Predstavljamo: Američki stafordski terijer

Da li je on zaista samo”borbena mašina” i da li je to prava i istinita slika o njima? Naravno da nije. Prava istina je da je staford umiljat porodični pas, dobar čuvar, ljubitelj dece i izuzetno dobro prilagođen za život u stanu.

 

 

Tekst i foto: Damir Markov, internacionalni kinološki sudija i odgajivač američkih stafordskih terijera (“Skywalkeramstaff”) za Petmagazine.rs

On je izrazito bistar i inteligentan pas, odlikuju ga neobična svestranost, udružena s velikom voljom za učenjem i velika radna sposobnost. On je svojoj porodici budan zaštitnik s urođenom sposobnošću razlikovanja dobrih i loših namera ljudi, što ga izdvaja u odnosu na ostale rase.

Iako su Kennel Club Velike Britanije i američki Kennel Club zvanično priznali stafordskog terijera tek sredinom tridesetih godina prošlog veka, poreklo ovih pasa se može pratiti bar od početka 19. veka.

Staford koji je u vezi sa bul terijerom i boston terijerom potiče od stare bul i terijer mešavine koja je viđena  u Britaniji i Americi još početkom 19. veka, možda čak i ranije.

Bul i terijer psi su najpre postali poznati u Engleskoj tokom ranog 19. veka kada su buldozi veoma pažljivo odgajani isključivo za borbe s bikovima. Velika je razlika između pasa koji su poznati kao ‘buldozi’ i naše savremene rase pod istim imenom. Oni nekadašnji bili su brzi i spretni psi, s pravim nogama, dugačkom njuškom  i često su imali duge repove. Oni podsećaju, s izuzetkom glave, više na pse koji su kasnije postali poznati kao američki stafordski terijer.

Nesreća je što su izrazita sklonost ka igri, neustrašivost i čvrstina bul i terijer pasa vodili njihovoj eksploataciji kao pasa za borbu u Velikoj Britaniji i SAD. Mešanje ranijih ‘buldoga’ i starih engleskih terijera sa eventualno drugim linijama terijera proizvelo je pse koji su najzad nazvani stafordski bul terijeri. Psi tog ranog perioda su bili naročito popularni među rudarima i radnicima u teškoj industriji u oblasti Stafordšir tako da je ime izgledalo prikladno.

Kada su 1835. u Velikoj Britaniji zakonom zabranili borbe s bikovima, borbe pasa zauzele su njihovo mesto. Kako je vreme prolazilo društva za humanost su izborila zabranu borbi pasa. Ovo nije bilo sasvim uspešno, pošto je praksa nastavljena do policijske intervencije i stroga primena zakona je započela tek  kasnije.

Mnogi ljubitelji pit pasa su razmišljali o zakonskoj formi tamičenja njihovih pasa – izložbama. Tako je 1935. Bul i terijer dobio odobrenje britanskog Kennel Club-a i prijem u rodovnu knjigu – registar za stafordske bul terijere. Osnovan je specijalni klub za unapređenje i zaštitu interesa rase, opisujući poželjne karakterne i fizičke osobine.

Između 1939. i 1970. registracija je porasla s 350 na 2.000. Staffordshire je držao svoju popularnost u Engleskoj. Pred kraj Građanskog rata britanski radnici iz siromašnih i industrijski nerazvijenih krajeva su došli u SAD. Neki od njih su poveli svoje bul i terijer pse, rasu koja je nastavila svoj razvoj kao američki bul terijer, yankee terijer i pit bul terijer. Nakon dolaska u SAD, vlasnici bul i terijer pasa su nastavili da koriste pse za borbe. Uprkos tome, mnogi su svoje pse držali kao društvo i drugare za igru deci, kao i za rad kad bi se smestili u slabo naseljenim oblastima. Ovi psi su bili cenjeni zbog svoje odanosti ljudima i zbog svoje pouzdanosti , što je bila srećna okolnost za budućnost rase. Borbe pasa su zabranjene i u SAD, pa su kao i u Britaniji, udruženja za zaštitu životinja i sprečavanje okrutnosti izvršili pritisak da se ova aktivnost potpuno eliminiše.

Ipak, koliko god dobrih i hrabrih dela ovi psi učinili, koliko god da puta demonstrirali odanost i inteligenciju, koliko god života spasili i dece obožavali, još uvek postoje ljudi koji će misliti da su oni opasni i nepouzdani. Bul i terijer pas ne želi ništa drugo osim da zadovolji vlasnika. Takvo ponašanje psa u velikoj meri zavisi od ophođenja i pravilnog uzgoja vlasnika. Kada ljudi od njega zahtevaju da bude nasilan i surov, pas se lako trenira da bude takav. Ako, s druge strane, ohrabruju dobre kvalitete psa, onda je on visoko na listi poželjnih, pouzdahih, ljupkih, zabavnih, inteligentnih i druželjubivih pasa.
Sada već ima više od pola veka od kad su Kennel Club Velike Britanije i SAD Kennel Club priznali stafordskog terijera (1936). U SAD je osnovan snažan i aktivan Speciality Club – The Staffordshire Terrier Club of America. U medjuvremenu, izgrađen je standard za rasu i uzgoj, i izložbe su počele.

Kako je vreme odmicalo postalo je očigledno da postoji značajna razlika između stafordskog bul terijera u SAD, i rase britanskog i australijskog porekla. Rešenje je bilo razdvojiti ove rase. To je i učinjeno 1. januara 1972 kada je američki stafordski terijer zamenio stafordskog terijera, a 1. oktobra 1974. nastala je i nova rasa – stafordski bul terijer sa sopstvenim standardom.

Stafordski bul terijer je opisan u standardu kao pas kratkih leđa, velike snage, veoma okretan čija težina je između 12,5 i 17 kg, a čija visina je 35 do 40 cm zavisnosti od težine. S druge strane američki stafordski terijer  je dužih leđa, kvadratičan pas veoma mišićav i dobor povezan. Njegova visina od oko 46 do 48,5 cm je za mužjake i 43,5 do 46 cm za ženke se smatra poželjnom. Razlike između ove dve rase su se  mnogo  više  povećale. Očigledno, talenat odgajivača u oba slučaja je postao beneficija pasa i to je preraslo u veliko zadovolstvo gledati ih u ringu na važnim izložbama dok se takmiče jedni protiv drugih.

Američki stafordski terijer se prvi put pojavio u Srbiji pre više od tri decenije, tačnije 1985/86 godine. Prvi psi su stigli kod nas iz Slovenije od odgajivača Marijana Sopara. Među prvima je stigao mužjak Hernes Cule i živeo je u Beogradu. Tada se o ovoj rasi nije baš puno znalo, i bila je nepoznata ne samo u celoj bivšoj SFRJ nego i u Evropi, pa čak bi se moglo reći i u svetu (samo u SAD su znali za ovu rasu). S obzirom na te činjenice, i sudije u Srbiji su malo znale o ovoj rasi, pa su tako i sudile. Pobeđivali su krupniji psi, oni s većom glavom, pa čak i oni koji su bili agresivniji. Dugo je vremena trebalo da se te greške u suđenju isprave.

Prvo leglo koje je upisano u rodovne knjige kod nas je bilo iz odgajivačnice “FRANSTAL” iz Zemuna vlasnika Radeta Dakića. Prvi mužjak koji je uvezen iz Amerike bio je Finwars Ruffian Finn, a uvezao ga je Zoran Ljubisavić iz Niša. To je bio jako značajan priplodnjak koji je dao veliki broj štenadi  koja su se nastanila širom bivše SFRJ.

Prvi klub za ljubitelje ove rase je osnovan u Beogradu 1992. godine, a nakon toga sledi i prva specijalizovana izložba za američke staforde u Novom Sadu i niz specijalki širom zemlje.

Danas je američki stafordski terijer veoma popularna rasa psa u Srbiji i još uvek je  u usponu. Trenutno u Srbiji ima više od 60 zvanično registrovanih odgajivačnica, a godišnje se prijavi i upiše u rodovne knjige više od 800 štenadi.
Godinama unazad naša zemlja imala je više svetskih  i evropskih šampiona, kao i veliki broj pasa s najvišim plasmanima širom sveta.Više od dve decenije ova rasa kod nas je popularna i ovaj trend popularizacije je sve veći. Sve je više i više ljubitelja ove rase koji se odlučuju da ga prime u svoj dom i porodicu.
            

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *