shutterstock_127990049

Zašto Srbija nema terapijske pse?

Specijalno obučeni psi kod nas praktično ne postoje, a u svetu pomažu kod najrazličitijih smetnji u razvoju. Tako terapijski psi kod dece sa smetnjama u razvoju pomažu da se ona socijalizuju, emancipuju, da prepoznaju emocije…

 

Izvor: magazin Pas

Značaj pasa u terapiji ljudi s najrazličitijim smetnjama u razvoju i oboljenjima odavno je poznat, pa je prosto neverovatno da Srbija još nema ozbiljne zdravstvene centre koji se time bave. Porazno je kad se zna da pojedini odgajivači u Srbiji za te potrebe prodaju svoje pse u inostranstvo, gde se obučavaju i postaju izuzetno važna karika u lečenju.

Jedan od takvih domaćih odgajivača je Jelena Vukadinović, inače diplomirani defektolog, koja je nedavno prodala štene pudle Asocijaciji terapijskih pasa u Budimpešti. Preko njih pas je obučen, a zatim dodeljen porodici čije dete ima Aspergerov sindrom. Kako nam je objasnila, štene je pre prodaje moralo da prođe testove kako bi se videlo da li može da bude dobar terapijski pas.

Specijalno obučeni psi mogu da pomažu slepima, hendikepiranima, a manje je poznato da neki od njih mogu da namirišu dijebetes, pa čak i da predvide napade epilepsije

„Prvo se proverava da li pas dolazi po komandi. Zatim se usred igre pas obori na zemlju i posmatra se da li pruža otpor. Naravno, treba da bude smiren i da se ne opire. Treći test se sprovodi tako što se psu tokom igre iznenada baci zvečka ili nešto slično što pravi buku. Štene treba u toj situaciji da se ne uplaši, već da bude radoznalo i da krene u ispitivanje predmeta“, objašnjava Jelena.

Prema njenim rečima, svrha ovih provera je da se izabere štene koje je socijalizovano, koje je naviknuto na različite zvukove i koje ima blagu narav. Od njega onda kasnije može da se stvori odličan terapijski pas. Takvi psi se u svetu već dugo koriste kod dece s najrazličitijim smetnjama u razvoju i daju odlične rezultate. Pored toga, specijalno obučeni psi mogu da pomažu slepima, hendikepiranima, a manje je poznato da neki od njih mogu da namirišu dijebetes, pa čak i da predvide napade epilepsije.

„Terapijski psi kod dece sa smetnjama u razvoju pomažu da se ona socijalizuju, emancipuju, da prepoznaju emocije i generalno olakšaju im život. Nažalost, kod nas se niko time ne bavi, jer pre svega svest ljudi nije dovoljno razvijena. U Srbiji se smatra da je kuče za lanac, da čuva dvorište, i tu se završava njegova svrha. Da stvar bude gora, ni država i institucije koje bi time trebalo da se bave ne prepoznaju značaj takvih terapija“, objašnjava Jelena Vukadinović.

Da bi se stvari pomerile sa mrtve tačke potrebno je na prvom mestu znanje, odnosno dobiti trenere koji mogu da obuče psa da postane terapijski. Naša sagovornica kaže da to zahteva odlazak u inostranstvo i skupe, dugogodišnje obuke.

Terapijski psi su na Zapadu uvek uz svog vlasnika, mogu s njim da ulaze tamo gde obični psi ne mogu. Nerazdvojni su

„Ja sam ranija pokušavala da dobijem podršku od državnih institucija da takve programe razvijem u Srbiji, ali sam svuda naišla na zatvorena vrata. Bez njihove pomoći je, barem u mom slučaju, nemoguće da se to realizije. Zasad je u Srbiji potreban ogroman entuzijazam i isto toliko velika količina novca da bismo dobili prvi centar za terapiju sa psima“, zaključuje Jelena.

Ona navodi i da se u svetu terapijski psi uglavnom dodeljuju porodicama ili pojedincima koji imaju probleme. S obzirom na to da su oni izuzetno skupi, u naprednim i bogatim zemljama troškove preuzima zdravstveno osiguranje.

„Teško je zamisliti tako nešto u Srbiji. Terapijski psi su na Zapadu uvek uz svog vlasnika, mogu s njim da ulaze tamo gde obični psi ne mogu. Nerazdvojni su. A kod nas slepe ljude sa psom vodičem izbacuju iz autobusa“, kaže Jelena Vukadinović.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *