vucji-psi

Mešanac psa i vuka je neodoljiv, ali i opasan

Veliki broj ljudi želi da dah divljine „useli” u sopstveni dom – i to u obliku mešanca psa i vuka, odnosno „vučjeg psa”. Mnogi veruju da tako dobijaju najbolje od oba sveta – dobru narav psa, i snagu, neustrašivost i fasinantan izgled vuka. Ali stvari, kako to obično bude, nisu tako jednostavne.

 

 

Izvor: magazin Pas

Od osvita ljudskog roda, vukovi, sa svojom zastrašujućom pojavom i inteligencijom, zauzimaju posebno mesto u našoj svesti, kulturi, istoriji… Prisutni su u našim legendama, narodnim običajima, na slikama, u romanima, filmovima, pesmama, noćnim morama. Zato, istovremeno je i neobično i razumljivo što veliki broj ljudi želi da taj komad divljine „useli” u sopstveni dom – i to u obliku mešanca psa i vuka, odnosno „vučjeg psa”. Mnogi veruju da tako dobijaju najbolje od oba sveta – dobru narav psa, i snagu, neustrašivost i fasinantan izgled vuka. Ali stvari, kako to obično bude, nisu tako jednostavne.

Dok jedni tvrde da vučji psi mogu da budu odlični ljubimci, ima i onih koji kažu da je reč o nepredvidljivim životinjama koje je nemoguće dresirati i koje zauvek ostaju opasne.

I zakon se različito odnosi prema njima. Dok se u nekim državama propisi ne bave posebno ovom vrstom mešanaca, ima onih u kojima su takva ukrštanja i držanje takvih životinja zabranjeni, kao i onih gde se tretiraju kao „opasni psi” zajedno sa, na primer, pitbulovima. U nekim američkim državama (Njujork je jedna od njih) morate imati specijalnu dozvolu za držanje opasne životinje, slično kao kad biste čuvali lava.

U svakom slučaju, vučji psi su neizmerno zahtevni i pred vlasnike stavljaju čitav niz izazova, s kojima mnogi nisu u stanju da se izbore, pa mnogi završavaju vezani na lancu, napušteni ili eutanazirani.

„To su prelepe životinje, a mnoge ljude privlače jer su egzotične i sasvim drugačije”, kaže Nikola Vajld, stručnjak za vučje pse i autor knjige o njima, za magazin Bark. „Takvi ljudi žele da imaju svoje parče divljine i često tvrde da je vuk njihova totemska životinja. Nažalost, ne shvataju šta sve vučji psi nose sa sobom.”

Čak i kad napravite porodično stablo, nemoguće je da predvidite u kojoj meri će pas imati osobine vuka

Prema nekim statistikama u Americi ima čak oko 300.000 mešanaca psa i vuka. Problem je, često, što je veoma teško utvrditi da li je zaista reč o vučjem psu ili samo psu koji izgledom podseća na vuka. Mnogu vlasnici pokušavaju da sakriju pravo poreklo svog vučjeg psa, dok ima onih koji svoje stoprocentne pse predstavljaju kao mešance vuka. Stručnjaci tvrde da ogromna većina životinja koje se prodaju ili predstaljaju kao vučji psi zapravo imaju veoma malo vučjeg u sebi, ili zapravo nimalo.

Nensi Braun, direktorka farme Pun mesec, utočišta za napuštene vučje pse, kaže da je deo problema što ne postoji jasna definicija vučjeg psa. Većina stručnjaka koristi taj termin da bi opisala životinju koja među svojim precima u prethodnih četiri ili pet generacija ima čistokrvnog vuka. Ali ne postoji način da se pokaže vučji pedigre. Teorijski je, naravno, moguće uraditi genetske testove, ali to je uglavnom nedostupno pojedincima.

Najprisutniji način za identifikovanje vučjeg psa jeste pregled stručnjaka koji će na osnovu fizičkih karakteristika i ponašanja utvrditi da li pas zaista ima vučje krvi. Međutim, takvih stručnjaka je veoma malo i uglavnom su u Sjedinjenim Američkim Državama.

„Čak i kad napravite porodično stablo, nemoguće je da predvidite u kojoj meri će pas imati osobine vuka”, kaže dr Stiven Zavistovsk. „Video sam reklame u kojima se za životinje tvrdi da su ‘98 odsto čisti vukovi’. Ali to su besmislice zasnovane na neznanju i uverenju da se geni mešaju kao boje – ako stavite pola plave i pola crvene, dobićete lepu, ujednačenu ljubičastu. Istina je drugačija. Ako ukrstite vuka i psa, u prvoj generaciji imaćete zaista pola gena jedne, a pola gena druge životinje. Međutim, već u sledećoj generaciji, kad ukrstite te poluvukove, možete dobiti životinju koja će biti bilo koja kombinacija od ¾ pas i ¼ vuk, do ¾ vuk i ¼ pas. A svi će, svejedno, biti smatrani poluvukovima. Dakle, razlike među vučjim psima mogu biti ogromne, čak i kad dolaze iz istog legla.”

Kim Majls iz jedne od organizacija koje zagovaraju slobodno uzgajanje poluvukova, kaže da je broj generacija koliko je životinja udaljena od vuka verovatno najbolji način da se predvidi ponašanje životinje i mogući problem:

„Ponašanje vučjih pasa je teško predvideti jer su oni u osnovi kombinacija divljih i domaćih životinja.”

Prema njenim rečima, glavna razlika između divljih i domaćih životinja jeste pitanje koliko lako možete da je kontrolišete:

„Pas je kao dvanaestogodišnje dete, a vuk je poput tridesetpetogodišnjeg čoveka. Psi u principu rade ono što vi želite od njih, ali vukovi rade ono što žele da rade.”

Eksperti se slažu da ogromna većina uzgajivača vučjih pasa u Americi prodaje pse koji gotovo da nemaju vučje krvi, uprkos tome što je njihova cena i do 2.500 dolara.

„Rekao bih da sedamdeset odsto tih takozvanih ‘vučjih pasa’, zapravo uopšte nisu poluvukovi”, kaže Ken Kolings, direktor Utočišta za vučje pse. „Pojedinci uzimaju malamute, ovčare i druge pse i ukrštaju ih dok ne dobiju životinju koja liči na vuka. A ljudi ih kupuju jer su uglavnom neobrazovani kad je reč o uzgajanju pasa i zapravo ne znaju šta kupuju.”

Najveći problem je, naravno, to što ljudi kojima se dopada ideja da čuvaju zastrašujućeg predatora, najčešće ne znaju u šta se upuštaju. U mnogim slučajevima ljudi koji misle da su imali iskustva s hibridima (a zapravo su čuvali obične pse koji liče na vuka) u jednom trenutku zaista dođu do pravog vučjeg psa. I tada nastaju pravi problemi sa divljom zveri koja raste u kući ili dvorištu.

Naravno, ne postoji tipično ponašanje za vučjeg psa. Zapravo, oni se međusobno razlikuju više nego bilo koja druga vrsta psa. Mada, očekivano je da će životinja koja ima više vučje krvi verovatno imati i više vučje naravi. A baš to je razlog što stručnjaci na kraju savetuju da vukove ipak treba ostaviti u divljini. Njihovim ukrštanjem sa psima ne činimo uslugu ni jednoj ni drugoj vrsti. A čuvanjem divljih zveri u gradu, u stanu ili dvorištu, dovodimo u opasnost i svoju porodicu, prijatelje, komšije, pa i samu životinju.

Porast popularnosti hibrida vuka i psa, ali još više rasa koje liče na vukove poput haskija ili malamute, došao je s planetarnim uspehom serije „Igra prestola”. Međutim, to je donelo i velike nevolje za ove rase. Ljudi zaluđeni serijom i jezovucima sasvim nepromišljeno nabavljaju ove pse, ne razmišljajući o posledicama. Kasnije, međutim, shvate da je reč o veoma zahtevnim rasama kojima je potrebno puno hrane, prostora, fizičke aktivnosti i posvećenosti vlasnika. Kad shvate da to ne mogu da im pruže, neodgovorni vlasnici sve češće ih napuštaju i ostavljaju na ulici.

Postoje i neke priznate rase koje su nastale ukrštanjem psa i vuka. Među njima je i čehoslovački vučji pas, koji je rezultat eksperimenata u ovoj bivšoj socijalističkoj državi sprovedenih pedesetih godina. Nastao je ukrštanjem nemačkog ovčara i karpatskog vuka, i vizuelno mnogo podseća na vuka. Priznat je kao rasa 1990. godine, a uzgajivačima je bilo potrebno mnogo truda i vremena da minimalizuju neželjene osobine vuka kod ove rase.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *