Polarne rase: Psi koji sanjaju sever (FOTO GALERIJA)

Sibirski haski, aljaski malamut, samojed i grenlandski pas sa svojom prepoznatljivom estetikom i karakterom, čine porodicu polarnih ili nordijskih pasa, koji su otprilike u isto vreme rođeni na širokom prostoru Polarnog kruga, Sibira, Aljaske, Kamčatke i Grenlanda.

 

 

 

Izvor: magazin Pas

Sve ove životinje od pamtiveka su bile u službi čoveka, a njihova funkcija u polarnom društvu i način selekcije stvorili su niz zajedničkih karakteristika ovih rasa

Sibir, krajnji sever Evrope, 18. vek. Oko reke Kolime naseljeni su Čukči, pitom i gostoprimljiv narod ribara i lovaca sličan Eskimima. Žive u šatorima od kože nalik indijanskim vigvamima, u kojima neprekidno održavaju vatru. Žive u uslovima surove klime – zima u Sibiru traje gotovo osam meseci, od čega je šest okovano snegom i ledom. Hrane se sušenim mesom, zalihama sakupljenog bilja, šumskih plodova i retkih žitarica koje uspevaju. Osnovno zanimanje im je razbijanje leda i ribolov, u kome dolaze do osnovne namirnice – ribe.

Za dobar ulov mole se brojnim vodenim i suvozemnim božanstvima, od kojih je najvažniji Tulkat – bog rečnih dubina, od kojeg zavise količina i vrsta ulova. Pre nego što bi Čukča svrdlom i maljem napravio rupu u ledu, kratko bi se pomolio Tulkatu da mu podari nekoliko riba, kojima bi nahranio sebe i svoju porodicu. Za uspešnu potragu za hranom, međutim, molitva nije dovoljna. Potrebno je prelaziti velike daljine, kako bi se pronašlo najpovoljnije mesto za razbijanje leda i hvatanje ribe. Lovac Čukča, pored božanstva Tulkata, zahvalnost duguje i psima, koji vuku saonice kojima se po snegu i zaleđenim jezerima kreće sibirski čovek.

Psi su nezamenljivi članovi svake naseobine lovaca i ribolovaca. Osim što vuku sanke kojima se stiže do mesta gde je ulov garantovan, oni selo brane od izgladnelih vukova, a u letnjim mesecima koriste se za otkrivanje divljači u nepreglednim sibirskim stepama. Svaka porodica brine o i po desetak snažnih, belih i izdržljivih pasa. Život ovog plemena nezamisliv je bez ovih životinja.

Iskonska borba čoveka sa surovostima prirode u bespućima severa stvorila je i jednu od najpoznatijih rasa pasa – sibirskog haskija. Pleme Čukči, koje se smatra utemeljivačem ove plementite rase polarnih pasa, od pamtiveka je vezano za odane, pouzdane i srčane životinje. Kažu da se haski među ovim narodom pojavio pre oko dva milenijuma. Sibirski lovac vekovima je iz legla birao najbolju štenad, čiji je kvalitet ocenjivao po snazi, upornosti, pa i lepoti. Selekciju je pravio prema svojim merilima – bio mu je potreban poslušan i hrabar pas otporan na duboke mrazeve, led i sneg, koji može satima da vuče saonice i tako obezbeđuje hranu i sebi i svom gospodaru.

Danas, posle mnogo vekova selekcije, čak i u predelima daleko od hladnog severa, možemo da vidimo rezultat selekcije sibirskih lovaca. Haski, sa svojom prepoznatljivom estetikom i karakterom, samo je deo porodice polarnih pasa, koji su otprilike u isto vreme rođeni na širokom prostoru Polarnog kruga, Sibira, Aljaske, Kamčatke i Grenlanda. Sve ove životinje od pamtiveka su bile u službi čoveka, a njihova funkcija u polarnom društvu i način selekcije stvorili su niz zajedničkih karakteristika ovih rasa.

U polarne rase pasa pored sibirskog haskija ubrajamo i aljaske malamute, samojede i grenlandske pse. Oni se i danas određuju kao psi za vuču, iako samo manji deo ovih pasa danas živi u zemljama porekla. Širom planete raširili su se u sasvim novoj ulozi – kao dragi i ljupki kućni ljubimci. Uprkos komforu, pažnji vlasnika i toplini domova u kojima žive, zajednička crta svih ovih pasa jeste čuvanje najvećeg broja karakteristika njihovih predaka. Smatra se da su polarni psi sačuvali najveći broj gena svojih dalekih rođaka sa severa i da su se najmanje prilagodili savremenim uslovima života. To se prepoznaje u jedinstvenom, mnogi bi rekli i nepredvidljivom karakteru, dostojanstvu i tišini u kojoj ovaj plementiti pas provodi svoj gradski život. U neobičnom pogledu svakog haskija može da se pročita i trag žalosti za nepreglednim prostranstvima Severa kojima su gospodarili njegovi preci.

„Svaki pripadnik ovog naroda neobično je vezan za svoje pse. S njima zajedno žive, dele hranu, često i razgovaraju s njima. Njihovi psi su snažni, velike glave, i veoma su izdržljivi. Malo jedu i veoma su hitri. Kožnim vezovima ih uprežu u saonice, koje tokom jednog dana mogu da pređu veliki broj vrsta (mera za daljinu, prim. aut). Najčešće su bele ili sive boje i veoma su odani. Meštani su za njih vezani jednako kao i za članove svoje porodice“, zapisao je o običajima eskimskih naroda čuveni ruski putnik iz 19. veka Lav Dinkelman, koji je tokom svog života krstario Sibirom i krajnjim severom Ruskog carstva. Ovo je ujedno i jedan od prvih opisa rase koja je danas planetarno poznata kao sibirski haski.

Zabeleženo je i da je jedan trgovac krznima 1909. godine doveo sibirskog haskija u Kanadu da bi učestvovao u trkama saonica. Velika trka na 650 km, održana na Aljasci, prvi put je javno pokazala i potvrdila izuzetne kvalitete ove rase pasa. U kanadskim dijalektima reč husky („promukao“) koristi se za sve pse promuklog glasa koji vuku saonice, ali danas se to ime zvanično upotrebljava samo za psa poreklom iz Sibira.

Sibirski haski je najmanji i najlakši a istovremeno i najbrži nordijski pas. Upravo u potrazi za tom izuzetnom brzinom, obavljena su brojna ukrštanja da bi se dobili psi za vuču što boljih sposobnosti.

Inteligentan, poslušan i mio, sibirski haski je prijatan pas za društvo koji je vrlo brzo kupio simpatije ljubitelja životinja u celom svetu. Jedna od njegovih najpoznatijih karakteristika jeste da veoma retko laje. Kao što mu i originalno ime govori, ima promukao glas i više se zapravo oglašava zavijanjem nego lajanjem. Dobro se prilagođava umerenoj klimi, ali mora da bude fizički aktivan i nije stvoren za dosadan i lenj život u gradu.

Vlasnici ovih pasa svedoče da prosečan haski na bezbroj načina pokazuje svoju plemenitost, ali i da nije idealan ljubimac za svaku porodicu. Jedinstvena genetika i veza s precima koji su vukli sanke stvara mu urođenu želju za trčanjem, veoma visok nivo energije i stepen nezavisnosti koji ponekad smeta nepripremljenim vlasnicima. Haski se veoma često ne odaziva na pozive, uživa u kretanju i kopanju rupa. Ljudi imaju primedbe i na njegovo često menjanje dlake, kojoj posebnu notu daje veoma gusta i vunasta podlaka, koja je njegov glavni zaštitnik od hladnoće.

S druge strane, sibirski haski je izuzetno inteligentan, zabavan i šarmantan. On voli decu i veoma je sladak i nežan s njima. On je neverovatno čist i bez mirisa, što ga čini savršenim izborom za društvo onima koji povezuju psa s alergijama. Sibirski haskiji se i dalje koriste kao vučni psi za takmičenje pasa koji vuku saonice. Sibirci su i dalje popularni u trkama ograničenim na čistokrvne rase i brži su od drugih vučnih rasa poput samojeda, i brži od mnogo snažnijeg aljaskog malamuta.

Daleki rođak sa severa sibirskom hasiju je aljaski malamut, čije je poreklo i genetski sastav takođe određen hladnim predelima i vučom sanki. Ovi psi zadržali su daleko više od svog izvornog oblika i osobina nego mnoge druge savremene rase. Osobenost malamuta se ogleda u njegovoj snažnoj nezavisnosti, koja ga ne čini idealnim kućnim i psom čuvarom. Razloga za to ima dosta, a i sam izgled ovih pasa dosta govori o tome. U bespućima Aljaske, koja je njihova postojbina, uzgajali su se samo najrobusniji psi. Svaki pas je morao da se izbori za sopstveno preživljavanje. Leti ih uopšte nisu hranili, a u nekim krajevima se i danas tako postupa. Životinje su se, bez obzira na blizinu čoveka, same brinule za hranu.

Čovek je biranjem štedani iz legla i pažljivim ukrštanjem težio da stvori što izdržljivijeg psa. Kome to nije uspevalo, taj je bio odbačen. I zdravstveno stanje je bilo veoma važno. Kućica za pse nije bilo, već su životinje morale da spavaju na otvorenom i na snegu. Stroga selekcija odgajivača je bila prisutna upravo jer su znali šta ove pse očekuje u radu i životu. Preživljavali su samo najjači primerci.

Ovakvo psotupanje čoveka stvorilo je okretnu i snažnu životinju idealnu za ekstremne uslove, kakvi vladaju na Aljasci. Tako je stvoren najveći i najteži pas za vuču od svih polarnih pasa. Ime mu potiče od engleske reči Mahlamuts kako se zovu domoroci na severozapadu Aljaske. Beli doseljenici su između 1909. i 1918. godine otkrili svoju sklonost ka sportu sa psima za vuču sanki. Domaći malamuti bili su uzgajani za rad i vuče sanki, gde je prednost davana snazi i izdržljivosti, pa su za sportu naklonjene došljake bili prespori. Zbog toga su ih ukrštali sa drugim rasama, što je učinilo da se ugasi gotovo sav izvorni potencijal pasa sa Aljaske. Rasu su spasli odgajivači Irving i Bird, koji su u izvornom obiku počeli da ih uzgajaju u SAD, ali i da ih promovišu u istraživačkim ekspedicijama u polarnim krajevima.

Malamuti su spretni oko nameštaja i malih predmeta, što ih čini savršenim kućnim psima, pod uslovom da dobijaju dosta vremena napolju radi zadovoljenja njihovih velikih potreba za kretanjem.

Ovi psi obično su veoma tihi jer, kao i haskiji, veoma retko laju. Kad malamut hoće nesto da vokalizuje, to će često biti „rečeno“ zvukom „vuuvuu“. Kad malamut ne laje, može zavijati poput vuka ili kojota.

Za razliku od haskija ili malamuta, koji su uglavnom dostojanstveni i ozbiljni psi, njihov dalji rođak samojed – uvek se smeje. Takav utisak ostavlja na čoveka, pre svega zbog crne boje dlake oko usta, koje stvaraju utisak stalnog osmeha. I ova rasa deli osnovne karakteristike pasa Severa, ali za razliku od ostalih, bolje se prilagodila drugačijim uslovima života. I samojedi uživaju u kretanju, druženju s drugim psima, vuči tereta i svakoj drugoj aktivnosti. Inteligentni, nežni i odani, samojedi uživaju da provode vreme s porodicama s kojima žive.

Od nordijskih pasa u Srbiji, ali i drugim zemljama, najmanje je grenlandskih pasa.

Reč je o velikoj rasi „haskiti“, koji se u prapostojbini koristio kao pas za vuču sanki, ali i dragocen saveznik u lovu na polarne medvede i foke. Reč je o staroj rasi, koja potiče od pasa koje su na Grenland doneli prvi doseljenici Inuiti. Zanimljivo je da se na ledenom ostrvu i danas uzgajaju psi koji su u genetskom smislu identični prvim praprimercima. U svom izvornom genetskom obliku sačuvani zbog svoje snage i brzine, bez obzira na pomalo neuhvatljiv temperament. Najbolji su uz čvrstog i autoritativnog vlasnika, koji vaspitanjem od njih može da napravi ne samo pouzdanog psa čuvara, vernog prijatelja nego i umilnog člana porodice, posebno dece.

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *