dovoljno govori koliko je problematično što Artur živi u stanu. Dakle, nije.




3 komentara za “Saša Janković: Bolji sam čovek zbog svog psa

  1. Homer

    Svakog dana se sve više divim ovom gospodinu. I ja sam bolji čovek zbog svojih pasa (i mačora)

    Reply
  2. Dajana

    Sve mi je ovo blisko, prepoznatljivo. Dobro je kad su javne licnosti u taboru nas, ljubitelja pasa. Valjda ce nekad biti dobro i lutalicama u Srbiji.

    Reply
  3. humska1

    Odlican intervju ,pozeleo bih ,buduceg predsednika Srbije.Ja nemam psa,preferiram macke ,ja ne jedem ni zivinsko meso iz empatija prema zivotinjama.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *