voja-zanetic

Voja Žanetić: Ko nema psa, taj ne zna šta nema

Mešanci su zanimljivi. Oni su kao lutrija, čovek nikad ne zna šta će s njima da dobije. Nema tu, međutim, velike teorije. Pas je pas – od patuljastog pinča do danske doge, svaki neguje bezgranično prijateljstvo prema nama. Da li će čovek izabrati psa koji je uzgajan da izgleda na određeni način, ili drugog koji je nastao spontano, kombinacijom gena, svakako nije najvažnije.

 

 

Izvor: magazin Pas

Foto: Aron Marinković

Na prvom koraku u beogradskoj advertajzing agenciji Mozaik, čiji su vlasnici poznati scenarista, kolumnista i pisac Voja Žanetić i njegova supruga Jelisaveta Bijelić, srećemo simpatičnog crnog mešanca. Nekoliko trenutaka odmeravanja, pa – lavež i režanje. „Ne brinite, Nera je samo glasna. Brzo će se stišati“, rekao nam je Žanetić dočekujući nas. I zaista, posle desetak sekundi buke, kao po komandi, Nera je izgubila interesovanje za goste iz magazina Pas, pomalo oholo im okrenula leđa i zauzela svoje mesto u jednoj od kancelarija.

Tvorac više nezaboravnih epizoda „Indeksovog radio-pozorišta“, poznat i kao satiričar i humorista, zato uz osmeh kaže da je njegov ljubimac nastao ukrštanjem terijera i zvona za vrata.

„Ona je zapravo naš vlasnik. Jelisavetu tretira kao svoje štene, a na mene gleda kao na nekog ko s vremena na vreme želi da joj ga oduzme. Malo smo uzajamno ljubomorni, neka vrsta takmaca. Ne voli previše da se druži sa psima, uglavnom je samotnjak. Maza je, ali verovatno zbog toga što joj se svašta dešavalo u životu, prva reakcija joj je zaštita svog integriteta, pa onda sve ostalo“, daje nam Žanetić uvodni kroki svog kućno-poslovnog ljubimca.

Upoznali smo Neru već na ulazu. Da li je ona vaš prvi pas?

Nije. Prvog zajedničkog psa Jelisaveta i ja našli smo na ulici, bila je ženka i nazvali smo je Tupi. Pošto nas je Tupi posle šest-sedam godina nepovratno napustila, svega nekoliko meseci kasnije, takođe s ulice, u naš život ušla je Nera. Bila je identična prethodnom psu, da sam čak hteo da je nazovem – Kopija, što mi supruga nije dozvolila. Svi naši psi, inače, nalazili su najpre put do ljudi koji su ih udomili, pa su ponovo završavali kod nas. I Nera je tako pobegla iz dvorišta novih vlasnika. Javljeno nam je za njeno bekstvo, a mi smo se dali u potragu. Jelisaveta je ambiciozno oblepila ceo Dušanovac obaveštenjem da tražimo psa kakvih je bilo na desetine u ovom delu grada. Nađena je nekoliko nedelja kasnije na Slaviji, gde je prepoznala naša komšinica, takođe zaljubljena u životinje. Tako se Nera našla kod nas.

U vašem radnom prostoru Nera ima svoje mesto. Kako na njeno prisustvo reaguju klijenti i svi koji dolaze?

Pitanje je da li se ikad više vraćaju oni kojima se ne svidi. Oni koji je vole i kojima se dopada, malo se maze s njom i brzo se sprijatelje. Klijenti kojima je svejedno prosto sačekaju da prestane s lajanjem. To traje ukupno petnaestak sekundi i onda normalno nastavljaju s razgovorom i radom.

Kako najčešće provodi vreme?

Ona je pas koji je aktivan uglavnom napolju. Unutra je povučena i mirna. Premešta se lagano s mesta na mesto, što možemo da pripišemo njenom zdravlju. Tokom burne prošlosti imala je i nesreću da je udari auto. Najverovatnije sebe štedi zbog ne baš sjajnog zdravstvenog stanja.

Na ulaznim vratima nismo videli natpis da se hrani klijentima?

Za sada nam ne treba. Ali možda bi nam bilo potrebno upozorenje posetiocima da čuvaju pantalone. Nekako uvek nađe način da se došunja do osobe čije joj se pantalone dopadaju, i svojim zubima isproba kvalitet štofa nogavica. Svima koji dolaze u skupim odelima zato preporučujemo brzo kretanje kroz hodnik, da ne bismo morali da plaćamo obeštećenje.

Trend u svetu, a sve više i kod nas, jeste usvajanje mešanaca, umesto nabavke rasnog pasa. Kako vi, kao neko ko je udomio psa s ulice, gledate na to?

Mešanci su zanimljivi. Oni su kao lutrija, čovek nikad ne zna šta će s njima da dobije. Nema tu, međutim, velike teorije. Pas je pas – od patuljastog pinča do danske doge svaki neguje bezgranično prijateljstvo prema nama. Da li će čovek izabrati psa koji je uzgajan da izgleda na određeni način, ili drugog koji je nastao spontano, kombinacijom gena, svakako nije najvažnije. Moja omiljena rasa psa je oštrodlaki jazavičar, i kad ne bih imao ljubimca, verovatno bih ga potražio među ovom rasom. Neki ljudi vole nemačke ovčare ili retrivere jer ih doživljavaju kao arhetipove, „mercedese“ među psima. Meni je zaista svejedno.

Jelisaveta ima konzistentniju teoriju od mene. Ona smatra da se uzimanjem napuštenog mešanca smanjuje količina životinjske patnje u svetu. Činjenica je da mešanci mahom stižu s ulice, gde razvijaju prirodnu oštrinu i talenat za snalaženje. To utiče na formiranje njihovog karaktera. Kad se sagnem da pomazim psa, međutim, ne pravim nikakvu razliku. U svim psećim očima vidim istu ličnost.

Podržavate li ljude koji plaćaju velike iznose za skupe i retke rase pasa?

Ne zameram ljudima koji plaćaju nabavku psa. Oni zapravo finansiraju neku vrstu rasne estetike koja im se dopada. S druge strane, tako se izražava poštovanje prema selekciji, koju je izveo čovek, a ne priroda. Ljudi veliki novac daju za konje, koji su mešavina biologije i estetike. Mogu to da razumem, pa mi zato ne smeta ni kad ljudi dobro plate za željenog psa. Pitanje gajenja životinja lepa je ljudska tekovina, koju treba poštovati. Bez obzira na to, kad se ljubitelji životinja sretnu, uvek razgovaraju o ličnosti životinje, a ne o tome koliko je ko odvojio novca.

Voja Zanetic sa psom Beograd: 21.01.2016. foto: Aron Marinkovic

Sve je više frizerskih salona za pse, specijalizovanih prodavnica brednirane odeće, pribora, skupocene kozmetike… Posmatramo li nekad naše ljubimce kao skupe, luksuzne predmete kojima je neophodno i vrhunsko održavanje?

Nisam ljubitelj preteranog konzumerizma koji vlada i na planu pet-kulture. O onima koji se prekomerno brinu o izgledu svog psa razmišljam na isti način kao o ljudima koji baš svaki dan moraju da posećuju unapređivače sopstvene lepote. Isto mišljenje imam i o radikalizmu bilo koje vrste. S druge strane, ukoliko postoje ljudi s novcem koji žele da ga troše na svoje ljubimce, kao i oni koji od toga prave biznis šireći sopstvene poslove, rezultat toga je samo više zaposlenih u svetu. Protiv toga zaista nemam ništa.

Stručnjaci upozoravaju i da ljudi često zaboravljaju da su njihovi ljubimci životinje, već im pripisuju ljudske osobine. Kakav je vaš odnos s Nerom?

Kad čovek nešto voli, on se plaši da to ne izgubi. Iz takvog straha svašta može da se izrodi. Sa psima je to posebno teško iz dva razloga. Najpre, oni žive kraće od ljudi, što pojačava strah da bi nekim pogrešnim potezom mogli da doprinesemo da se ionako kratak život naših pasa dodatno skrati. Naši prijatelji ne mogu da nam kažu šta ih tišti, što naše strahove i brigu pojačava. To, međutim, ne rade svi. Postoje i ljudi koji prema životinjama imaju instrumentalni odnos, pa psa doživljavaju kao i kosilicu za travu. Veliki je broj i onih koji prema životinjama osećaju kompenzacijsku ljubav kojom nadoknađuju svu ostalu ljubav koju nisu doživeli ili dali drugome. Lično, trudim se da budem negde između i uspostavim jedan prijateljski i partnerski odnos. Psu je nemoguće uzvratiti ljubav, ali u odnosu s njim nastojim da mu ne prilazim niti kao kosilici niti kao bogu.

Šta u odnosu sa svojim ljubimcem dajete, a šta dobijate?

Ko nema psa, taj ne zna šta nema. Dobijam radost kad odem do druge sobe, gde provedem pet minuta, a pas mi se po povratku obraduje kao da sam bio na službenom putu od 15 dana. Dajem i ono što pas ne može sam da obezbedi sebi. Da se počeše po leđima, na primer. Osim što ga počešem tamo gde on ne može, pokušavam da budem ono što mislim da njihova vrsta očekuje od nas – da budemo neka vrsta koordinatora. Ne traže oni gospodara niti zamenu za mamu, već neku vrstu koordinacije s ljudima. Pas i čovek su tandem, što se najbolje vidi kod pastira. Pas i čovek su tim, i prosto pokušavam da budem čovečji deo ekipe.

Kako to izgleda na primeru jednog dana?

Pravi vođa našeg čopora i pseće-ljudskog tandema jeste Jelisaveta, i ona najviše brine o Nerinim potrebama. Ona je i najčešće izvodi u šetnje, mada i sam ponekad to činim. Ne samo da mi to ne smeta, već, da sam pametan, imao bih nekoliko pasa koje šetam u različito doba dana. Da nema Nere, teško da bi se uopšte nekad prošetao. Zbog posla sam vezan za kompjutersku kockarnicu u koju po ceo dan gledam i dobro je da postoji neko ko me podstiče na fizičku aktivnost.

Vlasnici pasa u Beogradu često se okupljaju u parkovima, razgovaraju i tako stvaraju svojevrsne parkovske kružoke sa svojim temama i pričama. Pripadate li i vi nekoj od ovakvih grupa?

Stanujem u kraju gde nema takozvanih psećih klubova, kakvi postoje na Tašmajdanu, Kalemegdanu i socijalno intenzivnijim parkovima. Imamo ljude iz komšiluka, koje uglavnom poznajemo po njihovim psima. Kad ih sretneš bez ljubimca, prosto ih teško prepoznaš. Vlasnici pasa imaju i jaču konekciju ka drugim ljudima. U susretu dvoje ljudi s ljubimcima nema potrebe za upoznavanjem, uvodnim razgovorima ili razmenom vizitkarti. I to je vrsta pokazatelja da je nama ljudima potrebno još nešto dodatno da bismo bili ljudi. To je slučaj sa zaljubljenicima u šah ili oldtajmere, s tim što su njihovi ljubimci skuplji, teži i veći. Taj dodatak elementarnoj ljudskosti čini nas manje otuđenima nego što to vreme u kome živimo nameće.

Da li ste supruga i vi rasli i sazrevali u sredinama gde su bili i psi?

Otkad znam za sebe volim životinje, posebno pse. Oni su nekako moji, više od ostalih životinja. Volim mnogo i konje, koje je teško držati u stanu. Dovoljno je, uostalom, konjâ s kojima čovek mora da se upozna, da bi imao i jednog pravog. Kad sam bio dečak, pokušao sam jednom vučjaku da uzmem lopticu kojom se igrao, pa me je on s leđa ujeo, ali čak ni to nije uticalo na moja osećanja prema psima. Ako je neko zaslužan što imam pristojne stomačne mišiće, onda su to psi, jer se stalno saginjem kako bi ih pomazio. Smatram da nam posebno vaspitanje da bismo voleli životinje nije potrebno. Ljudi su bića prirode i kontakt s njom preko psa, koji je njen sastavni deo, prosto je urođen. Jelisaveta je veliki ljubitelj životinja. Njen izuzetno blizak prijatelj bio je legendarni direktor Zoološkog vrta Vuk Bojović. To prijateljstvo bilo je razlog što je u njenoj kući odrastao tigar. U Vrt je vraćen posle šest meseci, kad je Vuk video da je tigrić, kad se popne na zadnje noge, viši od Jelisavete. Imala je i rakuna, papagaja rase žako, koji je bio neverovatan. On je neprekidno bio lud kao struja, neviđenog intelekta i temperamenta. Žako je po prirodi komičar, pa mi dođe više kao kolega nego kao neko ko bi mogao biti kućni ljubimac.

Bavite se advertajzingom. Koju poruku gledaocima šalju česte reklame i kampanje u kojima se pojavljuju psi?

Asociraju na čuvanje nekih vrednosti. Korišćenje domaćih životinja u advertajzingu, iako nije toliko često kao upotreba dece, oglašivački je legitimna. Posredi je pokušaj da se kroz otvoreni emotivni prostor gledalaca i konzumenata pojača neki osećaj i tako osnaži poruka koja se šalje.

Poslom ste upućeni i na pop-kulturu, gde je pasa dosta. Imate li svoje favorite među filmovima, knjigama ili pesmama u kojima su junaci – psi?

Uvek se rado setim filma „Vuk samotnjak“ u kome mali Slavko Štimac, govoreći o svom psu pronađenom u planini, izgovara rečenicu: „Piše hund, al’ piše i Mile.“ Nemoguće je u tom smislu ne pomenuti ni „konfekciju“ poput Betovena ili Bejba, koji je zapravo više pas nego prase. Pravilo je jednostavno – ako hoćeš toplotu u umetnosti, analiziraj odnos čoveka i psa. Tako se dobija priča kao što je Lesi, koja je u kulturi najčešće korišćena kao ilustruja za ono što od psa najviše očekujemo – vernost, doslednost i integritet. To zapravo tražimo i očekujemo jedini od drugih, a pas nam to nesebično pruža. U istoriji je bilo ljudskih izdajnika koliko hoćete, ali nema nijednog psa. To nam govori da mi, družeći se s njima, težimo potvrdi da se makar jedan prisan odnos neće završiti nekom vrstom izdaje.

Da li je čovek dovoljno naučio od svojih pasa?

Naravno da ne, niti će to ikada moći da uradi. Nikad čovek neće shvatiti šta je potrebno da bi bio prirodan i da bi živeo u skladu sa zakonima prirode. Životinje ubijaju samo kad su gladne, ljudi daleko više. One povređuju samo kad im je ugrožen opstanak vrste. Životinje imaju i neku vrstu prirodno regulisane demografije, dok je naša ugrozila opstanak planete. Ljudi i drže životinje pored sebe u nadi da je moguće nešto od njih naučiti. Kao neku vrstu podsetnika.

Bavili ste se, između ostalog, i pisanjem za decu. Zašto su životinje prijemčive najmlađima kao junaci njihove literature? Koji je po vama ključ ljubavi između dece i pasa?

Trenutke kad sam ujutro depresivan najlakše prebrodim snimcima s interneta druženja dece i pasa. To je izvorna radost i autentični sklad. Volim da posmatram kako pas voli „štene svoje porodice“. To je nešto nepokvareno, čisto i retkost u današnjem svetu. Koliko uostalom imamo iskrenih pravih prijatelja, koji nisu vođeni nekim interesima ili korišću? Kod dece i pasa toga nema. To je čisto kao suza. Detetu ne treba čuvar, lovac niti bilo šta od onoga što odrasli očekuju od pasa – njemu je samo potreban drugar.

Prisutni ste u medijima kao pratilac politike i zbivanja na javnoj sceni. Kako poredite politički i životinjski svet?

I životinje i mi imamo vođu čopora. Ova dva sveta inače nisu za bilo kakvo ozbiljno poređenje. Ne treba imati zabludu da ljubav prema psu stvara čoveka boljim. To je moguće, ali nije zadato. Hitler je, recimo, izuzetno voleo pse, i ne treba razmišljati da li bi bio gori da nije voleo pse. Komparacije ova dva sveta nisu utemeljene. To su dve odvojene stvari. Doprinos društvu s jedne i mini-zajednici između čoveka i psa s druge strane, nije isto, a ponekad je reč i o suprotstavljenim stvarima. Sigurno je da ljudi koji zlostavljaju životinje, kao i druge ljude, nisu dobri ljudi. Želim da verujem da zlostavljanje drugih živih bića nije u ljudskoj prirodi.

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *