dsc_9550

Goran Marković: Tužna sudbina filmskih pasa

Da bi slušali gospodara i ponavljali radnje, oni moraju da znaju niz znakova čija je predistorija vrlo mračna, tako da, kad vidite na filmu nekog psa kako veselo izvršava neke zadatke, znajte da je pretrpeo mnogo pre nego što je izašao pred kameru.

 

Izvor: magazin Pas

Reditelj Goran Marković rođen je u Beogradu. Ako ima onih koji ne znaju, oba njegova roditelja, Rade i Olivera Marković, bili su glumci. Bardovi, kako bi se to valjda dalo opisati. Goran Marković snimio je više od deset filmova, napisao sličan broj scenarija, tri za pozorište, napisao je knjigu „Tri priče o samoubicama”.

Njegov pas se zove Ejmi i po rasi je bostonski terijer.

„Baš u vreme kad je pevačica Ejmi Vajnhaus preminula, u naš život je ušao bostonski terijer. Nazvali smo je Ejmi, u čast posrnule umetnice” – prvo je što nam je autor „Nacionalne klase”, „Majstora majstora”, „Urnebesne tragedije”, „Već viđenog”, „Kordona”, „Turneje”… ispričao.

Čini mi se da dečica danas manje vole pse nego što je to ranije bio slučaj. Čini mi se kao i da se plaše

Kasnije, u razgovoru koji će uslediti, proslavljeni reditelj osim priče o svom ljubimcu bostonskom terijeru Ejmi pričaće i o ostalim psima s kojim se njegov život ukrstio, ali i o tome zašto žali pse glumce, i kako je doživeo šok kad je mislio da je njegov pas poginuo.

Na početku o Ejmi. Ne pevačici, već bostonskom terijeru.

Ona je u stvari moj prvi pas. Možda i nije. Vi procenite: Pre mnogo godina, moja majka je želela da mi dâ poklon i kupila mi je jednu pudlicu iz Los Anđelesa – mesto rođenja Holivud. I ja sam je nazvao po mom omiljenom reditelju Donaldu Sigelu, Don. Međutim, ona je bila kratko kod mene zato što nikad pre toga nisam imao psa i nisam znao kako da se ponašam. Na primer, ujutro ustanem i treba da idem na fakultet, a on strašno zavija, prethodno skiči po celu noć, hoće u krevet i tako dalje, i nisam znao kako da se izborim s tim. I mislio sam da zovem fakultet da kažem da ne mogu da dođem, ali to bi bilo vrlo neumesno – da ja zbog psa ne mogu da dođem na fakultet. Ubrzo sam vratio tog psa majci, i on je s njom doživeo 18 godina. Mnogo ga je volela. Bio je vrlo star kad je zapravo umro, a ona ga je sahranila negde na Košutnjaku. To je zapravo bio njen pas.

A vaš otac? Je l’ i on voleo pse?

I moj otac je imao jednog maltezera, tačnije maltezerku, još uvek je živa. Ona je kod njegove supruge u susedstvu. Zapravo svuda po familiji imamo pse, ali ja sam tek pre tri i po godine rešio da uzmem psa. Nikad ranije nisam imao psa, osim tih nekoliko dana koje sam opisao.

Zbog čega?

Ne znam, tako sam osetio potrebu da imam psa, ne može to da se baš definiše, potreban je neki razlog… Čovek oseti potrebu da ima nekog po kući, ko mu se tu muva i ko je s njim. Nisam pogrešio, mnogo sam se vezao za Ejmi. Mi sad živimo gotovo pet godina zajedno. Moja žena, Ejmi i ja smo porodica.

Kako ste se odlučili baš za bostonskog terijera?

Gledao sam na internetu koja je rasa, onda sam gledao osobine i mislio sam… Znate, često sam boravio u Francuskoj. Tamo je mnogo mojih prijatelja imalo francuske buldoge, i mislio sam da ću uzeti francuskog buldoga, a onda sam video da postoji bostonski terijer. I nekako mi se svideo više – i od „Francuza” ali i od drugih rasa.

foto: Igor Marinkovic

foto: Aron Marinkovic

Jeste li imali strahove? Ipak, nov član porodice… Mnogo stvari se menja? 

Više je ona imala strahove od nas. Na primer, bojala se čak i povoca. Mislim da nismo na početku uradili sve kako treba, barem ne onako kako je po knjigama… Dalje, da navedem da se bojala i stepeništa. Dugo nije smela da siđe niz stepenice. U to vreme, ako se dobro sećam, a mislim da se sećam, desila se i jedna užasna stvar. Ejmi je tada još uvek bila štene. Ona i ja otišli smo – ja stanujem preko puta Kalemegdana – u obližnji park. I tu je bila moja greška. Ja sam nju bez ikakve pripreme, bez ikakvog treninga pustio s povoca i ona je izletela sa Kalemegdana kao strela i direktno je izletela pred auto. Srećom, nije podletela pod automobil nego je udarila glavom u vrata. Bila je sva krvava, pala je u nesvest. Ja sam mislio da je poginula, užasan sam šok doživeo. Odveli smo je na Veterinarski fakultet. Tamo su je posmatrali jedan dan, i srećom ustanovili da joj nije ništa.

Dušan Kovačević i ja radimo jedan scenario koji bismo voleli da snimimo, u kome bi jedan pas igrao dosta zapaženu ulogu. Duško Kovačević takođe ima psa

Možete li da nam kažete nešto uopšteno o rasi? O bostonskom terijeru?

Oni su neviđeno fizički predisponirani, ne znam da li postoji neki pas koji je brži od bostonskog terijera – možda neki hrt, jer, kad se Ejmi igra, ona je tri puta brža od drugih pasa. Dalje, vrlo su mišićavi, mogu da skaču iz mesta užasno visoko i veoma su veseli, vole da se igraju, čak i preterano. Tako da mislim da se radi o hiperakativnim psima koji, doduše, umeju i hoće da budu bandoglavi, i često hoće da isteruju svoje hirove. Istrenirao sam je, za neke stvari sluša, ali nisam dovoljno radio s njom, nažalost, da sam se malo više trudio… Ostali ljudi koje poznajem a koji imaju bostonske terijere, vidim da su uspeli da ih primire. Ja izgleda nisam imao ni vremena ni strpljenja niti sam umeo to da uradim.

Dok ste studirali, živeli ste u Pragu. Pretpostavljam da su u fokusu vašeg interesovanja bile druge stvari, od filma, preko turbulentnih političkih godina, ali da li se ipak sećate kako su se u to vreme ljudi tamo odnosili prema psima?

Pa srednja Evropa, kako u ono vreme tako i danas, veoma voli pse. Kod nas je to različito, ali ljudi iz mog kruga mnogo vole i poštuju pse, uvek ih prepoznajem. Čini mi se da dečica danas manje vole pse nego što je to ranije bio slučaj. Čini mi se kao i da se plaše. Kad sam na ulici ili u parku s Ejmi, uvek kažem deci: „Pomilujte je slobodno, neće vam ništa.” Ipak, najveći problem kad su u pitanju psi jeste to što ne možete da ih uvodite u radnje ili u kafiće, mada vidim da u poslednje vreme ima sve više „pet-frendli” prostorija, što pozdravljam.

A da li ste Ejmi vodili u inostranstvo?

Ne. Mi svake godine letujemo u Grčkoj, ali i ne mogu da je vodim s nama jer niko neće da je primi. Za put u inostranstvo treba vam papir, krvna slika, da se vidi da je pas vakcinisan, mi sve to imamo, ali nikad je nismo vodili jer gazda kuće u kojoj odsedamo ne prima životinje. To možda i nije neka velika šteta jer Ejmi ne voli mnnogo vodu. Vodili smo je na reku, Neru, na granici s Rumunijom, i bacio sam je u reku… Jao užasa, odmah beži napolje.

Ali, videli ste kako instinktivno plivaju…

Mene je moj otac isto bacio, ali ne znam koliko je to pedagoški.

Hoćete li za kraj da nam ispričate nešto više o scenariju na kojem radite zajedno s Dušanom Kovačevićem?

Dušan Kovačević i ja radimo jedan scenario koji bismo voleli da snimimo, u kome bi jedan pas igrao dosta zapaženu ulogu. Duško Kovačević takođe ima psa, i mi smo se negde našli po tom pitanju. Siguran sam da će biti smešno ako budemo snimali, jer ćemo morati da pravimo probno snimanje za pse sa psima.

U svetu filma postoji čovek koji se zove Sirko, i on radi sa psima koji glume u domaćim ostvarenjima. Kažu da je Sirko izuzetno dobar u svom poslu.

Radio sam s njim. Imao sam već filmove u kojima glume životinje, na primer u „Već viđeno“ je bio jedan vučjak. Ali ti dresirani psi za film, oni su zapravo vrlo tužni. Vrlo im je tužna sudbina.

Zašto?

Zato što se oni muče. Da bi slušali gospodara i ponavljali radnje, moraju da znaju niz znakova čija je predistorija vrlo mračna, tako da, kad vidite na filmu nekog psa kako veselo izvršava neke zadatke, znajte da je pretrpeo mnogo pre nego što je izašao pred kameru.

Dakle, vi kao Kusturica, pre ste za nekog natruščika, osim što je to u vašem slučaju – pas naturščik?  

Pa videćemo, moraćemo možda da uzmemo dresera. Doduše, nekada ranije, sad više nema filmske trake, to je ukinuto, ali nekad, kad je filmska traka imala negativ koji je bio skup, snimanje životinja je bila pakleno skupa stvar. To su bili kilometri trake, kilometar potrošite dok stvarno ne ubodete nešto kako ste zamisli. Sad to nije problem, možete bez troškova da ponavljate milion puta, sve dok ne dobijete ono što vam je potrebno.

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *